Rusija:
Putinov udar na oligarhe

Postoji nagoveštaj da je vreme u kome su ruski predsednik i oligarhija bili saveznici u borbi protiv komunista prošlo. Oligarhija, koja je, ako se posmatra iz tog ugla, odigrala pozitivnu ulogu u ranom postkomunističkom periodu u Rusiji, sada je počela da smeta i da koči reforme, u želji da zadrži postojeće stanje

Neformalni dogovor iz 2000. godine po kome se ruski milijarderi neće mešati u politiku, a ruski predsednik Vladimir Putin neće ispitivati poreklo njihovog bogatstva definitivno više ne važi. Ko je i kako prekršio dogovor više i nije važno, tek sukob je u punom jeku i neizvesno je kako će se završiti. Svojom namerom da primeni zakone preko kojih će se ispitati poreklo bogatstava zarađenih za vreme Jeljcinove ere, predsednik je pogodio u najbolniju tačku novopečene ruske biznismene i ušao u otvoren sukob s njima.

Većina ruskih milijardera u suštini izgleda isto. Mnogi od njih još nemaju četrdeset godina, a u poslu su tek nešto više od deset. Za to vreme uspeli su da steknu enormno bogatstvo na nameštenim licitacijama, otimanjem deonica koje su podeljene radnicima i preko naručenih ubistava u interesu ukrupnjavanja kapitala. Svoje bogatstvo uvećavali su ulažući u vlast, štiteći svoje kandidate, najpre Jeljcina, a zatim tako što su Putina doveli na vlast. Sada, četiri godine nakon njegovog dolaska u Kremlj, tu investiciju mogu da nazovu propalom jer ona preti da ih sve povuče u propast. Oni koji su poverovali da im je lako stečeno bogatstvo božji dar, sada moraju da se probude i suoče s realnošću.

ZAJEDNIČKI PROTIVNIK: Od 2000. do danas neki od milijardera su otišli (pobegli ili su proterani) iz Rusije, neki novi su se pojavili, neki su tu gde su bili i ranije, a u predsedniku Putinu svi imaju zajedničkog protivnika. Vladimir Putin se davno obračunao s milijarderima i medijskim magnatima Gusinskim i Berezovskim, vlasnicima NTV-a i ORT-a, dve najjače tv-stanice u zemlji. Povod za to bili su njihovi izveštaji u vezi s tragedijom podmornice "Kursk" 2000. godine. Posle tog incidenta dva "ostatka" iz Jeljcinove ere, koji su i Putina doveli na vlast, morali su da napuste zemlju, a upravljanje njihovim tv-stanicama preuzela je država. Berezovski se uputio u Englesku, prodavši pre toga Romanu Abramoviču svoj deo Sibnjefta, pete naftne kompanije po veličini u Rusiji u to vreme. Gusinski, koji ima i izraelski pasoš, uhapšen je nedavno u Grčkoj, ali nije izručen Rusiji.

Posle toga, sve do jula ove godine, gotovo da se ništa nije dešavalo. Ono što je sigurno jeste to da je Putin otkrio da milijarderi finansiraju manje političke stranke i da su tako stekli kontrolu nad većinom poslanika u Donjem domu ruskog parlamenta s ciljem da spreče izglasavanje zakona koji će ih ne samo jače udariti po džepu, što se tiče plaćanja poreza, već i ispitati poreklo njihove imovine. Kako su parlamentarni izbori zakazani za decembar, vremena za čekanje više nije bilo, te su se ruske vlasti usmerile na ostatak oligarhije. Posle medijskih magnata na red su došli oni koji imaju najviše udela u industriji i energetici. U julu ove godine iznenada je uhapšen Platon Lebedev, milijarder i predsednik Menatepa, holdinga u čijem je vlasništvu Jukos, najveća ruska naftna kompanija i glavni partner američkih naftnih kompanija u poslovanju s naftom Rusije. Ruske vlasti terete ga da je utajom poreza oštetio državu za 283 miliona dolara, a prikačili su mu i neka nerešena ubistva, za koje se smatra da su izvršena u interesu ukrupnjavanja kapitala. Posle njegovog hapšenja i drugim milijarderima zazvonilo je zvono za uzbunu.

IĆI ILI OSTATI: Prvi je reagovao Roman Abramovič (36), gubernator Čuhotke i vlasnik fudbalskog kluba "Čelzi", odnedavno engleski rezident. Verovatno osetivši šta se sprema, iznenada, malo pre hapšenja Lebedeva, otišao je u Englesku i za mesec dana potrošio više od 200 miliona funti na kupovinu fudbalskog kluba "Čelzi", plaćanje njegovih dugova i dovođenje pojačanja. Svoje bogatstvo, koje se procenjuje na 1,8 – 3,8 milijardi funti (nije tačno procenjeno, što naročito pomaže kada se plaća porez) zaradio je na mutan način, držeći se svog nekadašnjeg mentora Borisa Berezovskog, koji je bio svemoćan u vreme Jeljcina. Godine 2000. postao je gubernator slabo naseljene, ali resursima izuzetno bogate Čuhotske oblasti i od tada kreće njegov pravi uspon. Svoj kapital uložio je u poslove s naftom, u proizvodnju aluminijuma i u Aeroflot. Sada, prodajući jedan po jedan unosan posao u Rusiji, svojim kolegama i "saborcima" želi da svoje bogatstvo preseli u Veliku Britaniju. Svoj udeo u Sibnjeftu prodao je Jukosu, a 50 odsto svog udela u ruskom aluminijumu Olegu Deripaski, još jednom milijarderu. Oleg Deripaska (35) tako sada poseduje drugu najveću kompaniju za proizvodnju aluminijuma u svetu.

