Predsednički finiš:
Izbori, gospodo, sutra

Parlamentarni izbori neminovnost, proceduralna zbrka izvesnost, glasačka volja misterija

IZBORNA RUKOVANJA: Dragoljub Mićunović i Tomislav Nikolić

U ovom listu u neko ružnije vreme pominjan je čuveni Somozin (Anastasio Somoza, Nikaragva, 1896–1956) paradoks: "OK, vi ste pobedili na izborima, ali ja sam pobedio u brojanju". Nekad je to pravilo označavalo izbornu krađu, a prošle jeseni iscrplo se u aranžiranju pravila. Ove godine bitka se vodi oko toga na kojim će se izborima "prelomiti kriza", na tekućim predsedničkim ili na dolazećim, parlamentarnim.

U finišu predsedničkih izbora primakao se trenutak odlučivanja o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora. Posle najave Socijaldemokratske partije da će uskratiti poverenje vladi, ta odluka je bila verovatna i iz više izvora je najavljivana.

Ona bi mogla da predstavlja početak razmrsivanja jednog nepotrebno zamršenog klupka, ali svako ko pođe na taj put mora da ponese Arijadnin konac da se ne izgubi.

Ako bi Predsedništvo DOS-a u sredu uveče (12. novembar) odlučilo da se raspišu vanredni parlamentarni izbori, ono bi pre svega otvorilo put za izlazak iz političke blokade, a vladu bi spaslo od poniženja. Bilo je, međutim, nekoliko pravnih nedorečenosti, institucionalnih praznina i političkih okolnosti koje su mnoge hroničare dovodile u nedoumicu. Izbore bi trebalo da inicira vlada za čije obaranje postoje dve inicijative, obe uvrštene u dnevni red; o jednoj od njih, onoj radikalskoj, rasprava je počela.

IZBEGAVANjE PONIŽENjA: To ne bi bilo prvi put da vlada pred padom inicira raspuštanje skupštine, kako bi izbegla poniženje. Slično je postupila vlada Nikole Šainovića 1993. koju su obarali radikali, a zbog toga što je policija pretukla jednu glumicu, Nađu Bulatović, inicijativu je počeo da podržava SPO. Slobodan Milošević je tada potpisao ukaz u crvenoj fascikli i rekao da Srbija zaslužuje bolji parlament. Posle su vladale tzv. vlade narodnog jedinstva, koje su vladale u jeku veoma dubokog političkog konflikta, a poslednja od njih je dovela do sloma tog režima 2000.

Sadašnja vladajuća većina pokušala je da izbegne raspravu o poverenju. Kad nije uspela da skine s dnevnog reda inicijative za obaranje vlade, iskoristila je poslovničku mogućnost u okviru prava ministara da dobiju reč za promociju vlastitog izveštaja o hiljadu dana vlade. Ministrima je parirala Gordana Pop-Lazić, podnosilac radikalske inicijative, a opozicioni poslanici su manje-više ignorisali izlaganje ministara, dok su provladini aplaudirali i vikali "bravo, majstore!".

Jednog trenutka vlada je ponovo pokušala da iznudi prekid rasprave i zatražila je da se glasa o poverenju pošto je skupština saslušala izlaganje najuspešnijih ministara. Poslovnički to nikako ne može biti korektan postupak, a i vlada nije imala većinu za izglasavanje takve odluke. S obzirom na situaciju, ni opozicija nije uspevala da demonstrira da ima 126 poslanika za obaranje vlade, pošto su dva poslanika, radikal Toma Nikolić i Dragan Marković Palma, po kazni udaljeni iz parlamenta, a i u njenom interesu je bilo da se rasprava o vladi nastavi.

Radikali su hteli da se posle maratonskog ekspozea još malo izređaju na vladi. DSS se u toj raspravi držao uzdržano, čekajući da počne drugi čin rasprave da bi obrazložio svoje zamerke. Ova stranka se u izvesnoj meri distancirala od radikalske kritike vlade saopštavajući (Maršićanin) kako radikalska argumentacija da se sada živi gore nego pod bivšim režimom nije korektna. Ova stranka, naime, polazi od dijagnoze da se sada bolje živi nego u vreme Slobodana Miloševića, ali da je sve moglo biti mnogo uspešnije, a da je vlada kriva što to nije slučaj.

