Podsećanje - radikali na vlasti:
Oni se nisu promenili

Grobovi, pretnje zarđalim kašikama, dobrovoljci na ratištima, premlaćivanja, finansijske zloupotrebe, radikalni nacionalizam, potezanje pištolja na taksiste i studente, gušenje slobode Univerziteta, uništavanje medija, bezobzirni cinizam vladara, verbalni i fizički obračuni u obe skupštine, devastacija kulturne baštine i sve ostalo što su radikali činili, izgleda da su zaboravili i "razočarani birači"

CRNO-CRVENA ZAKLETVA ZA KOŠMAR: Aleksandar Vučić, Radmila Trajković, Vojislav Šešelj, Milovan Bojić, Mirko Marjanović

Na parlamentarnim izborima održanim u septembru 1997. izborni slogan Srpske radikalne stranke glasio je: "Mi dolazimo". Šest meseci kasnije, 24. marta 1998. radikali su prvi put ušli u republičku vladu. Tačno godinu dana posle, 24. marta 1999, počelo je bombardovanje Jugoslavije – još neoporavljena od represije nad medijima i Univerzitetom, Srbija je ušla u rat. Oni su već uveliko bili došli.

Na poslednjim parlamentarnim izborima, izborni slogan Srpske radikalne stranke glasio je: "Znam šta hoću. Hoću bolje, radikalno bolje". Paroli je poverovalo preko milion glasača, radikali su postali izborni pobednici, a analitičari se trude da čitavu stvar objasne socijalnim razlozima, skretanjem SRS-a nalevo, razočaranjem u tekovine petog oktobra. Čini se ipak da je Srbija potpuno zaboravila šta znači "Radikalno bolje" i kako to izgleda kad oni dođu.

ZEMUNSKA ODISEJA: Iako je tokom šest godina postojanja i četiri godine učešća u parlamentu već bilo jasno o kakvoj je stranci zapravo reči, tek će zahvaljujući lokalnim izborima održanim 3. novembra 1996. postati jasno kako Srpska radikalna stranka vlada. Na tim izborima, naime, SRS je dobio većinu odborničkih mesta u Zemunu, predsednik stranke Vojislav Šešelj izabran je za gradonačelnika, a posle četiri godine radikalskog upravljanja, nova gradska vlast je u oktobru 2000. godine zatekla pustoš. Iako je pre svega utvrđeno da su radikali ostavili dug od 68 miliona dinara, naspram za tu godinu planiranog budžeta od 33 miliona dinara, utvrđeno je da ovaj manjak nije najgore zlo koje je snašlo grad. Zvanično želeći da stambeno obezbedi izbeglice, a u stvari obezbeđujući glasove za neke buduće izbore, radikali su u periodu 1996–2000. uspeli da prodaju čak 6596 placeva na kojima je podignuto 1500–2000 privremenih objekata ukupne površine veće od 4,5 miliona kvadratnih metara; u istom periodu, a bez adekvatne dokumentacije, urađeno je oko 12.000 adaptacija. Placevi su dodeljivani bez licitacije, dobijao ih je svako ko je imao bilokakvu "vezu" u opštini ili onaj ko bi prvi stao u red, a kontrola praktično nije postojala: na osnovu dozvola za privremene objekte od nekoliko desetina metara, podizane su palate od čak 800 kvadratnih metara; kako infrastrukture uglavnom nije bilo, novopečeni Zemunci su se zbog nižih troškova priključivali na kišnu kanalizaciju umesto gradske, što je uzrokovalo brojne sanitarne probleme. "Domaćinsko" upravljanje podrazumevalo je i podizanje stotina kioska, uglavnom na mestima koja za to nisu bila predviđena – Zemunski kej postao je pijaca, u gradskom parku je zbog podizanja ugostiteljskog objekta posečeno stablo staro 150 godina, a u Prvomajskoj ulici su slični objekti građeni na prostoru ranije predviđenom za drugu saobraćajnu traku. Ukratko, nekad austrougarski gradić počeo je da liči na zapuštenu kasabu, suprotstavljenu ne samo zakonima o zaštiti spomenika i prirodnih bogatstava već i najosnovnijim elementima estetike i zdravog razuma.

