Štrpci, jedanaest godina posle:
Zločin i kazna

Za sada je pred sudom odgovarao samo dobrovoljac Nebojša Ranisavljević, a sve ukazuje da su sa hronikom najavljene smrti bili upoznati i sami državni i vojni vrhovi

Elifa Bakija priča tiho i polako, bira reči, krši ruke koje izgledaju mnogo starije od njenih godina:

NEISPUNJENA OBEĆANJA: Slobodan Milošević i porodice otetih

"...Kad su mog muža Fehima odveli... skinuli sa voza u Štrpcima, vraćao se sa posla iz Beograda... Ostala sam sama sa troje dece, najstarije je imalo 14 godina... Fehim je bio dobar radnik, obratila sam se njegovom preduzeću, Planumu da mi pomognu oko školovanja dece... Odgovorili su mi neka mi Alija pomogne... Za decu više niko nije pitao... Nisam mogla da ih školujem, radimo u nadnicu... Dolaze da nam isključe struju, a mi nemamo odakle da platimo... Tražimo od države da nam pomogne da im bar kosti nađemo, da ih sahranimo..."

"...Otmica nevinih putnika iz voza 671 u Štrpcima nije se okončala samo ubistvom tih nedužnih devetnaestoro ljudi... To je zločin koji odnosi i druge žrtve: moj sinovac, svršeni student medicine, nije mogao da preboli očevu smrt, posle izvesnog vremena se ubio... Sestra je dobila slom živaca...", priča Ragib Ličina, brat ubijenog Ilijaza Ličine, radnika preduzeća "Ratko Mitrović" iz Beograda.

Ovo su fragmenti tragičnih ispovesti samo dvoje članova porodica 19 zlosrećnih putnika koji su kidnapovani 27. februara 1993. godine u stanici Štrpci.

Za sada je zvanično utvrđeno da je grupa vojnika koju je predvodio Milan Lukić otela 18 putnika muslimanske i jednog hrvatske narodnosti, odvela ih u selo Prelovo kod Višegrada, gde su u fiskulturnoj sali osnovne škole, prebijeni, pretreseni i opljačkani. Posle toga su vezani žicom, ponovo ubačeni u kamion i odvezeni u selo Sase, pored Višegrada. U garaži jedne od spaljenih kuća, na samoj obali Drine, Milan Lukić i Boban Inđić ubili su sve putnike otete u Štrpcima.

GDE JE KOMANDIR: Za sada je pred sudom odgovarao samo jedan od počinilaca "zajedničkog zločinačkog poduhvata" Nebojša Ranisavljević, dobrovoljac koji se u Višegradu pridružio Milanu Likiću, komandiru brigade Osvetnici. Ujutro 27. februara 1993. Lukić i njegova desna ruka Boban Inđić pozivaju Ranisavljevića "u akciju" u koju ide oko 20 vojnika.

Ranisavljević je presudom Višeg suda u Bijelom Polju 9. septembra 2002. osuđen na 15 godina zatvora. Ostali počinioci nisu privedeni licu pravde.

Milan Lukić je septembra 2003. u odsustvu osuđen na 20 godina zbog otmice iz autobusa i ubistva 16 građana bošnjačke nacionalnosti u mestu Mioče na granici Srbije i BiH (slučaj Severin). I Tužilaštvo Haškog tribunala je podiglo optužnicu protiv Lukića za zločine počinjene u Višegradu i okolini tokom 1992.

Na konferenciji za novinare povodom 11. godišnjice otmice u Štrpcima čuo se i podatak da je Lukić, glavnokomandujući otmica u Štrpcima i Sjeverinu i dan-danas slobodan i da se čak bavi "biznisom" na relaciji Obrenovac–Beograd, pre toga je jedno vreme navodno imao kafanu u Višegradu. Indikativan je podatak da je neposredno posle zločina Lukić uhapšen "zbog nedozvoljenog nošenja oružja", da je u zatvoru proveo devet dana, da je onda pušten sa obrazloženjem da "ne postoji razlog da bude zadržan jer je reč o vojniku Republike Srpske...". Lukić je isporučen Republici Srpskoj – iako Republika Srpska u to vreme nije imala status države i nije bila međunarodno priznata. Prilikom dolaska u Republiku Srpsku Milan Lukić je dočekan kao heroj. Čak je odlikovan!