NATAŠA U RAljAMA: Pozivajući se na to da predsednička kampanja ulazi u finiš, očito u nameri da radikalima onemogući da preko skupštinske rasprave vode predsedničku kampanju, predsednica Skupštine je dala pauzu do okončavanja izbora.

DSS je u tom trenutku aktivirao svoju, opozicionu vladu u senci da bi počeo da saopštava svoje prigovore u periodu kada je skupštinska rasprava zbog finiša predsedničke kampanje prekinuta. Prvi govornik je bio profesor Danijel Cvjetićanin, koji je kritikovao vladin nacrt budžeta kao previše potrošački. Vlada je taj nacrt skicirala pokazujući, makar formalno, želju da ga progura kroz skupštinu. U slučaju neizglasavanja tog budžeta vlada bi bila prinuđena da podnese ostavku, a finansije bi funkcionisale na osnovu privremenog budžeta baziranog na dosadašnjem odnosu prihoda i rashoda.

U toku rasprave o poverenju vladi oficijelna skupštinska većina pokušavala je da se ponaša prema oponentima kao komunisti posle rata prema grolovskoj opoziciji. Nataša Mićić, koja je je ponovo preuzela predsedavanje skupštinom posle okončanja rasprave o njenoj smeni i glasanja o tom predlogu, na primer zahvalila je ministru za industriju i privatizaciju Aleksandru Vlahoviću što je izložio šta je vlada radila "za razliku od onih koji su bili u hladu i mraku". U tom trenutku metastaze institucionalne krize, predsednik Skupštine koji obavlja dužnost predsednika Republike trebalo bi da deluje drugačije, da konsultuje sve aktere i pokuša da uspostavi makar najnačelniji dogovor o koracima za izlazak iz blokade. Ona je, međutim, očito bila gurnuta na mesto neke vladine predstraže, u gotovo specijalnu misiju. Braneći je, neki provladini poslanici su je navodili na to da bude bič za reakciju i podilazili joj nazivajući je Jovankom Orleankom. Bilo je tu malo holivudskog kiča: Nataša Mićić se spasava iz ralja zlih radikala krvavih očiju, zatim ponovo uzima bič i nastavlja kao krotiteljica zverinja. End.

Nije bilo vreme za takvu igru. Situacija se po vladajuće snage komplikovala osipanjem poslanika, krvarenjem u aferi Janjušević–Kolesar, urušavanjem tog nekontrolisanog neformalnog dela vlade, unutrašnjim sukobima, pretnjama i optužbama. Položaj vlade pogoršavao se i pozivom koji je Ustavni sud uputio vladi da obezbedi vraćanje poslaničkih mandata. Pošto s vladine strane nije pokazana volja da se ta sugestija posluša – nije, doduše, ni najjasnije kako bi ona to mogla izvesti – čule su se najave da će Ustavni sud na kraju sam sprovesti svoju odluku. Posle te odluke vlada verovatno ne bi imala većinu jer bi se bar tri poslanika više našla na opozicionoj strani.

KOMPLIKACIJE: Dakle, izbori su se pokazivali i kao neka vrsta neminovnosti. Taj kvazirevolucionarni aranžman, taj institucionalni nihilizam u kome vlada ta "opozicija na vlasti" naprosto je proizvodio proceduralnu konfuziju.