Ni to, naravno, nije bilo sve. Već na samom početku radikalske vlasti, hala "Pinki" predata je na upravljanje Aleksandru Vučiću i postala omiljeno zborno mesto masovnijih stranačkih skupova – u međuvremenu, u zgradi je izbio veliki požar, a tada mlađahni Vučić obećao je da će krivac biti otkriven za tri dana, što se nije dogodilo. Pored toga, iz Stare kapetanije izbačena je gradska biblioteka stara 175 godina, a jedan deo zgrade iznajmljen je na 30 godina politički podobnom kafedžiji, na čijem se meniju našla čak i "četnička pljeskavica" s krstom i četiri ocila. Uprkos takvim i (brojnim) sličnim zloupotrebama, najvećim skrnavljenjem ipak se smatra ono što su radikali učinili sa zgradom Magistrata, podignutom u XVIII veku i u nadležnosti Zavoda za zaštitu spomenika. Građevina je najpre renovirana iz opštinskog budžeta, ali bez osvrta na činjenicu da je reč o spomeniku koji treba očuvati u prvobitnoj formi: autentični prozori zamenjeni su metalnim plastificiranim, enterijer je potpuno izmenjen, srušeni su autentični dimnjaci, fasada je neadekvatno obojena, u dvorištu (koje je inače arheološki teren gde su nađene rimske iskopine) izgrađen je tržni centar. Konačno, kad su sve to lepo uredili opštinskim novcem, radikali su prostor površine 2000 kvadrata zakupili na 30 godina uz uslov da plaćaju mesečnu kiriju od tadašnjih 100 maraka.

Događaj koji je ipak pokazao da se ne radi samo o devastatorima i ljudima sklonim finansijskim mahinacijama, već o nečem mnogo gorem, jeste slučaj porodice Barbalić. Dok su bili na letovanju, u julu 1997, Barbalići su jednostavno iseljeni iz svog zemunskog stana u koji je odmah useljena Ljiljana Mijoković, sekretarica u stranačkom glasilu "Velika Srbija". Sledile su sudske odluke, sprečavanje da se one izvrše, reakcije demokratske javnosti, ali pomoći nije bilo. Vojislav Šešelj isticao je nacionalnu pripadnost porodice i upozoravao da "mali ustaša" Dario Barbalić ne može da ide u obdanište zbog toga što "ima hrvatski pasoš". Malo posle iseljenja (odnosno krađe – Barbalićima je jednostavno oduzet čak i nameštaj), Šešelj je u studiju BK Televizije verbalno isprovocirao porodičnog advokata Nikolu Barovića, ovaj ga je polio vodom, a čitava stvar završila se time što je Barovića premlatio Šešeljev telohranitelj i što je radikalski vođa, uz ciničan osmeh, prokomentarisao da se Barović u stvari "okliznuo na bananu". Slučaj Barbalić još nije rešen. Porodica i dalje živi u podstanarskom stanu u Hrvatskoj, a u njihovom stanu i dalje je Ljiljana Mijoković.

Svi ovi i brojni drugi primeri radikalskog upravljanja Zemunom bili su ipak samo uvod u ono što se tek spremalo Srbiji posle republičkih izbora 1997.

SRBIJO, MAJKO: Kada je 1996. upitan o mogućnosti koalicije svoje stranke sa socijalistima, Vojislav Šešelj samouvereno je izjavio: "Ako vam ja unapred kažem da ne postoji nikakva varijanta da SRS uđe u koaliciju sa SPS-om i Slobodanom Miloševićem, to ostaje. Ako je neko čovek od reči, onda su to ljudi koji su na čelu SRS-a." Došli su, međutim, izbori 21. septembra 1997. i čovek od reči pristao je da se pospe pepelom. Na tim izborima, koje je bojkotovalo 12 opozicionih stranaka, SRS osvaja 82 poslanička mesta, a 24. marta 1998. pristaje da uđe u tzv. vladu narodnog jedinstva: uz 16 članova iz SPS-a i pet iz JUL-a, u vladi kojom će predsedavati Mirko Marjanović radikalima je pripalo 15 mesta, od čega dva potpredsednička.

