Film Gori vatra Pjera Žalice:
Senka bezimenog rata

Gori vatra je priča o posledicama bez uzroka, miru bez rata i zločinu bez krvnika, svojevrsna škola-igrica za većinsku Srbiju koja ne veruje da se Bosni dogodilo nešto zaišta strašno

Licem u lice sa Neizrecivim: Kadar iz filma Pjera Žalice

Sada je već očigledno da je poslednji balkanski rat bio toliko strašan da se niko nije usudio da priđe dovoljno blizu, shvati šta se dešava, i da mu ime. Nešto kao "englesko-burski", "sedmogodišnji", "tridesetogodišnji", "prvi svetski", "pacifički", "meksički", "američki za nezavisnost", "francusko-pruski", "krimski", "špansko-američki"... ili bilo kako drugačije, jer "domovinski", "obrambeni", "agresorski", "oslobodilački" i "odbrambeni" nisu imena već lokalni, operativni nazivi. To su već iskusili filmski reditelji koji su smelo jurišali ka žarištu sukoba sa razrađenim sinopsisima i podeljenim ulogama a onda se, izuzimajući par najhrabrijih, u opštoj panici i potpunom rasulu ekipa, povlačili na rezervne položaje priča o razorenim porodicama, promašenim ljubavima i propalim prijateljstvima, gledajući sa bezbedne udaljenosti odsjaj onoga što se valjalo na horizontu.

MIR GORI OD RATA: Sarajevskom reditelju Pjeru Žalici nije padalo na pamet da se junači u svom dugometražnom prvencu Gori vatra, jer je u dokumentarnim filmovima koje je radio tokom devedesetih već bio brutalno prisiljen da se nađe licem u lice sa onim neizrecivim u vlastitom gradu, opkoljenom i ubijanom sa okolnih brda. Stoga je i film Gori vatra neka vrsta priče o posledicama bez uzroka, miru bez rata i zločinu bez krvnika, pošto je Žalici bilo dosta "umiranja, krvi i dokazivanja ko je kriv", "osjećajući mučninu što mora praviti filmove o tako strašnoj stvari kao što je rat koji ga je okruživao, pritiskao i koji je disao", kako je govorio pre početka snimanja filma Gori vatra. Ubrzo će se pokazati da "da mir može biti gori od rata", ali je reditelj to shvatio tek kada je počeo da snima svoj novi film. Natrag se, međutim, nije moglo.

Tako je jedna eksplozivna priča sabijena u postdejtonski Tešanj, kao što je ovaj bosanski gradić pritisnut na granicu sa Republikom Srpskom, podrhtavajući od stradanja, patnje, neraščišćenih računa, teških sećanja i zaostalih mina. U tom gradu trebalo je in vivo sprovesti eksperiment etničkog pomirenja budući da je američki predsednik Bil Klinton, glavom i bradom, bio spreman da postane počasni građanin ove opštine. Valjalo je za tu prigodu Tešanj pretvoriti u ne-Tešanj i pomesti sve gadosti pod neku poveću ćilimčinu, jer predsedniku jedne takve zemlje, pripada muka već i na samu pomisao o balkanskoj prljavštini, flekama vekovnih sukoba, skorenom talogu verske mržnje, okrajcima spaljenih kuća i svakojakoj gamadi koja se zapatila u poslednjem ratu, ne znajući ništa drugo osim za mučko ubijanje, otimanje, šverc, krađe, ždranje i silovanje. Tolike prostirke ne beše u Tešnju i okolini i nešto od onoga što su prilježni gradski čelnici sakrili tokom velikog spremanja pokuljalo je u kritičnom trenutku toliko snažno, da je Klinton projurio kroz to mesto pre nego što je poželeo da vidi šta se tu zapravo dešava.