Ako bi vlada pred padom inicirala kod v.d. predsednice Skupštine, koja je pred glasanjem o poverenju, da u svojstvu v.d. predsednika Republike van rokova u kojima Ustav to čini dopustivim, odluči o raspuštanju skupštine, da li bi to značilo da bi ona tu inicijativu mogla da "stavi u fioku" do okončanja predsedničkih izbora? Kako stvari stoje, mogla bi. Time bi produžila svoj neustavno produžen v.d. predsednički mandat. Ako bi predsednički izbori uspeli, to produženje bi trajalo samo do sredine naredne nedelje, čini se 96 sati po okončanju izbora, kada bi novi predsednik mogao da stupi na dužnost. Po stupanju na dužnost, novoizabrani predsednik mogao bi da aktivira vladino mišljenje i da raspusti skupštinu. Profesor Mićunović na jednoj od završnih konvencija, onoj u Spensu u Novom Sadu, najavljuje nameru da on bude taj ko će raspisati izbore: "Prva stvar, kada budem izabran ujutro, biće da pozovem na doručak sve lidere i da kažem: izbori, gospodo, sutra..." Raspisivanje izbora obećavaju i ostali kandidati, najglasnije Nikolić i Ilić.

Ako predsednički izbori 16. novembra ne daju relevantan rezultat, produženje sadašnjeg predsedničkog v.d. stanja teklo bi do sledećeg ciklusa predsedničkih izbora koji, ako se posluša jedna od presuda Ustavnog suda, ne bi mogli da se odlažu još godinu dana, već bi se morali organizovati u roku od dva meseca. Pretpostavka je da bi predsednica Skupštine u tom slučaju raspisala i parlamentarne izbore, koji bi morali da se održe u roku od dva meseca. Na osnovu pretpostavke da od raspisivanja do održavanja parlamentarnih izbora ne treba da prođe manje od 45 dana uzgred se igrala i neka psihološka igra oko toga da li će se izbori održati krajem 2003. ili početkom 2004. Kao, ako se održe ove godine onda su vanredni, a ako se održe iduće to su izbori u izbornoj godini, zapravo, oni i nisu vanredni. Teško da je to toliko važno da bi bilo predmet dužeg sporenja. Mandat vlade očigledno je pred skraćenjem i za nju je bolje da izađe u arenu dok se odnos snaga nije pogoršao i dok Dinkić, koji deluje kao neki razarač, ne dobije još jednu rundu protiv nje. U javnosti vlada ima malu direktnu podršku – reda veličine petine biračkog tela – broj njenih protivnika je dva i po puta veći i ona se može držati još za kolebljivu neodlučnost. U istraživanju CPA vidi se da vladu sada podržava samo 18 odsto ispitanika, na drugoj strani 20 odsto ispitanika smatra da vlada treba da podnese ostavku, dok 28 odsto kaže da vladi treba izglasati nepoverenje. Ne zna šta da kaže 34 odsto ispitanika.

Smena vlade imala bi za posledicu poboljšanje situacije, smatra 32 odsto ispitanika, da će sve ostati isto smatra njih 27 odsto, a samo osam odsto boji se da će to dovesti do pogoršanja. "Ne zna" 33 odsto ispitanika.

ZAKLETVA: Ako bi Nataša Mićić raspustila skupštinu pre održavanja predsedničkih izbora, postavlja se pitanje pred kim bi eventualni novoizabrani predsednik položio zakletvu i započeo mandat. Neki pravnici kažu da bi po analogiji s vanrednim stanjem novoizabrani predsednik položio zakletvu pred osobom koja obavlja dužnost predsednika Republike, radilo se o ustavno utemeljenoj dužnosti ili o uzurpaciji, svejedno. Po nekoj logici, možda bi to trebalo da se učini u prisustvu predsednika Ustavnog suda.

Ako bi skupština bila raspuštena, a predsednički izbori ne uspeju, poklopili bi se vanredni parlametarni i naredni predsednički izbori najdalje za dva meseca, dakle sredinom januara, na Krstovdan, usred zime kad im vreme nije, a primopredaja dužnosti bila bi slična.

