Vodič kroz parlamentarne izbore:
Stranački život i smrt

Neke od 28 stranaka, koliko ih je u novembru bilo u raspuštenom parlamentu Srbije, moći će da računaju na produženi parlamentarni status jedino ako se kolektivno učlane u veće stranke

Kada 28. decembra, usred pripreme za tradicionalno višenedeljno novogodišnje-božićno-slavsko praznovanje, svrate do biračkih mesta, građani Srbije sasvim sigurno neće morati da srećnog dobitnika sopstvenog glasa traže na spisku od oko 270 stranaka, koliko ih je trenutno zvanično registrovano u Srbiji. Zahvaljujući zadržavanju visokog cenzusa za ulazak u parlament i nedavnoj pouci sa predsedničkih izbora, spisak s kojim će se upisani birač suočiti nakon nanošenja spreja na desni kažiprst, mogao bi biti manji i od podugačkog spiska stranaka koje su se zatekle u parlamentu upokojenom u četvrtak 13. novembra. Naravno, ukoliko svi oni egzibicionisti i ostali jogi letači, koji vole da iskoriste besplatan predizborni TV termin za obraćanje rodbini i prijateljima, ne uspeju da u kratkom predviđenom roku, do 12. decembra, još jednom skupe sav potreban materijal za podnošenje izbornih listi.

U decembru 2000. godine, voljom birača, poslanički imunitet dodeljen je ljudima raspoređenim u (približno, u zavisnosti od načina računanja) 23 stranke, plus jedan sindikat. U parlament je, naime, ušlo 17 stranaka članica DOS- a koje su osvojile najviše poslanika – 176, a u okviru te koalicije mandat je dobio i Dragan Milovanović, još uvek ministar za rad, a tada predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (sadašnje Laburističke partije). Cenzus su probile i Socijalistička partija Srbije (37 poslanika), Srpska radikalna stranka (23) i Stranka srpskog jedinstva (14), na čijoj su izbornoj listi bili i koalicioni partneri SSJ – Seljačka stranka Srbije, Ujedinjena penzionerska stranka i Partija srpskog progresa.

IZMENjEN I DOPUNjEN SPISAK: Zahvaljujući kreativnoj politici i pravilu da su poslanici, a ne stranke, vlasnici mandata, broj parlamentarnih stranaka overen uoči nove 2001. godine, tokom tri tranzicione godine znatno je porastao. Ako je verovati skupštinskom internet sajtu, u trenutku raspisivanja vanrednih izbora, poslanike u parlamentu imalo je 28 stranaka. Pri tom, na ovomesečnom spisku ne nalaze se dve stranke koje su bile originalne članice DOS-a – Socijaldemokratija Vuka Obradovića i Socijaldemokratska unija potpredsednika Vlade Žarka Koraća. Socijaldemokratija, koja je u prvi postmiloševićevski parlament ušla sa devet poslanika, ostala je bez mandata nakon čuvenog seks-skandala vezanog za ime Obradovića, nakon čega se stranka pocepala, poslanički mandati pripali su delu stranke na čijem je čelu bio Slobodan Orlić. Obradovićevom krilu ostali su ime Socijaldemokratija i prilika da sudskim putem pokuša da se vrati u parlament. A s Orlićevom strankom jedno vreme bio se ujedinio Koraćev SDU (Korać i Orlić bili su kopredsednici ujedinjene partije pod imenom Socijaldemokratska partija). Nakon propasti pionirskog pokušaja okupljanja oko ideje, a ne ličnosti, dvojica "originalnih poslanika" SDU-a, koji nisu ostali pod Orlićevom "komandom" (Branko Pavlović i Miroslav Hristodulo), formirali su novu stranku – Inicijativu za normalnu Srbiju ( Korać je svoj poslanički mandat vratio kada je ušao u vladu).

