Bio je januar 1997, prvo jutro onog velikog, baš velikog kordona. Bila je magla, bilo je hladno i bilo nam je svega dosta. A onda se pojavio On. Veliki lider. Zatreptao je svojim smeđim okicama i prema nama pružio kesu punu toplih kroasana. Kad smo mu, uprkos okicama, treptanju i svemu ostalom, objasnili da za kroasane više jednostavno nema mesta u našim napaćenim stomacima, opet je molećivo pogledao i rekao samo jedno nemoćno: "Ali, sâm sam ih mesio." Nije vredelo. Nekoliko dana posle, odlučnijim glasom, promrzlim studentima poručio je da "ljudi pričaju kako revolucije jedu svoju decu", ali da ćemo ovaj put, samo ovog puta, "mi pojesti revoluciju".

Tokom sledećih nekoliko meseci, pojeo je revoluciju. Tokom sledećih nekoliko godina postao je institucija. Čovek u odelu. Veliki baja u trideset drugoj. Jedna karijera.

***

Mnogo godina pre toga, u proleće 1990, profesorka matematike u jednom provincijskom gradiću odlučila je da svom đaku zaključi četvorku na kraju polugodišta. Đak je besno ustao, rekao joj da on matematiku zna bolje od nje, ispisao se iz škole i preselio u veliki grad. U velikom gradu jedna druga profesorka matematike zaključila je da je novi đak genije za matematiku i učinila sve da đak ne skrene s pravog puta. Đak je potom diplomirao u dvadeset drugoj, magistrirao u dvadeset četvrtoj, doktorirao u dvadeset petoj, u međuvremenu otkrivši rešenje za problem nerešiv nekih 300 godina. A onda je pobegao preko granice, malčice se zlopatio i završio na uglednom britanskom matematičkom fakultetu. Kao profesor. U tridesetoj. Ukratko, karijera.

***

Bio je decembar 1996, grad je bio pun "naših", "njihovih" i njihove policije pride. Demonstracije i kontramiting istovremeno. Za razliku od svih ostalih demonstranata i kontramitingaša, odevenih što u stare tople jakne, što u seljačke gunjeve, B. je bila u dugačkom elegantnom kaputu, mini suknji i čizmama na štiklu. Studentkinja istorije umetnosti, s prosekom 10, viđena za asistenta, stala je na ivicu trotoara i ne mareći za momke u plavom, zatreptala svojim smeđim okicama i besno upirući prst plišane rukavice ka kontramitingašima skoro hipnotisano ponavljala: "Vratite se u svoja sela, vratite se u svoja sela!" Posle toga, dok je Veliki baja jeo revoluciju, posvetila se ikonografiji Bogorodice u umetnosti XVII (ili možda XVIII) veka, u rekordnom roku završila studije, postala asistent i ipak odlučila da ode. Udata je za diplomatu. Lepo živi. Izučava Bogorodice i sprema magistarski u Rimu. Karijera.

***

Kada je I. otišao u Nemačku na postdiplomske studije, svi su nekako verovali da je to pravo mesto za njega. Perspektivan fakultet, perspektivan postdiplomac – vredan, egzaktan, disciplinovan, tačan, umoran od čudesa koje samo Srbija nudi, kao stvoren za germanske zemlje. Njegova N. završavala je studije i pripremala se da mu se pridruži. A onda je I. u jednom mejlu napisao kako je "ovde u Nemačkoj sve lepo, čisto i bogato", kako "autobusi dolaze tačno u minut", kako je "sve zeleno i održavano", ali i da mu je N. upravo javila kako su njeni matorci uspeli da "nam kupe veš-mašinu". Isti taj disciplinovani i egzaktni I. napisao je i da se već dugo nije nasmejao, a da su mu se, posle vesti o veš-mašini, u toj čistoj, bogatoj i tačnoj Nemačkoj, usne konačno "raširile u takav osmeh da su mi se videle sve 32 plombe".

Slučaj je hteo da I. magistrira baš negde posle tog 12. marta 2003. i da baš zbog tog 12. marta 2003. odluči da se vrati u zemlju Srbiju – nimalo sređenu, nimalo bogatu, nimalo čistu. Danas radi u perspektivnoj privatnoj firmi. Zarađuje dovoljno. Deluje srećno. Sa svojom prelepom N. i novom veš-mašinom.

***

Bio je novembar 2002. Sedmodnevni plaćeni boravak u Berlinu više nego prijatan. Mnogo novih ljudi, razmena iskustava, obilazak državnih institucija, poluformalni razgovori na prilično visokom nivou. Čak je i šoping bio uspešan. Sa rukama prepunim kesa, umorne od silnih razgovora i poseta, na putu ka svom fenssi hotelu N.B. i T.S., malo su se zagubile. Onda je N.B. otvorila plan grada, po običaju odmah ustanovila gde se nalazi i kojim putem bi trebalo da krene, odlučno zakoračila i odmah potom iznenada stala. Talentovana, emancipovana, moderna, posvećena poslu i karijeri, N.B se okrenula ka T.S. i rekla: "Dosta mi je, bre, ovih seminara, ovih gradova, ovih putovanja i svega ovoga. Ceo život gledam u planove raznih gradova i tražim put, a ja bih samo da budem kod kuće, da me G. zagrli i da mi spremi večeru."

***

U Leksikonu stranih reči i izraza Milana Vujaklije reč karijera navedena je kao reč francusko-italijanskog porekla koja primarno znači "trkalište za kola". Ako je verovati Vujakliji, posle toga sledi astrološko značenje, odnosno "opticaj zvezda", a tek potom "vreme koje se provede u nekom zanimanju, zvanju; uspešan tok službe u nekom pozivu ili nekoj struci; put života". Tokom godina zapleta, raspleta, prevrata i tranzicija, generacijama iz 70-i-neke baš se namestilo da isprobaju sva Vujaklijina tumačenja. Neki su se trkali, neki uspešno gradili put u svojoj službi, neki se posvetili struci, a svi zajedno ipak bili pod "opticajem zvezda". Kako su se zvezde čudno nameštale, ispalo je da su bežali oni koji nisu morali da beže, da su se vraćali oni kojima bi na drugim mestima možda bilo bolje, da su prebrzo smalaksali oni koji se inače nikada ne bi umorili, a da su revoluciju pojeli oni koji to najmanje zaslužuju. Ipak, i oni koji su pobegli, i oni koji su se vratili i oni koji su se umorili danas se smeju i uglavnom im je dobro. Za razliku od njih, oni koji su pojeli revoluciju baš i ne izgledaju najbolje. Ko im je kriv kad su zaboravili da se kroasani mnogo lakše vare.

Tamara Skrozza