Pun kufer marketinga:
Neočorbadžiluk

Ima da bude kako ja kažem

Jedna od posledica nadirućeg kapitalizma je i ta da sve češće možemo čuti ljude kako u javnim nastupima i privatnim razgovorima počinju rečenice sa: ja lično. Političari, TV voditelji, gosti u studiju, slučajni prolaznici, svi imaju potrebu da podvuku kako nam sad govore šta oni lično misle, što bi bilo suprotno od čega – od bezličnog ili grupnog mišljenja? Zar nije dovoljno precizno određenje kad kažem: mislim, nego treba da naglasim da ja mislim pa još i ja lično? Hoće li ova rečenica nastaviti da raste (ja lično i personalno mislim), a sve u želji da se istakne individua nasuprot grupi, političkoj partiji, kompaniji, koncernu, korporaciji...

U Alienu, kao i većini futurističkih filmova, univerzumom vlada neka imaginarna vlast koja se jednostavno zove Kompanija. U starijim filmovima kosmosom su još vladali carevi, ali su scenaristi izgleda uvideli kojim se tokom civilizacija kreće pa su na vreme uneli prigodne izmene. A mi?

Jedno vreme je naše društvo išlo u korak sa civilizacijom. Imali smo, kao i svi homo sapiensi, prvo sakupljačku privredu, pa zemljoradničku, čak smo započeli i industrijalizaciju. Posle onog rata naša privreda je bila proizvodno orijentisana – pošto je najvažnije bilo samo da se što više proizvede, logično je da smo reklamirali proizvodnju kao takvu, a glavni promoter bio je Alija Sirotanović (sasvim marketinški odabrano prezime). Zatim ulazimo u fazu prodajne orijentacije u kojoj je glavna fora raditi u export-import firmi. Genex je među prvima postao ideal radnog mesta i začetak onoga što se danas sa ponosom zove korporativna kultura, koju, mada je najčešće sektaška, zakon ne zabranjuje. Crkvu ove "kupi-prodaj" religije i danas možete videti na (a da kojem drugom no zapadnom?) ulazu u Beograd.

I taman kada je trebalo da najzad započnemo fazu tržišne orijentacije, devedesete su nas strmoglavile pravo u sakupljačku privredu. Doduše, neki su sakupljali iz kontejnera, bolje stojeći su sakupljali sa ulica i kartonskih tezgi (ima se, troši se), a neki su, bogami, sakupljali drogu, oružje, slovenačka predstavništva i kamione ili naša predstavništva po inostranstvu gde su se zatekli (sakupljanje gajbica mi je mrsko i da pominjem). I sada imamo neočorbadžije, gazda Jevreme i gazda Jovane koji tek treba da iškoluju decu koja će doneti duh naprednog sveta i u ove krajeve. U međuvremenu čorbadžije kroje korporativnu kulturu na domaći način. Kapitalizam koji oni formiraju podrazumeva uglavnom jednu stvar, onu istu koju primenjuju i kod kuće, a to je: dok si pod ovim krovom ima da bude kako ja kažem. Dok vas oni plaćaju, ima da radite šta vam kažu, koliko vam kažu i kako im se prohte. Ako su umeli da naprave korporaciju u smutnim vremenima onda valjda umeju i da rade sve druge poslove, pa se tako najbolje razumeju i u marketing, i u reklamu, i u rukovođenje ljudskim resursima... u sve one oblasti za koje uspešne kompanije plaćaju milione ne bi li zaposlile najbolje stručnjake. Jer, dok mi kaskamo u ritmu lambetvoka ("leva ide, desna jok, to se zove lambetvok") svet je već protrčao i kroz informatičku eru i vratio se čoveku, čoveku-potrošaču i čoveku-proizvođaču ideja.

Nadežda Milenković