Izmenjeno i dopunjeno izdanje spiska stranaka članica parlamenta Srbije obuhvata još dve "nove" stranke: Srpski pokret obnove, koji u decembru 2000. nije prešao cenzus, prvi je iskoristio ocenu Ustavnog suda Srbije prema kojoj su poslanici vlasnici mandata, pa je u parlament ušao prečicom koju mu je pokazao jedan bivši član Demokratske stranke Srbije. Istim putem, samo uz pomoć bivšeg člana Koalicije Vojvodina, krenuo je i G17 plus, koji je pre tri godine bio nevladina organizacija, a kao politička partija regostrovan je od decembra prošle godine. Druga velika organizacija, koja je aktivno učestvovala u rušenju režima Slobodana Miloševića – Otpor, saopštila je da je odbila slične ponude poslanika preletača. I Otpor je, međutim, najavio da će se do kraja meseca transformisati u političku partiju, s namerom da učestvuje na izborima 28. decembra, a pojedini analitičari ocenjuju da bi ta stranka mladih ljudi mogla imati dovoljno snage da preskoči dosta visoko postavljen prag za ulazak u parlament – pet odsto osvojenih glasova.

Početkom nedelje, kada je pripreman ovaj broj "Vremena", nazirale su se tek osnovne konture stranačkih saveza koji će biti formirani radi što bezbolnijeg prolaska kroz "čistilište", kako je Nebojša Čović već nazvao hazarderski sazvane decembarske parlamentarne izbore. Sam Čović, međutim, kao i neki drugi lideri počivšeg DOS-a, suočeni s poraznim rezultatom predsedničkih izbora, najavljivali su i mogućnost "velikih iznenađenja" zahvaljujući kojima bi brojnim analitičarima i prognozerima mogle još jednom izrasti magareće uši.

Očekujući da se, nakon šoka izazvanog nedeljnim predsedničkim izborima, ključni ljudi DOS-a dobro ispavaju i presaberu, analitičari su stranke još uvek vladajuće koalicije složno svrstali u tri grupe. Prvu bi činila nova koalicija okupljena oko DS-a, za koju niko ne sumnja da će ući u parlament, druga bi bila potencijalna socijaldemokratska koalicija, čije izborne šanse još nijedna agencija nije proveravala anketirajući građane, dok je u trećoj grupi nekoliko stranaka koje će morati samostalno da se pojave pred biračima i u čije političko preživljavanje niko nije spreman da se opkladi.

DS I PRIJATEljI: Posebno zanimljiva svakako će biti nova etapa u razvoju Demokratske stranke, koju, i bez očekivane predstojeće unutrašnje borbe za prevlast, karakteriše najburnija istorija: partija formirana u vreme kada je to predstavljalo gotovo revolucionarni poduhvat (1989) prva je preživela smenu na vrhu, iz nje je izniklo nekoliko uticajnih stranaka (i dva današnja najozbiljnija konkurenta za demokratsko biračko telo – DSS i G17 plus), a njen nezamenjeni predsednik Zoran Đinđić bio je najpre "oceubica", zbog načina na koji je smenio prvog predsednika stranke Dragoljuba Mićunovića, potom najomraženija ličnost Miloševićevog režima i nosilac titule "arhitekte" petooktobarske promene vlasti, zatim dramaturg i reditelj gotovo svega što se na političkoj sceni dešavalo tokom prve dve tranzicione godine, i na kraju žrtva ponovnog ojačavanja onog ljudskog taloga za koji su samo naivni verovali da Srbiji više ne može naneti nikakvu ozbiljnu štetu. Nakon ubistva Đinđića, DS ima troje zvanično ravnopravnih potpredsednika – Čedomira Jovanovića, Borisa Tadića i Gordanu Čomić, i jednog malo ravnopravnijeg – zamenika predsednika, aktuelnog premijera Zorana Živkovića. Stranka zvanično ima 48 poslanika u poslednjem skupštinskom sazivu (45 u trenutku formiranja parlamenta), a članstvo joj je pristojno organizovano, ali ozbiljno zbunjeno navodima o sukobu u vrhu i optužbama za povezanost jednog dela tog vrha s organizovanim kriminalom.