Kasnije je i tadašnji predsednik SRJ Zoran Lilić u "Pobjedi" 20. avgusta 1994. rekao:

"Svima je postalo znano da je izvršilac otmice u Štrpcima nekakav Lukić. Naša policija ga je našla i uhapsila rizikujući sopstvene živote. Istraga je sprovedena ali niko, i slovima niko, nije hteo da dođe do jednog materijalnog dokaza. Na kraju su rekli (vlasti Republike Srpske) da će njihovo pravosuđe to završiti, da je to delo završeno na njihovoj teritoriji, da su oni pravna država itd. Kad je izručeni predat, odmah je pušten i čak nagrađen od strane rukovodstva Republike Srpske. Tim činom je postalo jasno ko bi mogao da bude idejni tvorac otmice putnika i da je Lukić puki izvršilac...Takva i slična dela nikada neće moći da budu opravdana, a kada bi ih mogao rangirati, onda bi po svojoj svireposti i bezobzirnosti bili gori nalogodavci nego oni koji su izvršioci..."

Istražni postupak protiv Milana Lukića pred Okružnim javnim tužilaštvom, Okružnim sudom u Beogradu, Republičkim javnim tužilaštvom i Vrhovnim sudom Srbije sabotiran je i lažiran, a sproveden je neverovatno ekspeditivno, ocenjuje advokat Dragoljub Todorović, čija je vrlo detaljna analiza suđenja za ovaj ratni zločin objavljena u zbirci dokumenata "Otmica u Štrpcima" (Fond za humanitarno pravo).

ZNALI SU: Iako je advokat porodica ubijenih putnika iz voza 671 još maja 2002. podneo krivične prijave protiv 14 bivših funkcionera i prosledio ih Saveznom državnom tužiocu, Javnom tužilaštvu Srbije, višem tužiocu u Bijelom Polju i državnom tužiocu Crne Gore, predmet za sada još – čeka. Podsetimo, krivične prijave podnete su protiv Živote Panića, bivšeg načelnika generalštaba Vojske Jugoslavije, Milana Panića, bivšeg premijera i v.d. ministra oodbrane, Dobrice Ćosića, bivšeg predsednika SRJ, Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije, Marka Negovanovića, bivšeg ministra odbrane Srbije, Dragoljuba Ojdanića, bivšeg komandanta Užičkog korpusa, Jovice Stanišića, bivšeg načelnika službe Državne bezbednosti Srbije, Branislava Kuzmanovića, bivšeg pomoćnika ministra odbrane Srbije, Dušana Lončara, bivšeg zamenika komandanata Užičkog korpusa, Luke Dragićevića, bivšeg komandanta Višegradske brigade, Damjana Mitrašinovića, bivšeg komandanta Goraždanske brigade. Za ovaj zločin trebalo bi da odgovaraju i bivši načelnik SUP-a Užice Boško Petrić, bivši komandant milicije užičkog regiona Đorđe Kerić, bivši šef odeljenja za saobraćajne poslove ŽTP Beograd Josip Ujčić, kao i bivši načelnik za bezbednost Užičkog korpusa.

U krivičnoj prijavi se navodi da je otmica u Štrpcima planirana uz njihovo znanje, "jer su raspolagali strogo poverljivim informacijama o otmici, a da nisu preduzeli nijednu radnju iz okvira svojih ovlašćenja da ne dođe do otmice civila...".

