Dušan Mihajlović:
"Ko je među vama bez greha, neka prvi baci kamen

Imam puno ljubavi, vere i nade da Đinđićeva smrt nije uzaludna. Što su ovu istorijsku priliku prokockale njegova koalicija DOS, njegova vlada i njegova stranka, to morate pitati "nejakog Uroša" i njegovog mentora. Hoću da verujem da će nova vlada biti uspešnija na ovom planu. Jer ona će možda shvatiti moja upozorenja da atentat na Đinđića nije obračun kriminalaca, već da mnogo podseća na ubistvo knjaza Mihaila i prevrat iz 1903. godine

Vest o ranjavanju Premijera Đinđića zatekla me je na otvaranju međunarodnog skupa u hotelu Hajat, gde sam ga zamenio po njegovoj molbi. Taj telefonski kontakt tokom popodneva prethodnog dana bio je poslednji razgovor sa njim.

Odmah po dolasku u MUP, raspršile su se moje nade da će preživeti. Uz tugu zbog tragedije, javio se i bes zbog izgubljene bitke s mafijom, i snažna odlučnost da se pronađu izvršioci i spreče dalji planovi o kojima se pričalo. Jasno mi je bilo i to da će mnogi, iz neznanja ili zle namere, pokušati odgovornost za tragediju da prebace na policiju i nepopularnog ministra, ali nije bilo mesta za preispitivanje odgovornosti, već se razmišljalo samo o akciji.

Od odgovornosti niko ne može da pobegne, i to me nije brinilo, već pitanja: kako pronaći ubice pre nego što ponovo pucaju, kako sprečiti anarhiju, kako izbeći samovolju i odmazdu, kako sve voditi u okviru institucija države i po zakonu. Poznato je da u vezi s obezbeđenjem premijera nisam odlučivao ništa, niti sam za bilo šta pitan, niti me je bilo šta poslušao oko najava terorističkih akata, niti je BIA više bila pod mojom nadležnošću u kojoj je, dogovorno, ostala tzv. Šesta uprava, u okviru koje je i bilo premijerevo obezbeđenje, preuzeto iz saveznog ministarstva sa statusom "posebne države". Više nisu bile važne moje svađe i prepiske sa premijerom, sukobi u koaliciji i vladi, nesporazumi o broju organizovanih kriminalnih grupa po gradovima Srbije, muke sa poverljivim informacijama, novinarima, sumnjama, lakoća pragmatizma, paralelizam u odlučivanju, olaka brzina, dogovori o povratku u vladu, molbe da to ne činim za neko vreme i bilo kakva druga pitanja.

Odmah sam shvatao da je ugrožena sama država i da je policija jedina ta koja može da spreči dalje planove atentatora. Kad sam se već našao u nezahvalnoj ulozi čistača "Augijevih štala", shvatio sam užasnu tragediju kao priliku da završimo ono što do sada nismo mogli jer su policiji bile "vezane ruke".

Kako su "posle boja svi generali" i pošto se užasavam naknadne pameti bez novih saznanja naših večitih sveznalica i supermena, to neću o 12. martu reći ništa novo, već ću citirati delove izlaganja koje sam održao kolegama iz Evrope i Zapadnog Balkana na samitu u Solunu 22. aprila 2003. godine.

"Situaciju u Srbiji obeležilo je tragično ubistvo predsednika Vlade gospodina Zorana Đinđića.

Odmah ću da kažem najbitnije: pucanj u premijera dr Zorana Đinđića bio je ujedno i pucanj u mladu demokratiju u našoj zemlji, i pucanj u državu Srbiju.

Taj pucanj organizovala je, i izvela, zločinačka organizacija, koja predstavlja ostatak kriminalnog nasleđa iz Miloševićevog perioda. Reč je o grupi koja se naziva zemunski klan, koja je u prošlosti radila za rukovodstvo bivše Državne bezbednosti i bivšeg komandanta Specijalne jedinice te državne bezbednosti.

Cilj zavere koju su nazvali ‘Stop Hagu’ bio je da ubistvom premijera izazovu haos u zemlji i raspad vlasti. Računali su da će to onemogućiti izbor Saveta ministara u zajedničkoj državi. Atentat je izvršen u vreme kada ova zemlja nije imala ministra odbrane. Nadalje, nadali su se da neće biti izabrana ni nova republička vlada u parlamentu Srbije. Sve to je trebalo, po njihovim planovima, da dovede do promene vlasti i povratka onih koji bi im omogućili iste pozicije koje su imali u Miloševićevo vreme. O tome svedoče sami učesnici ovog zločinačkog poduhvata, i sâm atentator.

