Uvod u novi život:
Milka i tranzicija

Ko dobija i ko gubi u procesu preraspodele materijalnih i drugih dobara u jednoj zemlji više je psihološko nego ekonomsko pitanje. I radnik koji je ostao bez posla u velikoj fabrici i preduzetnik koji započinje s poslom očekuju od države da im omogući pristojne i ravnopravne uslove za život

Napuštajući fabriku obuće "Beograd", pedesetogodišnja Milka iz jednog beogradskog prigradskog naselja nije ponela ništa. Za "Vreme" kaže da su joj sada poslali neke papire, neke formulare, valjda da se tačno utvrdi koliko ima godina staža, ne bi li joj odredili na koliko akcija propale firme ima pravo. "Od 1992. godine nisam ni znala koji nam je status u preduzeću, radili smo sporadično, direktori su se menjali", govori Milka koja je za poslednje tri godine promenila nekoliko privatnih preduzeće iz iste oblasti. Ona kaže da se od nečega mora živeti i da, prosto, mora da radi dok ne stekne osnov za odlazak u penziju. Kod privatnika se radi drugačije, u smislu da on više traži od zaposlenih, ali je i plata veća. "Sve je bolje od tavorenja u ‘Obući’", kaže sagovornica "Vremena" koja se lako navikla na radno vreme od osam do četiri i na to da se duže ostaje ako posao to zahteva. "Kod ovog gazde nas petoro obavlja posao koji je u ‘Obući’ radilo barem petnaestoro", govori Milka.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je nezaposlenost veća od 30 odsto, tj. nezaposlenih je preko 950.000. Ovaj podatak potvrđuje za "Vreme" i Mirosinka Dinkić iz Instituta G17 plus u Beogradu. Ipak, uvek se stavlja znak pitanja uz ovaj broj jer je registrovan u Zavodu za zapošljavanje, u kome ima onih koji su na spisku još od pedesetih godina prošlog veka. Marija Babović sa beogradskog Filozofskog fakulteta, Odsek za sociologiju, kaže za "Vreme" da taj podatak nije tačan i da, generalno, niko i ne zna koliko ima nezaposlenih u Srbiji. Ona smatra da je jedan od velikih nedostataka države Srbije što ne raspolaže svim relevantnim podacima o stanju u zemlji. Rečju, čitava država trebalo bi da se podvrgne procesu revizije na način na koji se to čini sa preduzećima koje treba privatizovati.

Prošlogodišnja anketa o dohocima i stavovima stanovništva u Srbiji koju je radio Institut G17 plus pokazala je da se uslovno mogu odrediti dve velike grupe koje sebe karakterišu kao gubitnike, odnosno dobitnike u procesu tranzicije. Mirosinka Dinkić kaže za "Vreme" da se u gubitnike svrstavaju starije generacije, zaposleni u društvenom sektoru, manje obrazovani i nestručna radna snaga. U grupu dobitnika bi, pak, ušli oni koji su mlađi, zaposleni u privatnom sektoru, obrazovaniji i stručni. Ipak, gospođa Dinkić ističe da je anketa u celini pokazala da to što su plate realno porasle nije uticalo na polovinu ispitanika da svoju situaciju okarakteriše kao bolju. Opet, Milka s početka ovog teksta kaže da ljudi gledaju kako da prežive i da se tako odnose prema pojavama u društvu. Ona priznaje da joj je plata veća, ali ne misli da mnogo bolje živi.

Danilo Šuković iz Instituta društvenih nauka tvrdi da je tranzicija neminovan proces u kome, generalno, niko ne gubi jer se prelazi iz sistema koji nije funkcioniso u novi koji bi trebalo da donese napredak na način na koji se to dogodilo u razvijenim zemljama. Po njemu, reforme su zastale u procesu izgradnje institucija i restrukturiranju preduzeća jer je nedopustivo da još nemamo zakone o stečaju i denacionalizaciji koji bi regulisali okvire imovine koja postoji i koja treba da bude preraspoređena. "Potrebna nam je izvesnost delovanja institucija", naglašava Šuković jer tek u takvom poretku stvari neće biti važne persone koje se nalaze na čelu pojedinih institucija. Poslednje istraživanje koje je ove jeseni uradio Centar za proučavanje alternativa (CPA) iz Beograda pokazalo je da najveći broj ispitanika veruje u vojsku i policiju, dok izvršna, sudska i zakonodavna vlast uživaju malo poverenje građana. Rezultati ovog istraživanja pokazuju da je pitanje svih pitanja u Srbiji ekonomski razvoj. Da bi se do toga stiglo, prema stavovima ispitanika, uslov bez koga se ne može jeste mir, odnosno sigurnost u zemlji. Tako misli 85 odsto građana. Uslov koji je na drugom mestu jeste prestanak političkih svađa i razmirica (77 odsto). Nešto preko 70 odsto ispitanika smatra da je neophodno da "narod treba više i pametnije da radi". Može se zaključiti da građani Srbije od predstavnika vlasti očekuju više angažovanja na polju sređivanja stanja u zemlji.

Analitičari iz toga zaključuju da je aktivistički potencijal građana Srbije nevelik jer bi ljudi više voleli da žive u miru, da "gledaju svoja posla" nego da se angažuju oko zajedničkih stvari. U neku ruku, zavladala je politička apatija jer tek dve petine građana ima striktno političko opredeljenje, tj. ima pozitivan odnos prema političkim partijama. Poslednji protesti organizovani od strane Samostalnog sindikata dokazuju takvo "osećanje sveta" jer se i pored velikih najava na demonstracijama okupio mali broj ljudi. Na pitanje da li misli da je trebalo više da se angažuje u sindikalnim protestima, Milka kaže da sindikalcima nikada niko nije verovao jer su uvek šurovali sa direktorima fabrika, a i ona sama ne veruje da bi joj štrajk poboljšao život.