Kada je konačno – posle devet godina – 2002. godine ŽTP dostavio svu dokumentaciju sudu. postalo je očigledno da je zločin u Štrpcima pažljivo planiran, a onda vešto zataškavan: svi najviši nadležni republički i vojni organi znali su da se sprema otmica putnika. Mitar Mandić, direktor Sektora za odbrambenu pripremu u zaštitu ŽTP-a upućuje 1. februara 1993. tadašnjem generalnom direktoru ŽTP-a Milomiru Miniću dopis (Strogo pov.Br.4/1-93) u kome se nedvosmisleno najavljuje scenario zločina: "Ovih dana, tačnije 28.01.1993. obevešten sam od šefa Sekcije ŽTP Užice Živanića da će pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija bi se odvijala na delu pruge Beograd–Bar koji prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu. Verovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš."

Mandić pedantno navodi da je o tome informisao najuži stručni kolegijum ŽTP-a, da je održao sastanak sa predstavnicima policije i Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije, kao i da je razgovarao sa generalom Branislavom Kuzmanovićem, pomoćnikom ministra odbrane koji treba da obavesti ministra odbrane o pomenutoj najavi, a da ministar odbrane Republike Srbije treba da obavesti Vojsku Jugoslavije... Dakle, o najavi otmice obavešteni su svi koji su mogli da spreče otmicu, a sa nadležnog mesta onda je stigla direktiva da "ŽTP prestane sa daljim aktivnostima oko ovog slučaja, jer je sa svoje strane na vreme izvršio svoju obavezu".

Života Panić je novinaru "Vremena" koji ga je upitao za komentar Mandićeve informacije kratko izjavio da "pojma nema", da bi čak upitao "Kad se to uopšte dogodilo". Reagovanje većine ostalih, uključujući i tadašnjeg direktora ŽTP-a Milomira Minića i još aktivnog funkcionera SPS-a, svelo se na dve reči No comment.

Mnogo toga oko slučaja Štrpci tek će, možda, biti rasvetljeno: u zbirci dokumenata "Otmica u Štrpcima" navodi se da je svedok Šefko Alomerović, koji se slučajno zatekao na železničkoj stanici u Beogradu, na sudu izjavio da je na stanici video Ćosićevog savetnika za štampu u razgovoru sa jednim čovekom sa bradom čiji se opis poklapa sa izgledom konduktera voza 671 koji je i nakon predaje smene u Užicu nastavio put. Na nadležnim organima je da utvrde koliko je to ubedljiv dokaz da se o otmici, pre nego što se dogodila, raspravljalo i u kancelariji Dobrice Ćosića. Svog savetnika za štampu predsednik SRJ je kasnije imenovao za člana komisije koja je trebalo da istraži okolnosti pod kojima su se događale otmice u Sandžaku.

Zbog ovih insinuacija i otvorenih optužbi Dobrica Ćosić i njegov savetnik su podneli tužbu protiv Alomerovića, ali je Ćosić posle nekoliko ročišta odustao od tužbe.

Advokat Todorović smatra da sva dokumentacija "...nedvosmisleno, jasno i bez ikakve dileme ili sumnje ukazuje da je otmica isplanirana, organizovana i izvedena zajedničkom akcijom Vojske Republike Jugoslavije i Vojske Republike Srpske koje praktično predstavljaju zajedničku vojnu formaciju sa jedinstvenim sastavom, oruđem, oružjem, finansiranjem i komandovanjem, kao i sa apsolutnom saglasnošću za delovanje te zajedničke vojske kod najviših političkih organa Jugoslavije, Srbije i Republike Srpske".

Slobodan Milošević dolazi u Prijepolje 15. marta 1993: unesrećenim prodicama je obećao da će "prevrnuti nebo i zemlju da nađe otete putnike". Još tri puta je primio porodice otetih: jednom je rekao da bi dao desnu ruku da zna gde su oteti. I Dobrica Ćosić je maja 1993. primio rodbinu "nestalih" građana Srbije i Crne Gore, on im saopštava da "nema nikakvih novih podataka o otmici, a da molbe upućene Aliji Izetbegoviću nisu urodile plodom".