Politička pozadina i platforma ove zavere bila je – okupljanje tzv. zdravih patriotskih snaga, a u stvari, to je bio udruženi poduhvat svih onih koji su ustali u odbranu tog kriminalnog nasleđa.

Stvarni efekat, koji su postigli, predstavlja u pravom smislu bumerang u odnosu na planirane ciljeve. Dobili su jasne odgovore.

Prvo, odgovor građana Srbije, koji su veličanstvenim ispraćajem dr Đinđića, na kome je bilo preko 500.000 građana, jasno stavili do znanja da su svi njihovi planovi propali i da o povratku na staro ne može biti ni reči...

Vršilac dužnosti predsednika Republike Srbije, gospođa Nataša Mićić, na predlog Vlade, uvela je vanredno stanje. Vrhovni savet odbrane doneo je odluku i izdao naredbu Vojsci Jugoslavije da pruži svu pomoć policiji Srbije u istrazi i pronalaženju počinilaca ovog atentata i otklanjanju razloga za uvođenje vanrednog stanja. Tako smo se, prvi put, našli u poziciji da Vojska i policija i Službe bezbednosti rade zajedno i sa istim ciljem. Rezultati su vidljivi.

Vanredno stanje je uvedeno da bi se omogućilo brzo hvatanje počinilaca, nalogodavaca, finansijera i inspiratora atentata na dr Đinđića. Ujedno je pokrenuta i najšira istraga o organizovanom kriminalu u čitavoj zemlji, uključujući tu i obračun sa pojedincima, koji su ranije, iz raznoraznih razloga, bili nedodirljivi za pravdu, iako imaju debeo policijski i krivični dosije.

Hoću jasno da kažem, i naglasim, da vanredno stanje nije uvedeno protiv građana, protiv njihovih sloboda i prava, i da se, ni na koji način, ne koristi na uštrb prava građana i njihovih sloboda. O tome svedoči i misija OEBS-a koja je obišla pritvorena lica.

Imamo potpuno razumevanje građana i veoma dobru saradnju sa njima, tako da smo, zahvaljujući njihovim informacijama, pronašli jedan broj članova ove zločinačke organizacije i došli do drugih podataka bitnih za istragu.

Kad je reč o organizovanom kriminalu, iskoristiću priliku da ovde ponovim samo deo onoga što sam govorio i na Londonskoj konferenciji, čiji su zaključci jako dobri. Njihovu važnost i značaj, nažalost, potvrđuje i ovaj tragičan događaj, i nenadoknadiv gubitak.

Tada sam rekao da je organizovani kriminal najveća opasnost koja, zajedno sa terorizmom, preti savremenom svetu...

Dolaskom na vlast mi smo se brzo uverili u obim i težinu kriminalnog nasleđa koje je ostalo iza Miloševićevog režima. Ta kriminalna piramida, čiji su stvarni šefovi bili pojedinci iz samog državnog vrha, ima dva lica. Jedno lice su – ratni zločini, a drugo je – organizovani kriminal. Videli smo da je terorizam samo politički vid organizovanog kriminala i da je finansiran iz prihoda stečenih kriminalnim aktivnostima.

Iz tih prihoda finansira se i obezbeđenje nekih ratnih zločinaca.

Takođe smo videli da su kriminalci, u vreme sukoba i ratova, dok su se političari i državnici delili i pokušavali da podignu ‘berlinske’ zidove između novih balkanskih državica, ponašali kao pravi globalisti. Stvorili su pravo balkansko kriminalno bratstvo...

Nažalost, kasno smo dobili Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, koji je u naš krivični sistem uveo neophodne institucije, kao što je ‘zaštićeni svedok’ i druge. Jedino sa njima smo mogli da prodremo u samu srž problema i da dođemo do dokaza o aktivnostima ovih kriminalnih organizacija. Do tada nam nisu mnogo vredela policijska saznanja.

Međutim, zahvaljujući ‘krticama’ u našim redovima, i u samom sistemu gonjenja – sada znamo da je to bio zamenik republičkog državnog tužioca, o našim planovima obavešteni su i šefovi ove kriminalne skupine. Zato su oni prvi povukli ovaj očajnički potez dan-dva pre nego što smo mi hteli da uhapsimo njih. Rezultat je poznat...

