Pun kufer marketinga:
Samo za odrasle

Odraslom osobom se smatra onaj ko zove tzv. vruće linije

Zahvaljujući reklamama deca mogu mnogo da nauče o svetu odraslih. Kao prvo, mogu da nauče da biti odrastao znači da obožavaš svoj auto, svoj prašak za veš, svoj šampon za kosu, svoju novu šminku, svoje pivo... I, što je još važnije, mogu da saznaju tačno ko se smatra odraslom osobom. Ne, nije to onaj ko brije bradu ili noge, niti onaj ko diplomira, zaposli se, dobije svoju decu... Ne, odraslom osobom se smatra onaj ko zove tzv. vruće linije – tako bar piše. To što ovaj novi kriterijum psihofizičke zrelosti još nije ušao u školske udžbenike biologije, samo govori o neophodnosti daljih reformi školskog sistema. Jer, deca lepo vide da "samo odrasli" zovu razne 041 "da li ti je važno gde?" brojeve. Kad bi pisalo "samo za nedorasle i nezrele", deca bi možda i razumela čemu služe ovakve usluge i reklame.

Ne, stvarno, da li vi znate čemu im služi ona napomena: "samo za odrasle"? Kao, ako niste odrasli ne možete da zovete – vaš telefon ne može da se priključi, šta li. Ili vam se možda prvo javi neki kontrolor koji vas iz’vata na brzinu da priznate koliko imate godina. Pita vas, na primer, kada ste i gde videli reklamu za taj i taj broj, pa ako vi kažete "u podne na BK", on zaključi da idete posle podne u školu i zalupi vam slušalicu.

Da stvar bude gora, nisu samo deca u opasnosti da pogrešno zaključe koji to kriterijumi odvajaju odrasle od onih drugih. Ni političarima niko nije objasnio da ne treba slepo verovati u ono što reklame prikazuju. Jer, u svetu s ove strane televizora, znaš da si odrastao kad shvatiš da više niko ne mora da te opominje da izbaciš đubre ili usisaš kuću. Kad shvatiš da si ti onaj koji će morati da očisti otpatke iz sudopere, da otpuši lavabo, pozove majstora... S ove strane ekrana, ljudi se sporazumeju, ljudi se strpe, ljudi se prilagode. Ali, s one strane ekrana, oni ne mogu da se dogovore ni oko parlamenta ni oko vlade. Pa ako mi možemo da trpimo i ugošćavamo razne šurnjaje, jetrve, zaove, pašenoge, tašte, svekrve... koje nismo birali, i još nas niko ne plaća za to, zašto ne bi mogli i političari? Zato što je to samo za odrasle?

Kad smo već kod toga, da li i vama političari zvuče kao da rade na nekom "samo za odrasle" telefonu – kad ih čovek sluša još bi i mogao da se napali, ali kad se seti kako su izgledali pre kad su drugo radili i pričali... Nekako vas prođe merak.

I baš zato što znaju da ih se sećamo iz ranijih faza, većina ih je udarila u takvu partijsku i/ili ličnu promociju da se sve puši. Sad tek stvarno ne možemo da se snađemo ko je kakav i kakav je ko bio, za šta se tačno zalaže i s kim je sve spreman da to uradi.

Dodatnu zabunu unela je i nedavno postavljena spomen-ploča ispred ulaza u Vladu, na mestu na kojem je ubijen premijer Đinđić. Ne razumem gde su nestale "reforme" sa spomen-ploče? Koliko se sećamo, a sećamo se, Đinđić je rekao da se vara onaj ko misli da će njegovim ubistvom sprečiti "sprovođenje zakona i reformi", ali je u citatu navedeno samo "sprovođenje zakona". Da im nije zafalilo materijala? Možda nije moglo sve da stane? Ili je neko hteo da Đinđića pamtimo po tome što je i po cenu života hteo da sprovodi zakone, a ne reforme. Možda je prešao i u DSS?

Nadežda Milenković