Prva istorijski važna tekovina ove "crveno-crne" vlade bila je jednoglasna odluka da se prihvati predlog Slobodana Miloševića i republičkom parlamentu naloži da raspiše referendum na kojem bi se građani izjasnili o tome da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu. Na sednici održanoj 6. i 7. aprila 1998. Skupština će najpre usvojiti Zakon o skraćenju potrebnog vremena između zakazivanja i održavanja referenduma, da bi već za 23. arpil zakazala i referendum. Od ukupnog broja izašlih birača, tog dana je čak 94,7 zaokružilo negativan odgovor: zvanična reakcija bila je da su se građani izjasnili "patriotski", dok se Kontakt grupa pokazala mnogo konkretnijom i odmah posle referenduma uvela drastične sankcije Srbiji. Kosovska kriza potom će se drastično zaoštravati, a konstantne pretnje iz inostranstva na neki način će radikalima i socijalistima dati alibi da na domaćoj političkoj sceni urade sve što je "u interesu otadžbine".

Za početak, samo mesec dana posle referenduma, Skupština Srbije usvojila je Zakon o Univerzitetu odbijajući pritom sve amandmane opozicionih partija i samog Univerziteta – produkt je bio zakon koji je ograničavao autonomiju Univerziteta, a profesore i saradnike, kako je ocenjeno, "pretvorio u poslušnike vlasti". Šokantan čak i samo na papiru, zakon usvojen 26. maja bio je još šokantniji u praksi. Na čelo nekih fakulteta, naime, imenovani su stranački kadrovi, a šampioni bezočnosti su po opštem mišljenju bili upravo dekani radikali. Novoimenovani dekan Vladan Teodosić je na fakultet doveo obezbeđenje koje je sprečavalo profesore da se vrate u kabinete iz kojih su prethodno izbačeni, preko svojih emisara pretio profesorima da će ih "srediti čim bude usvojen zakon o terorizmu", sprečavao predavače da odlaze na unapred zakazane kongrese, zabranio ulazak onima koji su negodovali zbog novog režima na fakultetu, nalagao obezbeđenju da iz zgrade iznosi one koji bi se oglušili na naređenje,... uopšte učinio niz stvari koje su i danas mrlja na istoriji ETF-a. Pored Teodosića, u ovom periodu posebno se istakao i dekan Filološkog fakulteta Radmilo Marojević, takođe radikalski kadar: nasilnom penzionisanju profesora (čak i lingviste svetskog glasa Ranka Bugarskog), imenovanjem novih šefova odseka, angažovanjem famoznog Danijela Šifera za predavača i sličnim merama Marojević se nije zadovoljio, pa je predložio i da se na njegovom fakultetu ukine grupa za svetsku književnost, a da postdiplomci pod obavezno moraju da uče i polože ruski jezik. Kako su se zbog svega toga studenti pobunili i otpočeli štrajk, Marojević se prisetio kolege Teodosića, pa je 4. februara 1999. na fakultet upala grupa maskiranih batinaša prebijajući sve koji su im se našli na putu. Epilog svih ovih događaja bile su ostavke, svađe, protesti, stvaranje Otpora i brojne nuspojave čije se posledice i danas osećaju.