Pre prošlonedeljnih izbora, koji su precizno pokazali kakva je sposobnost najuticajnijeg dela DS-a da sagleda realnost i predvidi posledice povučenih poteza, kao gotovo sigurna važila je teorija o povratku Dragoljuba Mićunovića, od 1996. lidera nevelikog Demokratskog centra, na čelo DS-a, čiji je prvi predsednik i bio (na ulazu u gradski odbor DS-a na Terazijama prošlog meseca osvanuo je desetak godina star predizborni plakat sa zajedničkom slikom Đinđića i Mićunovića). Nakon prvog prebrojavanja glasova ta verzija ne deluje previše uverljivo, a nakon mnogoborojnih razgovora koji se očekuju tokom nedelje proveriće se i održivost nešto umerenijeg plana o Mićunoviću kao nosiocu liste koalicije stranaka, u kojoj su kao sigurni partneri viđeni DS, DC, Građanski savez Srbije, ali i Koraćev SDU i umerene manjinske stranke – Savez vojvođanskih Mađara Jožefa Kase i Sandžačka demokratska partija Rasima Ljajića. A možda i Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka. Srpski pokret optora, u skupštinskom liku Momčila Trajkovića, najavio je kolektivno učlanjenje u DS.

Iz Mićunovićevog DC-a, koji uglavnom okuplja deo članstva DS-a koji je, u trenutku Đinđićevog preuzimanja vođstva u DS-u 1994. bio bliži Mićunoviću, stigla je i zvanična potvrda medijskih nagađanja da će ta stranka biti u koaliciji sa DS-om, a ne, recimo, sa Čovićevom Demokratskom alternativom i Reformistima Vojvodine Miodraga Isakova, kako je to predložio sindikat Nezavisnost (koji je, osim Mićunovića, Isakova i Čovića, na stvaranje koalicije pozvao i SDP Slobodana Orlića).

Potvrde o izbornom savezu sa DS-om stigle su iz GSS-a – prve stranke koja je uspela da mirno promeni predsednika, ali tek pošto je, s prvim predsednikom na čelu, preživela jedno cepanje (nakon sukoba sa krilom koje je predvodila Vesna Pešić, tadašnji potpredsednik GSS-a Žarko Korać formirao je SDU). Stranku građanske orijentacije, na čijem je čelu Goran Svilanović, a jedan od potpredsednika je Nataša Mićić, protivnici optužuju da je, uprkos relativnoj malobrojnosti članstva, "uzurpirala" velik deo vlasti, a simpatizeri tvrde da je to logična posledica kvaliteta kadrova koje okuplja. U decembru 2000, GSS je u parlament ušao sa devet poslanika, dok ih na ovomesečnom spisku ima osam.

A ČOVIĆ? Pojedini izvori videli su i Čovića i njegov DA u koaliciji sa DS-om, a interes DS-a da se još jednom udruži s ambicioznim potpredsednikom Vlade, koji je s jednim delom DS-a u ozbiljnom ali potisnutom sukobu, viđen je, pre svega, u Čovićevoj spremnosti da barata vrućim kosovskim krompirom. Ipak, ideja stvaranja socijaldemokratske koalicije sa RV-om i po mogućstvu još s nekim, nikada nije sasvim odbačena. U poslednjim anketama javnog mnjenja Čovićev DA (kroz poslednji parlament prošao sa istim brojem poslanika – šest – i u trenutku formiranja u i vreme raspuštanja) nije se našao među onim strankama koje bi možda nekako i mogle da prebace cenzus. Ipak, niko nije spreman da nekadašnjeg odličnog đaka političke škole Slobodana Miloševića (Čović je u SPS-u bio do tromesečnog protesta 1996–97, nakon čega je formirao DA) uvrsti na spisak onih koji bi nakon parlamentarnih izbora trebalo da pronađu neko drugo zanimanje. A i sam Čović je, dan nakon predsedničkih izbora, održao lekciju onima koji ne znaju kako se, zapravo, taj posao radi.

