Nuspojave:
Kidnaperi mrtvog pisca

Kako je Danilo Kiš, vazda sumnjivi Jevrejin, kosmopolita, "mađaron" i neprijatelj Sistema, naprasno postao "simbolički Srbin" i posthumni regrut jedne zombi-vojske boraca za Našu Stvar

Sećate li se Rodoljuba Petrovića zvanog Rođa? To je onaj socijalistički i jugoslovenski everyman koji je voleo pozorište, "ali ne u svojoj kući"? E, biće da su se u Subotici mnogi ovih dana opsetili tog dražesnog lika naše (uglavnom s razlogom) mitologizovane TV-prošlosti: Narodno pozorište-Nepszinhaz toliko je ruševno da je podvrgnuto ozbiljnoj rekonstrukciji (građevinskoj, ne kadrovskoj, ideološkoj ili ko-zna-kakvoj...), tako da se teatar izgleda spontano preselio u ne baš tradicionalne teatarske prostore, u skladu sa svojevremenim subotičkim gradoteatarskim tlapnjama Ljubiše Ljuše Ristića...

A propos ušećeranjenog čelnika infamnog JUL-a: jedan od Ljušinih subotičko-palićkih "festova" zvao se Kiš-fest, a ono što se u Subotici ovih dana zbiva takođe bi se i tako moglo nazvati. Lokalna je Komisija za nazive ulica odbila ili bar do daljeg "zamrzla" predlog da jedna od ulica ponese ime po Danilu Kišu, uz Borislava Pekića kanda najvećem južnoslovenskom piscu druge polovine XX veka, čoveku inače rođenom u Subotici (o ulici i kući njegovog rođenja divnu je knjigu napisao subotički pisac Boško Krstić, koji je marljivim istraživanjem po gradskim arhivama ustanovio da živi baš u zgradi izgrađenoj na mestu gde je bila Kišova rodna kuća!). To da Kiš do sada – deceniju i po nakon smrti – nije imao ulicu ili trg sa svojim imenom u rodnom gradu samo je po sebi pogolem skandal, no prava je raspašojka usledila tek nakon što je pušten aber da ih neće imati ni ubuduće, jer lokalna odbornička većina (Kasin SVM uz podršku hrvatskih stranaka) nije zainteresovana za to, a da je jedan neobično umni član Komisije navodno čak izvoleo kazati kako je "čuo od prijatelja koji živi u Parizu da je taj Kiš bio običan plagijator". Nije li navlastito dražesno to kako se mutantni odjeci, patrljci i fronclice jedne pradavne jeremijade, jedne ogavne šovinističke hajke na Kiša – hajke onomad zgotovljene u kuhinjama Velikih Srpskih Patriota, i jedva prikrivene ideološki nadrisocijalističeskom i estetski konzervativističkom retoričkom dimnom zavesom – vuku okolo kao kakvi Zli Dusi, trujući skučene umove neznalica i nevježa svih vrsta, uvek radih da se pod prvim priručnim izgovorom bace kamenom na Bolje?!

Sve bi ovo bilo tek jedna od karakterističnih sličica naših provincijalnih (ne provincijskih! Najlakše je izvlačiti se zbog nepodopština parafrazirajući onu gorku Matoševu o "uskoj varoši i uskim ljudima"!) naravi i ko-zna-koji po redu dokaz o neizmernoj, kosmičkoj snazi ljudske gluposti, tek još jedan primer kako Zavera Mediokriteta nužno obesmisli i zasvinji sve čega se dotakne, da cela stvar nije dobila specifično smrduckav etničko-politički preliv (proliv?), a to onda već prestaje da bude šala i komika. U Subotici je, naime, u toku Veliki Proces preimenovanja ulica – kroz kakav su, recimo, Beograd i Novi Sad prošli još pre desetak godina, pa posle iznova u nekoliko talasa – i u tom procesu, vidi vraga, najviše stradaju imena "nepodobnih" likova ovako ili onako vezanih uz "partizanski", "komunistički" ili "starojugoslovenski" kontekst. Ako mislite da je frka nastala oko toga – razume se da se varate: ovde je izgleda stvoren prećutni društveni konsenzus kako su rezultati Drugog svetskog rata podložni reviziji, pa je onda normalno i da razni žarkozrenjanini i ostali lolaribari – o josipbrozovima da se i ne govori – nestaju sa naših ulica, baš kao da je naknadno ustanovljeno da su se u slobodno vreme bavili podvođenjem dece, ili šta? Dževa se, dakle, digla oko novih imena ulica: hrvatsko-mađarska etnokratska većina u Subotici navodno skoro svim ulicama čiji se nazivi menjaju nadeva imena po ličnostima iz lokalne ili šire mađarske i (znatno manje) hrvatske istorije, dočim su "srpski" toponimi u ovoj turi upadljivo zabiđeni, nema ih... Lokalna vlast na to tek mrmlja kroz zube da se, ako ovakvog simboličkog etničkog inženjeringa i ima, radi samo o ispravljanju ranijih dispariteta. Usput budi rečeno, proces "etničkog čišćenja" (nedoslednog, na sreću) obavljen je i na beogradskim i novosadskim ulicama, ali pošto je ono bilo "srpsko" onda je to kanda "normalno" pa se oko toga baš i nije dizala prašina...