Marija Babović kaže da je nezadovoljstvo promenama karakteristično za sve zemlje koje su prošle proces tranzicije, koji na početku nosi pesimističko raspoloženje. Ona ističe da se često ne poklapaju percepcija sopstvenog stanja sa objektivnom situacijom i da zbog toga ima dosta ljudi koji se osećaju gubitnicima u procesu tranzicije. Specifičnost srpske tranzicije Milan Kovačević, konsultant za strane investicije, vidi u činjenici da je ova zemlja izašla iz sankcija, odnosno perioda sukobljavanja sa svetom. "Izlazak iz sankcija mogao nam je doneti određenu korist, koja je mogla pokriti deo koštanja tranzicije", kaže za "Vreme" Kovačević i dodaje: "To je omogućilo da se tranzicija ne definiše jasno, da joj se ne obezbedi dovoljna podrška i da nabujaju nerealna očekivanja, a ranije se osete određena poboljšanja standarda, zamagljujući potrebnu cenu tranzicije. To je svima donelo štetu."

Kovačević je ovim stavom otvorio pitanje cene tranzicionog procesa, odnosno šta je potrebno da se plati da bi se u nekoj budućnosti bolje živelo. Politika "stezanja kaiša" zamenjena je često prisutnom metaforom iz sveta medicine o potrebi "odstranjivanja bolesnog tkiva". Izgleda da nekadašnja parola "lošije danas za bolje sutra" dobija na važnosti. Iz Vlade Srbije često su dolazila objašnjenja ovog tipa, čime se pokušalo objasniti građanima da moraju da pričekaju neka bolja vremena. Danilo Šuković takođe tvrdi da je potrebno platiti određenu cenu u procesu tranzicije da bi se stvorili uslovi za bolje i solidarnije društvo. Međutim, onome ko živi sa 2,4 dolara dnevno teško je objasniti da treba još malo da se "stegne". "Teret tranzicije najteže podnose slabiji", kaže Kovačević. "Razne socijalne mere ne uspevaju da to dovoljno ublaže. Socijalnoj diferencijaciji doprinosi i neadekvatan poreski sistem, koji ne uzima više od onih koji više imaju." On smatra da se novostečeni kapital ne oporezuje dovoljno.

Mirosinka Dinkić smatra da cena tranzicije nije morala da bude visoka po najsiromašnije slojeve jer smo zemlja koja je dobila velike donacije. Stoji, po njoj, da je nova vlast uspela da poveća socijalna davanja, da redovno isplaćuje penzije, ali je ipak mogao da se pronađe lakši način da se tranzicione godine prebrode i novi društveni sistem stane na noge. Šuković ističe da je država uspela da održi makroekonomsku stabilnost, ali se pravi ekonomski oporavak može očekivati "tek kada se postigne uspeh u izgradnji institucija i kada se uspostavi vladavina prava, jer su sve zemlje koje su uspele da uspostave vladavinu prava bile uspešne u tranziciji". Podstaknuti valjda prošlogodišnjom akcijom republičke vlade nazvanom "Srbija na dobrom putu", analitičari iz CPA su u anketi formulisali jedno od pitanja: "Da li naša zemlja ide u dobrom ili lošem pravcu?" Profesor Mirjana Vasović sa FPN-a u obrazloženju rezultata ispitivanja konstatuje da četvrtina građana smatra da Srbija ide u dobrom pravcu, a da ostatak ili to negira ili uopšte nema stav o tome. Manje obrazovani i kvalifikovani radnici pokazuju znatno veće nezadovoljstvo od intelektualaca, što potvrđuje pretpostavku da reforme uglavnom nisu u dovoljnoj meri prihvaćene od strane nižih slojeva društva. Naša sagovornica iz "kožarske industrije" koja ima zvanje visokokvalifikovanog radnika kaže da nema vremena da razmišlja o tome šta "oni gore" rade, ali zna da je i dalje jako teško pregurati mesec. "S obzirom na to da smo preživeli i gore stvari, ovo sada je svakako bolje", kaže Milka, setno konstatujući da se lepe osamdesete i vreme Ante Markovića nikada za njenog života neće vratiti. Ona smatra da će za direktore uvek biti dobro i da su oni pokrali preduzeća u kojima su upravljali i preuzeli poslove tih firmi. Njeno mišljenje o privatizaciji poklapa se sa većinskim stavom koji je izražen u anketi CPA gde 32 odsto ispitanika smatra da je ovaj proces čista pljačka. Na isto pitanje, tek 11 odsto misli da je to nužan reformski proces koji se dobro sprovodi.

U isto vreme, ove jeseni, na Televiziji B92 ide serija o čoveku koji se bori protiv tranzicije, odnosno promena koje bi trebalo da se dogode u srpskom društvu. To je simpatično gunđalo, koje zapravo žali za starim dobrim vremenima socijalističke uravnilovke. Njemu smeta sve što "nam Zapad nameće", ali se iz svake epizode vidi da su neke stvari gotovo neminovne i da povratka na staro neće biti. Ipak, on je tvrdoglav i pokušava da se drži starog sistema vrednosti. Nema posao, ili se to u seriji još nije videlo. Milka kaže da ne gleda tu seriju, ali je čula za nju. "Kad stignem popodne s posla, volim da pogledam neku špansku seriju. To me opušta."

Slobodan Georgijev