A što se tiče Čovićevog, još nesuđenog koalicionog partnera – Reformista Vojvodine, njih zasad niko nije video u obnovljenom savezu sa DS-om. (Isakov je na predsedničkim izborima prošle jeseni, kao i Mićunović doduše, podržao Vojislava Koštunicu, a, kao i Čović, nije baš u dobrim odnosima sa jednom strujom u DS-u, kao što nije u dobrim odnosima ni sa LSV-om Nenada Čanka.) Kao i DA, i RV je uspeo da zadrži prvobitan broj poslanika u poslednjoj Skupštini Srbije (četiri). Za razliku od Čovića, čija je potpredsednička funkcija u Vladi jasno vezana za probleme Kosova, resor koji se krije iza potpredsedničke funkcije Miodraga Isakova nije tako očigledan i poznat javnosti– za razliku od njegovog priznanja da jeste potrošio dosta novca u kockarnicama, ali sopstvenog, a ne novca poteklog iz Soros fonda, kako je glasila optužnica izrečena na njegov račun usred sudnice Haškog tribunala. Isakov tvrdi da RV može i samostalno da pređe cenzus, jer u Vojvodini računa na više od 100.000 birača, a veruje da ima i dobru podršku u Beogradu.

TAKOREĆI INDIVIDUALISTI: Da su definitivno odlučili da samostalno izađu na izbore, saopštili su Demohrišćanska stranka Srbije Vladana Batića i Liberali Srbije Dušana Mihajlovića. Demohrišćani (nastali nakon Batićevog izlaska iz Koštuničinog DSS-a) veruju da će im činjenica da su se prvi setili da se založe za samostalnu Srbiju omogućiti da preskoče famozni prag od pet odsto osvojenih glasova. Posmatrači koji nemaju mnogo simpatija za obrenovačkog ljubitelja cveća i latino-plesova, međutim, kažu da je Batić, čija je stranka najviše "napredovala" u poslednjem parlamentu (porasla sa sedam na 11 poslanika), ipak bio prinuđen da donese takvu odluku, jer ga rukovodstvo DS-a, na sastanku pre nekoliko meseci, uprkos donedavnoj velikoj bliskosti, nije stavilo na spisak poželjnih partnera.

Slično važi i za Mihajlovićevu partiju, koja je tokom poslednje tri parlamentarne godine promenila samo ime (nekad beše Nova demokratija), ali ne i broj poslanika (devet). Mihajlović, koji je svojevremeno prihvaćen kao kompromisno rešenje DS-a i DSS-a za funkciju ministra policije, uz Batića je bio na prvom spisku ministara čiju je smenu zahtevao DSS, a takve ideje došle su i sa raznih drugih strana. Slično kao i DHSS, i LS tvrdi da je odluka o samostalnom izlasku na izbore donesena samostalno, a pojačavanju tog utiska verovatno je trebalo da posluži i poziv drugim članicama DOS-a da samostalno izađu na izbore. Oponenti dosadašnjeg šampiona u opstajanju na vlasti, međutim, veruju da je reč o iznuđenom potezu stranke koja, zbog opterećenosti brojnim aferama koje joj se u javnosti pripisuju, nije poželjan koalicioni partner.

Za sada niko nije pokazao interes ni za udruživanje sa Pokretom za demokratsku Srbiju Miodraga Perišića (sa originalnih pet, PDS je spao na dva mandata u poslednjoj skupštini, ali je zato njen lider dobio špijunsku aferu i medijska nagađanja o postojanju haške optužnice). Ne postoji ni jagma za sklapanjem saveza sa Laburističkom partijom Dragana Milovanovića (jedan mandat u raspuštenoj skupštini), Ligom za Šumadiju Branislava Kovačevića (jedan poslanik), Koalicijom Vojvodina (na početku četiri, na kraju dva poslanika, pri čemu u bilans KV-a ulaze i učešće vozila Dragana Veselinova u saobraćajnom udesu u kome je poginula Beograđanka Katarina Marić i neslavna predsednička kandidatura Marjana Rističevića), Inicijativom za normalnu Srbiju (već pomenuta dva bivša poslanika SDU-a)... Neke od tih stranaka možda još imaju vremena da primene recept Momčila Trajkovića i kolektivno se učlane u koliko-toliko srodnu veću partiju.

Vera Didanović