CENZUS: Još jedna dilema je visila u vazduhu. Po kom zakonu bi bili održani vanredni parlamentarni izbori? U skupštinskoj proceduri nalazi se predlog izmena zakona o izboru narodnih poslanika koji je podnela Socijaldemokratska partija. U njemu je predviđeno brisanje članova o tome da stranke raspolažu mandatima koje je osporio Ustavni sud, snižava se izborni cenzus i umesto D'Ontovog sistema obračunavanja, prelazi se na jednostavniji sistem najvećeg ostatka. Taj računski model je važan pri dodeljivanju poslednjeg mandata. Bilo je dosta rasprava o tome kako da se reši pravo raspolaganja mandatima i nije sigurno da o tome ima saglasnosti. Nije sigurno ni to da li je Demokratska stranka spremna da podrži pretenzije malih stranaka da lako uđu u parlament s obzirom na to da je iz vlade ponavljano kako se više neće trpeti ucene malih stranaka. Pitanje je da li je to presudan uslov. U dosadašnjoj parlamentarnoj praksi, manje pa i srednje velike stranke uglavnom su dobijale mandate preko koalicija, a ne prelaskom cenzusa. U slučaju da se odluka o raspuštanju skupštine donese po okončanju predsedničkih izbora, teoretski postoje šanse da Skupština održi vanredno zasedanje na kome bi izmenila izborni zakon. Pitanje je da li se brzo može postići saglasnost o tome.

ODMAH ILI SAD: Dve su škole mišljenja vladale protekle nedelje. Jedna (Zoran Lutovac, Pres klub, 10. novembar ) govorila je da bi raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora pre okončanja predsedničkih verovatno pojačalo tenziju oko izbora za predsednika, pojačalo bi utisak o institutucionalnoj krizi i značaj predsedničke funkcije, a šanse da se poveća odziv birača bile bi veće. Dragoljub Mićunović, kandidat DOS-a koji obećava raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, tako bi počeo da ispunjava obećanja i pre izbora.

Lutovac procenjuje da bi u slučaju raspisivanja parlamentarnih izbora pre završetka predsedničkih G17 plus i DSS – koji više ignorišu nego što bojkotuju izbore tražeći raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora – u nedelju 16. novembra ostali bez teme. Po nalazima IDN-a deo biračkog tela ove dve stranke voljan je da izađe na izbore – oko 31 odsto birača DSS-a i 38 odsto onih koji podržavaju G17 plus.

Druga škola mišljenja (Mirjana Vasović, promocija rezultata istraživanja Centra za proučavanje alternativa, CPA, 10. novembar) smatra da bi raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora verovatno demotivisalo birače da izađu na predsedničke. Jer, birači bi čekali da vide kakav će novi raspored snaga biti uspostavljen na predsedničkim izborima. U našem javnom mnjenju, uprkos mozaiku mnogobrojnih stranaka, na neki način vlada logika karakteristična za većinski sistem, logika koja kaže da pobednik nosi sve. Kad je 2000. Koštunica pobedio Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima, socijalisti koji su u tom krugu u saradnji s crnogorskim SNP-om pobedili na saveznim parlamentarnim izborima, pukli su kao mehur od sapunice, a oko milion birača je otišlo u apstinenciju i nisu se do sada vraćali.

Istraživanje CPA pokazuje da velika većina, čak 63 odsto građana, u trenutku anketiranja (24. do 26. oktobra) još nije bila opredeljena da li će uopšte izaći na izbore niti je znala za koga bi glasala.

Istraživači CPA zaključuju da bi na izbore moglo da izađe samo oko 40 odsto građana, a da bi u okviru tog nedovoljnog izlaska Mićunović pobedio Nikolića sa 21:9 odsto biračkog tela. Mada opominju da iskustvo istraživača s prethodnih izbora kazuje da bi broj radikalskih birača mogao biti znatno (možda i dvostruko) veći od onoga što pokazuju istraživanja. Velimira Ilića istraživači CPA vide na nivou od 4,1 odsto, a ostale samo u simboličnim naznakama. To znači da bi Mićunović mogao imati oko 1.350.000, Nikolić oko 550.000 birača, a Ilić oko 250.000, te da bi zbir mogao biti znatno ispod 3.250.000 koliko je potrebno da izbori uspeju. To je i ispod potencijalnog dometa kandidata.