ABONENTI ZAPADNIH DEMOKRATIJA: Bez obzira na to što publika kojoj se ovaj film obraća nije tankoćutna poput abonenata zapadnih demokratija, Pjer Žalica se sažalio i na one koji govore bosansko-hrvatsko-srpskim jezikom, pakujući ovu oporu priču u šarenu hartiju crnohumorne komedije. Tako film Gori vatra stiže i u beogradske bioskope poput strašne vesti saopštene u formi anegdote. Hvala reditelju, dakako, na poštedi. Ovde se već dovoljno propatilo.

Ta mala žanrovska prevara možda je jedini način da se podnese istinska drama koja leži u osnovi filma, jer je to pre svega priča o stradanju jedne porodice. Uprkos obilatim naslagama bosanske vedrine i želji Pjera Žalice da ne satire gledaoce, nešto duboko tragično se stalno otima, proviruje između vedrih kadrova filma, i povremeno prepada zanete gledaoce. Sam Žalica nije uvek uspevao da obuzda svoju potrebu da umiruje publiku dosetkama i šalama, upadajući povremeno u dvorište otužnog humora "Top liste nadrealista", koja lebdi kao neka vrsta usuda bosansko-hercegovačke kinematografije. Tamo gde je mogao da zastane, Žalica je pokazao da se kroz humor može podneti ono što je najteže. Tako, na primer, tešanjski kupleraj u danima samopročišćenja postaje dom kulture, a kurve, inače najamna snaga iz Srbije, kulturni pregaoci, što i nije tako uzajamno isključivo, kako se čini na prvi pogled. Soundtrack filma koji potpisuje Saša Lošić, delom je parodija narodnjačkih hitova, sasvim upotrebljiv za podsticanje svadbarskog užitka, ukoliko se takva muzika sluša bez distance. Parole, kojima bi grad trebalo da uveri međunarodnu zajednicu u svoju sposobnost da prevlada prošlost, tipa: "Družimo se, ljudi smo – nismo vukovi", kao da su oživele iz epohe bratstva-jedinstva. Ironijom sudbine, međunarodna zajednica kao da pokušava da obnovi u Bosni upravo to nasleđe titoizma. Žalica se tome ne ruga grubo, jer za to nema ni razloga, ali svakako zadržava umesnu dozu nepoverenja i skepse.

BEŽANjE SA ČASOVA: Bez obzira što pojedini rukavci glavne priče ostaju da vise bez pravog razrešenja, film Gori vatra je sa lakoćom osvojio čitav svežanj priznanja 9. Sarajevo film festivala, pokupivši usput Srebrnog leoparda u Lokarnu i Zlatnu zvezdu za najbolji igrani film internacionalnog festivala u Marakešu. To je zasluženo vrsnom glumačkom ekipom (Enis Bešlagić, Bogdan Diklić, Saša Petrović, Izudin Bajrović, Jasna Žalica, Senad Bašić...) i pre svega rediteljskim umećem.

Osim lakoće u komunikaciji s publikom, Gori vatra poseduje i jednu vanumetničku, saznajnu dimenziju, koja je mnogo značajnija za gledaoce sa ove strane Drine od matične zemlje filma, pošto u Bosni svi proživljavaju ono što se tamo zbilo. Ovakva dela delotvornija su od svih tribina i skupova na temu odgovornosti i pomirenja koji se ovde izbegavaju kao najdosadnija nastava. Lakše je pobeći sa tih časova, igrati klikera, razmenjivati sličice, pikati fudbal, sedeti u igraonicama ili ispijati pivo, od suočavanja sa poražavajućim učinkom zločina. Stoga bi Gori vatra mogla biti neka vrsta škole-igrice za većinsku Srbiju koja ne veruje da se Bosni dogodilo nešto zaišta strašno. Nije ugodan prizor kada pripadnici zrelih nacija moraju da se tretiraju kao deca, jer neprijatne činjenice mogu da progutaju jedino iz malih kašičica uz cupkanje na kolenu, ali i to je delotvornije od guranja prsta u zatvoreno oko.

Slobodan Kostić