Skupština Udruženja (režimskih) novinara Srbije održana 13. juna 1998. na Zlatiboru pokazaće, međutim, da je crveno-crna koalicija pronašla drugu metu: obraćajući se prisutnima, ministar informisanja Aleksandar Vučić istakao je da su se "neki mediji javno stavili u službu nekih svetskih moćnika u vođenju specijalnog rata protiv Srbije". Stalna pretnja bombardovanjem i pogoršanje situacije na Kosovu učinili su ipak da mogućnost konkretnijih mera protiv slobode medija ne bude shvaćena ozbiljno u većem delu javnosti. No, čak i da se javnost nešto pitala, "vlada nacionalnog jedinstva" teško da bi se zabrinula zbog toga: već 20. oktobra, opet po hitnom postupku, usvojen je Zakon o informisanju koji je beskrupolozno kršio svaku naznaku Ustavom zagarantovanog prava na slobodu mišljenja, govora i javne reči. Prva žrtva sudije za prekršaje bio je "Evropljanin", koji je po odluci obznanjenoj u noći između 23. i 24. oktobra (tri dana posle usvajanja Zakona!!!), a na osnovu tužbe čudesne organizacije poznate pod imenom Patriotski savez Srbije, morao da plati 2.400.000 dinara. To je, naravno, bila samo jedna od mnogih žrtava, a suđenja medijima, zaplena njihove imovine i tiraža postali su redovna pojava. U tom smislu, najteže su prošli "Evropljanin" i "Dnevni telegraf" čiji će vlasnik Slavko Ćuruvija, posle bukvalnog ubistva svojih novina, i sam biti ubijen 11. aprila 1999. godine.

Daleko manje značajan, ali isto tako apsurdan zakon, "vlada narodnog jedinstva" poslala je Skupštini 6. decembra 1998, uz predlog da takođe bude usvojen po hitnom postupku. Zakon o posebnim pravima i obavezama izabranih lica predviđao je, između ostalog, da predsednici Republike, Skupštine i Vlade imaju ogromne privilegije i plate za vreme mandata, a da im pravo na veliku apanažu, obezbeđenje za njih i porodicu, automobil, vozača, administrativno osoblje i kuvare pripada doživotno. Ovog puta, pritisak javnosti (čitaj: građana na ivici egzistencije) ipak je bio dovoljan da se već usvojeni zakon ubrzo nađe van snage. Istina, ideja će biti rehabilitovana u novembru 1999, ali će se odnositi samo na prava i obaveze predsednika Republike.

BEMBANjE I VARljIVO LETO: Već i sam početak 1999. godine nagovestio je potvrdu one narodne da i od zla uvek može gore. Na spektakularnoj (kasnije mnogo puta u različitim varijantama i s različitim akterima ponavljanoj) konferenciji za novinare, tri potpredsednika Vlade su 12. januara javnosti otkrila "supertajni" dokument CIA s podacima o iznosima kojima Amerikanci finansiraju nezavisne medije, sindikate, studentske organizacije i sve druge "izdajnike". Samo dva sata pošto su Ratko Marković, Milovan Bojić i Vojislav Šešelj obznanili svoje otkriće, domaći hakeri su isti tekst, s falsifikovanim zaglavljem američke obaveštajne agencije, našli na internetu, u formi dostupnoj svima. Otkriće je ipak delovalo kod patriotski osvešćenog (a internetu nevičnog) građanstva i prostor za borbu protiv političkih neistomišljenika bio je otvoren.

Sve što je sledilo dobro je poznato: pregovori po francuskim dvorcima, Šešeljeve pretnje da Albanaca na Kosovu neće biti ukoliko neko bude bombardovao Srbiju i, konačno, bombardovanje. Šta je bilo, bilo je, ali nakon potpisivanja mirovnog sporazuma Vojislav Šešelj pokušaće da održi makar jedno svoje obećanje – ono koje se baziralo na upozorenju da će u slučaju ulaska NATO trupa na Kosovo radikali izaći iz Vlade. No, čoveku od reči ni ovog puta se "nije dalo": tek što je Centralna otadžbinska uprava SRS-a aminovala izlazak iz vladajuće koalicije, premijer Mirko Marjanović uveo je "radnu obavezu" za radikale zbog "neophodnosti kontinuiteta sastava i rada vlade". U prevodu, radikali su hteli, ali nije im dozvoljeno da se okanu vlasti. U svakom slučaju, sledile su obnova i izgradnja, pa je radi toga Vlada odlučila da od svih zaposlenih i penzionera uzme po jednu dnevnicu mesečno – pitanja o lošem kvalitetu od tih para obnovljenih objekata, kao i o neisplaćenim građevinarima tada još nisu postavljana. Još jedna maštovita vladina uredba, doneta 25. avgusta 1999, takođe je bila u "opštem interesu": umesto penzija za maj, jun i jul, penzioneri su na osnovu te uredbe dobili bonove za plaćanje električne energije, uglja i drva za ogrev.

