Reforma:
Vojska na tenderu

"Kada sam, između ostalih, i ja bila proglašena viškom u svom preduzeću, dobila sam, kao naknadu, deo akcija firme. Moj suprug, vojno lice, neće biti te sreće", kaže za "Vreme" Jelena Protić, supruga majora VSCG

DRŽAVNI PROBLEM: Protest vojnih penzionera koji žive u kasarnama

"Ako od mog odlaska iz službe zavisi taj ulazak u Evropu, idem dobrovoljno, samo da skratim ovu agoniju", kaže za "Vreme" četrdesetšestogodišnji major Marko Odavić. Na stolu u njegovoj kancelariji porodična fotografija: supruga i dvoje dece, tatini "školarci", jedanaestogodišnji Nenad i četrnaestogodišnja Nevena. Major Odavić je samo jedan od oko 41.500 zaposlenih u Vojsci Srbije i Crne Gore, koji čekaju da na snagu stupi "ključna tačka" u procesu reforme Vojske, formulisana kao – rasterećivanje vojnog kadra. Prema najavi ministra odbrane Borisa Tadića, to znači da će praktično polovina od ukupnog broja, što civilnih, što uniformisanih lica u vojsci biti oslobođena daljeg vršenja dužnosti. Ako u obzir uzmemo da gotovo svi zaposleni u VSCG imaju porodice, broj onih koji će biti obuhvaćeni reformom, grubom procenom, varira između 80.000 i 120.000 osoba.

TAKTIČKO-ORGANIZATORSKE SPOSOBNOSTI: Sa detaljima ovog tranzicionog poduhvata malo ko je upoznat do tančina, ali, kako za "Vreme" kaže potpukovnik, koji insistira na anonimnosti: "Princip je isti, u pitanju su samo nijanse. Nas koji smo ‘ispunili bonus’, poslaće u zaslužene penzije, sa ostalima će već videti. Neke će, kako najavljuju ovi iz vrha, pretvoriti u policajce, vatrogasce, ili profesore, a neke će, jednostavno da pregrupišu."

Penzionerski "paket aranžman" uključuje i vojna lica sa višim činom, koja iza sebe imaju 30 godina radnog staža, i po mišljenju većine, predstavlja jedno od srećnijih rešenja. Prema rečima Milorada Petrovića, pukovnika u penziji, penzije stižu gotovo redovno i dovoljne su za pristojno preživljavanje i povremeno čašćavanje unučića. Vojni penzioneri koji još školuju svoju decu, suočeni su sa mnogo većim izdacima, tako da su mnogi od njih, prinuđeni da iznađu prelazno rešenje, uplovili u talas sive ekonomije. Oni sa većim taktičko-organizacionim sposobnostima i početnim kapitalom uveliko se bave privatnim preduzetništvom, dok su manje snalažljivi izvore prihoda potražili, između ostalog, za pijačnim tezgama, u, kako reče iskusni zastavnik u penziji, "sve bespoštednijoj konkurenciji sa Kinezima".

Drugo moguće rešenje – proces prekvalifikacije u druga zanimanja, još je u pripremi i rezervisan je za vojna lica koja imaju manje od 20 godina radnog iskustva i istovremeno dobro barataju engleskim jezikom. Posle ovog edukativnog zahvata čeka ih, sasvim izvesno, posao u Saveznom MUP-u ili držanje predavanja na fakultetima. Vojni lekari-specijalisti i stomatolozi su, podrazumeva se, izuzeti od ovog "preškolovanja". Kako dobar deo njih već godinama istovremeno radi na dva "fronta", za vojsku i privatno, pretpostavka da će u tranzicionom procesu proći sa manje trvenja od ostalih im kolega čini se sasvim opravdanom.

I dok onima koji odlaze iz vojne službe ne preostaje ništa drugo do da se s tim nose bilo sa filozofskim mirom bilo sa nevericom, oni kojima se smeši o(p)stanak već unapred sebe vide u poslu "do guše". Jedan mlađi kapetan kaže za "Vreme" da je veliki broj profesionalnih oficira, nezadovoljan visinom plata i frustriran zbog opšteg stanja u Vojsci, odavno podavao otkaze: "Vojni vrh, dakle, ne samo da ima problem oko što korektnije eliminacije prekobrojnih već ima i problem da zadrži ljude od kojih ima koristi."

