Pun kufer marketinga:
Plastični primer

Zašto pristajemo da kupujemo, znate već šta, za bubrege?

Oduvek su me oduševljavali naši izlozi po kojima prodavci izlepe, najčešće rukom pisane, plakate: "moderno" (ma nemoj mi reći?!) i "jeftino". I jedina nedoumica koju imaju prodavci u vezi s tim jeste: da li se piše "jevtino" ili "jeftino" – fala na pitanju, kaže se "jeftino", a ne piše se uopšte jer, zašto biste, za boga miloga, tako reklamirali robu? Psihologija potrošača nalaže da roba nije jeftina nego je na rasprodaji jer samo tako imamo utisak da smo nešto ušićarili.

Psihološka vrednost proizvoda čini otprilike 80 odsto cene zato što ne biramo na osnovu konkretne, merljive materijalne koristi koju ćemo imati od proizvoda. Stvaranje brenda i služi tome da potrošaču inkasirate psihološku vrednost i da od obične, radne odeće stvorite farmerke za sva vremena i sve prilike, a od pljeskavice u lepinji – mek ili neki drugi burger koji će se služiti u specijalnim, brendiranim restoranima (ranije poznatim pod imenom: studentska menza). U ovim restoranima, umesto stolnjaka (to je tako aut) imaju plastične poslužavnike (to je tako in) koje, umesto kelnera (aut), morate sami da rasklanjate (in). Kako su uspeli da nas ubede da je baš šik ako konobarišem u kafani i za to iskustvo još i debelo platim umesto da, ko čovek, sednem, naručim pivo (aut) uz pljesak i Bog da me vidi? Zašto pristajemo da kupujemo, znate već šta, za bubrege?

Kad smo bili mali, najveći blam bio je izneti plastične klikere – ako nemate staklence ili mermerce, bolje da se ne pojavljujete na ulici. I niko nije žudeo da, kad poraste, vozi "trabant". A onda su došla moderna vremena. Prvo smo poverovali da su plastični satovi mnogo bolji od onih pozlaćenih koje smo dobijali za maturu i 25 godina staža, a nedugo zatim i plastični "trabant" postao je super auto jer ga je ista fabrika plastičnih satova redizajnirala u "smart". Jeste da će vas ta karoserija zaštititi taman koliko i da se vozite u čašama od jogurta, ali vas je barem koštalo ko svetog Petra kajgana. (Ne znam kako je nastao ovaj izraz, ali pomišljam da je čak i svetac naseo nekoj reklami.)

Kako je plastika postala tako visoko pozicionirana? Biće da nije samo zbog marketinga, jer ni najbolji marketing ne uspeva ukoliko nema oslonac u nekoj našoj potrebi. Pa koja nas to potreba tera da nosimo plastične haljine, teflonska odela, plastične kofere? I ne samo da nosimo plastiku koja je nezdrava za kožu nego je i ugrađujemo. Nadživeće nas sise. Silikon je već počeo da se sa grobalja uliva u podzemne vode, Holivud verovatno uveliko pije svoje zvezde.

Možda tu negde, na groblju, leži i objašnjenje tolike popularnosti plastike. Jer, ona je materijalizacija čovekove težnje za večitim životom. Plastika prkosi osnovnim zakonitostima kosmosa. Ona prekida večni tok kruženja materije u prirodi. Ne truli, ne da se uništiti prirodnim procesima. Možete je samo reciklirati. Ona je kao i duša – besmrtna. Ali, za razliku od duše – opipljivo besmrtna, čime uliva nadu i u našu besmrtnost. Zato, za svaki slučaj, kupujemo posuđe koje traje sto godina. Planiramo da u teglama odgajamo rezervne slezine, bele i druge bubrege, za slučaj da nam zatrebaju. Zamrzavamo telo posle smrti za slučaj da je prevarimo.

Nadežda Milenković