Istraživanje CPA ukazuje na to da je kampanja možda lansirala Mićunovića na vrh rang-liste. Zbir onih glasača koji mu daju veoma povoljne i uglavnom povoljne ocene iznosi 51 odsto, kod Koštunice taj zbir je 49 odsto, kod Labusa 47, kod Dinkića 42, kod Tadića 42, kod Čovića 39, kod Živkovića 32, dok je kod Tome Nikolića taj zbir samo 21, a kod Čede Jovanovića 20 odsto.

NE MORA DA ZNAČI: Očigledno je da je istraživačima teško da dođu do čvrste dijagnoze, pre svega zato što ima mnogo nekonzistentnosti u odgovorima ispitanika. Na direktno pitanje: "Da li ćete vi lično 16. novembra izaći na izbore za predsednika Republike?", 52 odsto ispitanika u anketi CPA odgovara potvrdno, 16 odrično, a 32 odsto izbegava odgovor. Kad se, međutim, ispitanici stave u poziciju da nabrajaju razloge za eventualnu izbornu apstinenciju, pokazuje se da bi na predsedničke izbore izašlo 43 odsto, a da 57 odsto ispitanika navodi razloge za neizlazak. Kad se traži da kažu za koga će glasati, ispada da velika većina ne izlazi ili ne zna za koga će se odlučiti.

Delimično objavljeni podaci istraživanja Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, kojima očito raspolaže izborni štab Dragoljuba Mićunovića, ukazuju pak na veće šanse za uspeh izbora. Zoran Lutovac iz fondacije "Fridrih Ebert", čije je radno mesto Institut društvenih nauka i koji je uključen u izborni štab profesora Mićunovića, izjavio je za Radio B92 da se u anketi CPIJM IDN-a, na uzorku od 1600 ljudi, desetak dana pred izbore (od 30. oktobra do 2. novembra), 46 odsto birača opredelilo za nekog od predsedničkih kandidata, dok je 17 odsto reklo da će izaći na izbore, ali su neodlučni za koga će glasati, te da se na osnovu toga teško može prognozirati da li će odziv na izborima biti preko 50 odsto. Niko ne može decidno da tvrdi ni da će ti izbori uspeti ni da će biti neuspešni. Lutovac smatra da kampanja ipak može da ubedi onih 3–10 odsto birača koji se u poslednjem trenutku odlučuju da su predsednički izbori važni i da izađu na izbore.

Očito je da je biračko telo u konfuznom previranju. Šaljivo govoreći, tome doprinosi i činjenica da vladajuća garnitura ima u svom nazivu reč "opozicija". Ko je na vlasti? Lista "Demokratska opozicija Srbije Vojislav Koštunica". Koštunica i DSS su poodavno u opoziciji, a kao opoziciona partija imaju vladu u senci. Vlada se zove "opozicija", a opozicija se legitimiše preko vlade u senci. To "važno je zvati se Ernest" zamešateljstvo provlačilo se kao problem i tokom izborne kampanje, jer su neki zamerali što je kandidatura profesora Mićunovića overena pečatom nekadašnje koalicije u čijem je nazivu i ime Vojislava Koštunice, koji sada osporava DOS i ignoriše izbore.

Mirjana Vasović, analizirajući nalaze CPA, konstatuje da su se birači našli u komplikovanoj situaciji jer se na izborima ne opredeljuju samo za reformu ili protiv nje, već i za to koji je koncept demokratskih reformi pravi, onaj koji zastupaju zagovornici izlaska na izbore (aktuelna vlast) ili onaj koji zastupaju protivnici izlaska na izbore (opozicione stranke).

POZIV: Očigledno je bio potreban neki jak završni potez. (Demonstracija tog ispunjavanja obećanja videla se u utorak 11. novembra, kada je na sugestiju predsedničkog kandidata Mićunovića vlada intervenisala iz robnih rezervi radi sprečavanja rasta cene hleba, što mora odgovarati gradskim gubitnicima reforme. Pitanje je koliko će drugi deo te odluke poništiti prvi – intervencija je izgleda povezana s uvozom pšenice, što bi moglo da naljuti seljake.) Dragoljub Mićunović je Miroljubu Labusu i Vojislavu Koštunici uputio pismo u kojem upozorava na ozbiljnost situacije u Srbiji i traži od njih da ohrabre svoje pristalice da izađu na izbore. Pitanje je šta će ovi odgovoriti, a šta stvarno učiniti. Do sada ove dve stranke nisu ni na koji način ometale predsedničku kampanju. One su samo pojačavale zahteve za vanredne parlamentarne izbore. U Demokratskoj stranci Srbije ističu da odlukom SDP-a da uskrati podršku vladi, prevremeni izbori postaju neminovni, pa i oni pozivaju Živkovića da raspusti parlament i raspiše izbore. G17 plus u finišu poziva premijera Zorana Živkovića da hitno predloži raspuštanje republičke skupštine i zatraži raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora za 28. decembar.