Tih dana, 25. maja, mediji prenose saopštenje iz kabineta predsednika Srbije:

"U razgovoru koji je danas vođen u Beogradu, predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić i predsednik Skupštine Momčilo Krajišnik obavestili su predsednika Republike Srbije Slobodana Miloševića da organi Republike Srpske vode energičnu i veoma široku istragu u vezi sa otmicom... Izneta su uveravanja da se ni po koju cenu neće dozvoliti da slučaj otmice građana Republike Srbije ostane nerasvetljen i da se građani ne pronađu..."

U sličnom tonu se 28. juna 1993. oglasio i predsednik Crne Gore Momir Bulatović, a koji mesec kasnije i premijer Crne Gore Milo Đukanović.

NADOKNADA ZA BOL: Do dana današnjeg državni organi Republike Srbije i Crne Gore dodelili su jednokratnu novčanu pomoć porodicama nestalih iz voza 671 u visini od 30 DM. Neposredno posle otmice u Štrpcima većina firmi u kojima su kidnapovani bili zaposleni donele su rešenja o njihovom otkazu "zbog nejavljanja na posao".

Država bi trebalo da porodicama žrtava nadoknadi štetu zbog pretrpljenog duševnog bola, u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, smatraju nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih i Žene u Crnom. Naime, u presudi Nebojši Ranisavljeviću porodice žrtava su upućene na parnicu za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva. Do sada je vođen samo jedan takav postupak: građansko veće Osnovnog suda u Prijepolju je postupajući po tužbi Ifete Topuzopić, čiji je suprug Džafer jedna od žrtava otmice u Štrpcima, doneo presudu o naknadi nematerijalne štete u iznosu od milion dinara ili 16.300 evra, što je dvostruko manja suma od tražene.

Na jedanaestu godišnjicu otmice u Štrpcima ove nevladine organizacije poručuju vlastima u Srbiji i Crnoj Gori da konačno ispitaju odgovornost tadašnje vlasti za ovaj zločin.

VLAST I ZABORAV: U Srbiji ozbiljne javne debate o zločinima u proteklim ratovima – nema. Medijske pričaonice samo doprinose da Srbija bude zemlja totalne konfuzije: laži, poluistine, istine.

Do istine se na ovim našim prostorima neće lako doći jer sve što je dovelo do sukoba na ovim našim prostorima još je na sceni, moglo bi se čak reći u punoj snazi. Zar Milorad Vučelić, bivši direktor RTS-a, a sada još visoki funkcioner SPS-a ne deli lekcije i levo i desno braneći onih "deset krvavih godina" i glavne aktere nacionalnog projekta koji je zemlju razorio i uništio, a hiljade ljudi koštao života.

Slučaj Štrpci ni onda kada se desio, a ni kasnije, javnost nije mnogo uzbudio: u vozu je bilo oko 1000 putnika kada je iz voza izvedeno njih 19, 18 muslimana i jedan Hrvat. Gotovo svi su mirno gledali kada su te putnike izvodili ljudi u maskirnim uniformama. Putnici koji su posle saslušani svedočili su da su svi znali da iz voza izvode – muslimane.

Dobro bi bilo da se zbog 19 nevinih civilnih žrtava, njihovih porodica, sadašnjih i budućih generacija, ali i naše istorije, utvrde bar – činjenice o otmici u Štrpcima, ali i drugim ratnim zločinima, rečeno je na skupu povodom jedanaeste godišnjice otmice u Štrpcima.

Nova vlast jasno poručuje da saradnja sa Hagom nije prioritet. Neki stručnjaci tvrde da se svi ti slučajevi, ako treba, mogu rešavati pred našim sudovima. Možda je "slučaj Štrpci" case study kakva je politička volja, kakvo je preovlađujuće raspoloženje u zemlji, ali i kakvo je stanje u pravosuđu Srbije.

Posle bitke za vlast predstoji bitka za sećanje protiv zaborava, kaže Milan Kundera. Nada da posle upravo okončane bitke za vlast ne dolazi vreme zaborava.

Slobodanka Ast