E sad, kako se siroti Danilo Kiš (s)našao u svemu tome? To je svakako "najveseliji" deo priče, jer savršeno po(t)kazuje svu bedu dominantnog etnokratskog poimanja društva, stvarnosti, istorije, zemlje, Grada naposletku: na jednoj strani te priče oni su kojima nije stalo da ulicu nazivaju po (još) jednom "srpskom piscu", koji dakle Kiša svode na trivijalnu statističku činjenicu u svom uistinu "plemenskom" tefterisanju krvnih zrnaca ljudi koji su ama baš po svemu bili svetlosnim godinama iznad lokalnih merila, a celokupnim svojim delom bili protivnici upravo tog razornog svakodnevnog fašizma, te naduvene univerzalno malograđanske praznine, onoliko smešne i groteskne dok je nemoćna, ali opasne i pogibeljne kad dobije vlast. Na drugoj strani priče, eto nam i lokalnih i prestoničkih "boraca za srpstvo", kojima je Kiš – mada im za svog života baš ništa nije valjao, a njih same je najdublje prezirao kao zadrigle palanačke budaletine – naprasno postao zgodan simbolički materijal za razvijanje zastave, za mobilizaciju uz zov rodoljubne trube. Onomad sumnjiv kao Jevrejin, kosmopolita, "mađaron", (post)modernista, neprijatelj Sistema i šta sve ne, mrtvi i sahranjeni Kiš postaje zgodan za upravo blasfemičnu posthumnu upotrebu, pogodan za demonsko regrutovanje u člana zombi-vojske boraca za Našu Stvar.

Ovakva bi se nadrialhemijska tehnika pretvaranja Kiša u nekakvog Amblematskog Srbina mogla nazvati simboličkim kidnapovanjem znamenitog pokojnika: u figurativnom ratu lokalnih etnokratskih kvazielita – uz sve jače terciranje iz etničkih Prestonica, naročito ove južne, najisfrustriranije – Danilo bi Kiš sada imao poslužiti kao talac i jamac jednog poduhvata sa kojim živi Kiš nikada ništa ne bi imao, osim što bi ga možda iskoristio kao materijal za priču o tome kako se ovde rano smrkava. Što će reći da oni koji na ovaj način i sa poluglasno izgovorenom argumentacijom ove sorte "brane" pisca (kojem, pak, u ovom slučaju uistinu verodostojnu "odbranu" zapravo pružaju kredibilni i razumni glasovi Lasla Vegela, Marije Šimoković, pomenutog Boška Krstića etc.), zapravo ne čine ništa drugo nego što ga i izgone i ubijaju po drugi put, s jedinom razlikom u odnosu na prethodni progon i posledično ubistvo – jer, od onoga je Kiš umro, nemojmo se lagati! – što sada i duh Pisca i sve nas uveravaju kako će Danilo K. ovaj put pasti od prijateljske vatre, žrtvujući se tako za Otadžbinu, a slavno je za Otadžbinu mreti. Na taj se cinizam ne sme nasesti, pa taman Subotica ne dobila Kišovu ulicu ili trg, a dobiće je, jer drugačije ne može da bude u razumnom i čestitom Poretku Stvari.

Teofil Pančić