Kad dve strane nešto traže, da li to znači da se mogu negde i naći.

Bilo kako bilo, DSS i G17 plus verovatno nemaju više prostora za igru na bojkot, pogotovu ako su parlamentarni izbori raspisani. Bojkot kao metod u našem političkom životu pokazao se kao veoma rizičan, prvo zato što srpski glasač ne razume najbolje kad ga pozivaju da ostane kod kuće gde bi možda u inat ostao. Neki istraživači kažu da bar tri odsto glasača izlazi na biralište baš zato što im neko kaže da ne izađu. Dva neuspela bojkota izbora (u leto 1992. i u jesen 1997) stvaranjem vakuuma znatno su pomogla usponu Vojislava Šešelja i srpskih radikala, kao i izbornim krađama. Prošlogodišnji tihi bojkot predsedničkih izbora, koji je imao za cilj imobilizaciju Koštunice, samo je produbio institucionalnu krizu u Srbiji i doprineo da stanje ove jeseni u Srbiji izgleda mnogo gore nego prošle.

Mirjana Vasović, u komentaru istraživanja CPA, konstatuje da je nekonzistentnost odgovora koje daju građani verovatno posledica činjenice da se neizlazak na izbore često smatra nečim što je moralno neopravdano, ili što se u ovom trenutku doživljava kao pokazatelj političkog stava koji ispitanik ne želi javno da ispolji. Analizirajući kako glasač doživljava "dobit" od glasanja, ona ubraja ne samo očekivanje pojedinačne dobiti i ispunjavanje očekivanja koje od glasača očekuje njegova referentna grupa (svi drugi koji će oko njega glasati; ne samo izražavanje uverenja da se i on nešto pita, već se tu može ukalkulisati i pojedinačno zadovoljstvo time što je glasač izbegao osećanje krivice zbog neispunjene "građanske dužnosti").

Opozicione stranke demokratske opcije na putu su da dobiju što su tražile – vanredne parlamentarne izbore. One su svojim bojkotom verovatno ugrozile predsedničke izbore, ali su možda i same platile veliku cenu za to. CPA, na primer, na pitanje: "Ako bi se izbori za republičku skupštinu održali ovih dana, za koga biste glasali?", dobija sledeći rezultat: 65 odsto ne zna da li će izaći i ne zna za koga da glasa; 8 odsto bi glasalo za Demokratsku stranku; 7 odsto dalo bi glas radikalima, 6 odsto Demokratskoj stranci Srbije; 5 odsto partiji G17 plus, 2 odsto Socijalističkoj partiji Srbije 2; ostalim strankama 7 odsto.

Pre godinu dana, u julu 2002, slika je bila sasvim drugačija: apstinenata 55 odsto, DS 14, DSS 12, SRS 3; SPS 4; ostali 11 odsto. Ako je ta indikacija tačna, i pored toga što ostavlja neosvetljene čak dve trećine biračkog tela, ona pokazuje da su radikali ušli u prazan prostor i kotirali se na drugo mesto! Naravno, to je još daleko od izborne prognoze jer se još ne zna ko će s kim na izbore. Po nekim najavama, DSS i G17 plus išli bi sami, DS bi bio u nekoj manjoj koaliciji, možda sa DC-om i GSS-om, a na sceni se kao izborni igrač pojavljuje i Otpor, koji prerasta u stranku i u očekivanju skorih izbora formira izborni štab.

Milan Milošević