Sledeći na listi svakako je Mihail Hordokovski (40), najbogatiji čovek Rusije (oko osam milijardi dolara) i ključni vlasnik Jukosa. Od kada je 1987. osnovao banku Menatep, prvu privatnu banku u Rusiji od vremena Oktobarske revolucije njegov uspon bio je vrtoglav. U vreme privatizacije državne imovine uspeo je da se dokopa državnog Jukosa po smešno niskoj ceni od 365 miliona dolara, sto puta manjoj od njegove sadašnje tržišne vrednosti. Upad u prostorije Jukosa u septembru i istraga o njegovom poslovanju od strane ruskih vlasti, uverenih da je sadašnju imovinu stekao na nezakonit način, mogu da predstavljaju napor da se i on osudi ili protera. Ipak, za razliku od ostalih, on ima moćne saveznike i u Rusiji i van nje. Njegovi američki poslovni partneri mogu mu biti moćni zaštitnici, bez obzira na to što se on trenutno nalazi u Rusiji. Za svaki slučaj je, prilikom jednog poslovnog putovanja u SAD, preselio porodicu tamo i u Rusiju se vratio sam. Ipak, njegova sudbina i sudbina Jukosa već se dovode u pitanje. Posle njega, sigurno je glavno pitanje ko je sledeći. Da li je to Oleg Deripaska ili neko drugi, videće se uskoro.

MAŠINERIJA: Posle svega, sigurno je da ni milijarderi neće sedeti skrštenih ruku. Da li će se odazvati pozivu Borisa Berezovskog da zbiju redove i zbace "tiranina" već na predsedničkim izborima 2004. ili će bitku predvoditi neko drugi, još nije poznato. U svakom slučaju, pitanje je – ili on ili oni. U tom kontekstu treba gledati i na najnoviju spekulaciju londonskog "Sandej Tajmsa" o pokušaju atentata na ruskog predsednuka.

Predsednik Putin je još pre tri godine izjavio da "država ima batinu koja može da udari po neposlušnima". Ona danas udara punom snagom po "protivnicima države". Posle tri godine predsednikovanja, Vladimir Putin se, okružen svojim "čekistima", upustio u otvoren sukob s oligarhijom. Pošto je izvršio potrebne smene u tužilaštvu i policiji, osetio se dovoljno jakim da im se suprotstavi. Tužilaštvo i policija sve više liče na moćnu mašineriju, sposobnu da obavi svoj posao, ali i da funkcioniše kao predsednikov servis, tako da se optužbe ređaju jedna za drugom.

Takođe, odabran je i povoljan trenutak za obračun. Pobeda na parlamentarnim izborima u decembru je ključna i mora se izvojevati, jer se već sada smatra da Putin na predsedničkim izborima nema pravog protivkandidata. Mišljenje sveta, a naročito SAD, promenilo se u njegovu korist. Dok je ranije Klintonova administracija optuživala Putina zbog proterivanja Gusinskog, Bušovoj je on mnogo važniji zbog situacije u Iraku, Iranu i u Severnoj Koreji. Postoje čak i glasine da su i američki poslovni krugovi spremni da puste da stvar sa Jukosom ide svojim tokom i tako ostave na cedilu Hordokovskog.

S druge strane, borbu protiv oligarhije podržavaju četiri petine ruskog stanovništva i – eto moćnog oružja u predizbornoj kampanji koje može dovesti do pobede i koje je mnogo pouzdanije od rata u Čečeniji i ostalih izbornih slogana na koje se Putin do sada oslanjao.

PREKRETNICA: Događaji koji se upravo odvijaju mogu biti svojevrsna prekretnica za Rusiju. Glavno pitanje je da li će se krenuti napred ili ostati na dosadašnjem stanju stvari, koje odgovara milijarderima. Ovo je nagoveštaj da je vreme u kome su ruski predsednik i oligarhija bili saveznici u borbi protiv komunista prošlo. Oligarhija, koja je, ako se posmatra iz tog ugla, odigrala pozitivnu ulogu u ranom postkomunističkom periodu u Rusiji, sada je počela da smeta i da koči reforme, u želji da zadrži postojeće stanje.

Ako uspe da se izbori s njima, Puitn će i dalje biti daleko od rešenja svih ruskih problema. Posle njih bi morali da dođu na red službe bezbednosti, poreznici, lokalni funkcioneri, tačnije svi državni organi u kojima je korupcija najizraženija. Posle raspada Sovjetskog Saveza nekada moćne centralističke stege su popustile, pa su se lokalni moćnici praktično osamostalili i njihovi postupci, u stvari, najviše pogađaju stanovništvo. Zato u Rusiji danas, za razliku od drugih delova Evrope i sveta, postoji demokratski pritisak da se prošire savezna ovlašćenja na račun regionalnih, zato što je federacija demokratičnija od regiona. Zato se smatra da će širenjem Putinovog uticaja biti stavljene pod kontrolu regionalne vlasti.

Što se ekonomije i s njom tesno povezane oligarhije tiče, ovo može biti jedinstvena prilika da se stvari dovedu na svoje mesto i da se državna vlast oslobodi velikog pritiska izuzetno moćnih poslovnih krugova koji u svojim rukama drže rusku ekonomiju. Rusija se tu može koristiti iskustvima svijih bivših republika, na primer Ukrajine, koja je poput nje loše krenula u proces tranzicije, ali je kasnije ipak uspela da stavi pod kontrolu svoju "oligarhiju". Ipak, ograničavajući se samo na najuži krug najbogatijih i najmoćnijih, ruski predsednik možda nije zahvatio dovoljno duboko. Iz velike gomile teških problema on je uzeo da rešava onaj koji bi u skoroj budućnosti mogao najviše da mu smeta. Da li će dočekati da pokuša da reši i neki drugi, ostaje da se vidi.

Marko Savić