BESPARICA: Eventualno pregrupisavanje vojnih jedinica, koje se pretpostavlja kao još jedno od reformskih rešenja, mnoge vojničke supruge bi, ukoliko pođu za svojim muževima, koštalo posla, a decu promene škole. Familijarno preseljenje sa sobom vuče i rešavanje stambenog pitanja. Prema nezvaničnim podacima, oko 18.000 vojnih lica trenutno nema stan. Mnogi od njih imaju tašte ili roditelje kod kojih stanuju "na određeno vreme", neki su podstanari, a neki sa sve ženama i decom stanuju u kasarnama. Na teritoriji grada Beograda, na primer, u poslednjih godinu dana nije dodeljen nijedan vojni stan, izuzev nekoliko stambenih objekata na Bežanijskoj kosi. Samofinansirajuće rešavanje stambenog pitanja se u poslednjih par godina pokazalo isplativijim u privatnoj režiji, negoli preko vojnih kanala, te su mnogi, umesto preko "firme", stanove kupovali preko malih oglasa. Trenutno su u toku protesti Udruženja vojnih penzionera SR Jugoslavije ispred zgrade Ministarstva odbrane SCG i Palate federacije. Uredba kojom se obezbeđuje davanje stanova u zakup vojnim beskućnicima, koji su odlukom državnog rukovodstva i naredbom Vrhovne komande predislocirani sa prostora otcepljenih republika, ne postoji. Članovi ovog udruženja već 13 godina sa porodicama žive po kolektivnim smeštajima i po kasarnama, sa zidovima okrečenim masnom farbom, linoleumskim podovima i svakodnevnim direktnim prenosom jutarnje vojničke gimnastike. Čak 450 podstanarskih porodica tuženo je zbog neplaćanja previsokih kirija, a ministar odbrane Boris Tadić, sa kojim je svojevremeno bilo razgovora na ovu temu, decidirano je rekao da "za rešavanje njihovog stambenog pitanja nema para".

Kada je u pitanju kritika, kako ministra Tadića tako i predstojećih promena, vojničke supruge su, uglavnom, bez dlake na jeziku, tim pre što su mnoge od njih i same dale svoj "doprinos" tranziciji ostavši bez posla. "Kada sam, između ostalih, i ja bila proglašena viškom u svom preduzeću, dobila sam, kao naknadu, deo akcija firme. Moj suprug, vojno lice, neće biti te sreće", rekla je za "Vreme" Jelena Protić. Bivša supruga jednog kapetana, međutim, smatra da proces pretvaranja "glomazne vojske, kakva je naša, u jednu kompaktniju instituciju, po uzoru na evropske armije, mora da bude bolan". Sa ovom konstatacijom nikako se ne slaže jedan penzionisani major, koji je mišljenja da predstojeća reforma nije ništa drugo do "plansko uništavanje" nekada jedne od najpoštovanijih evropskih vojnih sila. "Prepolovljavati vojsku i oružje u kriznim momentima kao što su ovi, na kriznom području kao što je ovo, nije ništa drugo do srljanje u propast, a žene mogu da pričaju šta hoće", kaže za "Vreme". Međutim, ono što se reformatorima ne može oprostiti, po izjavama zaposlenih u vojsci, jeste nedovoljno informisanje javnosti o potezima predstojeće transformacije. "Dok smo mi detaljno obavešteni o svakoj ‘civilnoj transformaciji’, građani nemaju predstavu o onome što će snaći nas", kaže za "Vreme" rezignirani stariji vodnik. "Mi jesmo obučeni da stoički podnesemo sve, ali to ne važi i za naše porodice. U to ime, podsetio bih ministra Tadića da bi bilo ljudski da nam da par minuta medijske pažnje po ovom pitanju, pre nego što nam da ‘voljno’."

Jasmina Lazić