Šta se zapravo događalo s tako ušparanim sredstvima, nikada nije zvanično utvrđeno, ali su Slobodan Milošević i socijalisti očigledno bili zadovoljni kako socijalnim tako i ostalim merama sprovedenim tokom saradnje s radikalima. Pošto se, dakle, dobro pokazao, SRS će 12. avgusta 1999. zauzeti i (zasluženo) mesto u saveznoj vladi dobivši pet ministarskih mesta. Nabrajanje maštovitih koraka preduzetih na tom nivou čini se, međutim, suvišnim. Ne zbog toga što nisu bili dovoljno maštoviti, već zbog toga što ih je jedna od mera "u startu" prevazišla: savezni ministar pravde Petar Jojić, vredan kao što već radikalu pristaje, 25. maja 2000. je na neverovatnih 25 stranica napisao pismo glavnom tužiocu Karli del Ponte. Ništa neobično da pismo nije bilo naslovljeno rečima "Karli del Ponte, kurvi koja se prodala Amerikancima"; da Haški tribunal nije nazvan "tamnicom" i "kriminalnom organizacijom sastavljenom od plaćenika, špijuna, hohštaplera, sluga Amerike i NATO-a, osoba bez morala koje se u svom radu služe najprljavijim metodama". Da bi glavnoj tužiteljici Tribunala sve bilo potpuno jasno, Jojić joj je u pismu poručio da sa svojom prethodnicom Luiz Arbur "može da bude simbol prostitucije, jer uzimaju novac od mušterija i trude se da urade ono što im narede, ma kako to odvratno i nemoralno bilo".

Dok je ministar Jojić na saveznom nivou pisao i poručivao, republički nivo radio je punom parom: kraj 1999. i skoro čitava 2000. bili su period nezapamćene represije nad svim što je slobodno mislilo i govorilo u zemlji Srbiji. Premlaćivanja, hapšenja, zatvaranje medija, maskirani specijalci koji usred noći upadaju u radio i TV stanice, uniformisani i batinaši u civilu bili su veliko finale i verovatno najrealnija slika dvogodišnje vladavine crveno-crne koalicije. Sledili su izbori, pobeda DOS-a, otkrivanje bar dela onog što je počinjeno za radikalskog vakta, početak suđenja Slobodanu Miloševiću, odlazak Vojislava Šešelja u Hag,... sve ono što je većini građana Srbije ulivalo nadu da će normalan život jednom biti moguć čak i na mestu na kojem su osuđeni da žive. No, kako to već u životu biva, tranzicione muke i konstantne afere novih vladara učinile su da birači postepeno zaborave sve što je nekad bilo. Grobovi, pretnje zarđalim kašikama, dobrovoljci na ratištima, premlaćivanja, finansijske zloupotrebe, radikalni nacionalizam (za koji postoji i drugo ime, ali nećemo sad...), potezanje pištolja na taksiste i studente, gušenje slobode Univerziteta, uništavanje medija, bezobzirni cinizam vladara, verbalni i fizički obračuni u obe skupštine, devastacija kulturne baštine i sve ostalo što su radikali činili, izgleda da su zaboravili i "razočarani birači" i neki sastavljači nove vlade. Oni kojima pamćenje ipak nije tako kratko setiće se, međutim, predizbornog slogana SRS-a iz 1993: "Mi se nismo promenili".

Tamara Skrozza