Značajno je da istaknem i činjenicu da se život u Srbiji u uslovima vanrednog stanja odvija normalno. Povećana je i ukupna bezbednost, a broj krivičnih dela u odnosu na isti period prošle godine drastično je smanjen...

Mi ne gajimo nikakvu iluziju da se kriminal može iskoreniti, ali mislimo da ga možemo svesti u tolerantne okvire, iz kojih on neće predstavljati opasnost po institucije društva i vrednosti koje gaje naši građani.

Taj cilj želeli smo da postignemo ukupnom reformom Ministarstva unutrašnjih poslova, i na tom planu ohrabruju nas zaključci Londonske konferencije i rešenost zemalja Evropske unije da nam pomognu, ne samo nama nego čitavom regionu, u borbi protiv ovog globalnog zla.

Tragedija 12. marta, koja je odnela predvodnika reformi dr Zorana Đinđića, ima bezbednosne, političke i istorijske dimenzije.

U bezbednosnom smislu, 12. mart za državu Srbiju isto je što i 11. septembar za SAD.

U političkom smislu, 12. mart za nas je 6. oktobar i prilika za uspešan završetak političkih promena, koje kasne zbog nedopustivih podela unutar političkih snaga koje su izvele 5. oktobar. Nažalost, te podele i opstrukcije su rezultat različitog odnosa prema ratnim zločinima i saradnji sa Haškim tribunalom, što je bitno uticalo i na borbu protiv organizovanog kriminala, kao drugog dela jedinstvenog kriminalnog nasleđa. Ali, i tim podelama je sada kraj.

Istorijski gledano, ova užasna tragedija je jedinstvena šansa za istorijsko preumljenje, i verujem da je ovo poslednji u brojnom nizu pokušaja da se zločinom menja vlast u Srbiji.

Evropska unija i SAD su pružile ruku Srbiji i Crnoj Gori, što je manifestovano obećanjem pomoći za saniranje budžetskog deficita: prijemom u Savet Evrope: i prilikom da, na Solunskom samitu EU-a, definišemo proces harmonizacije i približavanja.

Sve ovo omogućuje uspešan nastavak započetih ekonomskih, socijalnih i administrativnih reformi. Građani još očekuju da se u roku predviđenom Ustavnom poveljom zajedničke države od šest meseci donese i novi ustav Srbije.

Vlada danas uživa dvotrećinsku podršku građana, koji su puni optimizma da će živeti bolje. To je dobra osnova da vlada uspešno položi ovaj istorijski ispit.

Dovršenje započetog, u vidu realizacije neophodnih reformi, omogućiće većini da živi bolje, a našem narodu i državi obezbediće da postanu ravnopravni član porodice evropskih naroda i država."

I danas u osnovi mislim isto. I imam puno ljubavi, vere i nade da Đinđićeva smrt nije uzaludna. Što su ovu istorijsku priliku prokockale njegova koalicija DOS, njegova vlada i njegova stranka, to morate pitati ‘nejakog Uroša’ i njegovog mentora. Hoću da verujem da će nova vlada biti uspešnija na ovom planu. Jer ona će možda shvatiti moja upozorenja da atentat na Đinđića nije obračun kriminalaca, već da mnogo podseća na ubistvo knjaza Mihaila i prevrat iz 1903. godine. Istorija uči, ali često nema učenike. To što se nekome ne sviđaju moje, uslovne, paralele sa nekim istorijskim događajima, ne menja činjenicu da se u ovoj zemlji istorija tragično ponavlja.

Neka mi na ovom nepoštovanju postupka oprosti sud. Oni dobronamerni znaju, a od zlonamernih ne očekujem razumevanje. Bog zna da mi je žao što smo zamenili mesta, jer me je mafija toliko ocrnila da su morali da podignu metu.

Nadam se vremenu i ljudima dostojnim da ostvare san o modernoj evropskoj Srbiji koji smo zajedno sanjali sa kontroverznim, ali hrabrim i odlučnim, predvodnikom demokratskih reformi dr Zoranom Đinđićem.

Šteta je što mi, njegovi saborci, nismo bili dostojni i uspešni u pokušaju tog istorijskog preumljenja. U tom veličanstvenom procesu nema "nevinih", i zato završavam sa porukom iz naslova: "Ko je među vama bez greha, neka prvi baci kamen!"

Dušan Mihajlović