Međunarodna zajednica i Kosovo:
Grubo buđenje

Kula od karata koju je UNMIK gradio pet godina srušila se za samo dva dana

U sredu 17. marta četiri dana pre petogodišnjice početka bombardovanja Jugoslavije zbog Kosova, međunarodna administracija i KFOR grubo su prenuti iz dugogodišnjeg dremeža. Mala, dobro organizovana grupa ekstremista, uz diskretnu podršku vodećih političkih partija kosovskih Albanaca, pokušala je da munjevitom akcijom prečicom dođe do etnički čistog i nezavisnog Kosova. Zaigrali su opasnu igru u kojoj su, po uzoru na neke ranije epizode, ulozi bili životi nevinih ljudi i kulturni spomenici od neprocenjive vrednosti. Iako je za sada nejasno kakve će konkretne korake međunarodna zajednica preduzeti nakon šamara koji joj je upućen, jedno je sigurno: plan po kome bi status Kosova mogao biti konačno razrešen tokom naredne dve godine, izgoreo je u istoj vatri koja je progutala srpske crkve i sela širom pokrajine.

Sve do pre neki dan, taj plan je izgledao sasvim ostvarljivo, naročito u birokratskim i diplomatskim strukturama Brisela, Njujorka i Vašingtona. Zamisao je bila da se tokom sledeće godine sačini izveštaj o tome dokle je Kosovo stiglo u ispunjavanju standarda koje je, uz podršku Saveta bezbednosti UN-a, postavio nekadašnji šef UNMIK-a Mihael Štajner: poštovanje ljudskih i manjinskih prava, vladavina zakona, demokratske institucije, itd. Zatim bi se, pod pritiskom i posredovanjem Sjedinjenih Država i EU-a, Beograd i Priština privoleli na pregovore koji bi se najverovatnije završili priznanjem formalne nezavisnosti Kosova, nakon čega bi međunarodno prisustvo na Kosovu bilo bitno smanjeno. Samo dva dana pre početka ofanzive na srpske enklave, zamenik Kofija Anana i podsekretar UN-a za mirovne operacije Žan-Mari Gueno je, završavajući petodnevnu posetu Kosovu, izjavio kako se lično uverio da se "opšta bezbednost na Kosovu značajno poboljšala" i da je po pitanju povratka nealbanskih izbeglica "učinjen vidan napredak". A onda se sve promenilo.

ODMERAVANJE ŠTETE: Havijer Solana i Vojislav Koštunica, Brisel 23. marta

FAKTOR IZNENAĐENjA: Ono što međunarodna birokratija uporno nije želela da vidi bilo je rastuće nestrpljenje i frustracija na albanskoj političkoj sceni, kao i niz jasnih znakova da se nešto opasno sprema. Najpre je tokom prethodnog vikenda (13–14. mart) u Prištini podmetnuto nekoliko improvizovanih bombi, od kojih jedna umalo nije eksplodirala ispred samog središta UNMIK-a. Zatim je neko iz automobila bacio ručnu bombu u dvorište Ibrahima Rugove i polupao mu prozorska stakla. S obzirom na to da u ovim eksplozijama nije bilo žrtava ni ozbiljnije materijalne štete, gotovo niko ih nije ozbiljno shvatio, a albanski političari su ih smesta pripisali srpskim tajnim službama. Nedžad Daci, predsednik kosovskog parlamenta, čak je izjavio da "širom Kosova deluje 150 centara bezbednosti kojima upravljaju srpski generali koje traži Haški tribunal". Istovremeno su neki prištinski listovi štampali dokument potpisan sa "Ministarstvo odbrane Kosova" u kome se upozorava da "srpske enklave predstavljaju konstantan izvor pretnji za bezbednost Kosova." I konačno u utorak 16. marta, u Prištini je održan protestni miting udruženja ratnih veterana Kosova koji su zahtevali da se pod hitno puste iz zatvora svi pripadnici UČK-a uhapšeni tokom poslednjih nekoliko godina. Na mitingu je nekoliko hiljada demonstranata tražilo da "kolonijalisti" odmah napuste Kosovo. "UNMIK i KFOR, imamo baruta i za vas", pisalo je na jednom transparentu.

Gotovo je neverovatno da svi navedeni znaci upozorenja nisu naveli KFOR i UNMIK da podignu bezbednost na viši nivo i da su dozvolili da ih 17. mart zatekne potpuno nespremne. Kada im je postalo jasno da pred sobom imaju dobro organizovanu ofanzivu na srpske enklave, već je bilo kasno. Dopisnik "Vašington Posta" Den Vilijams je u svom izveštaju primetio da su mnogi pripadnici rulje koja je u noći između 17. i 18. marta žarila i palila bili opremljeni uređajima za radio vezu, i da su im pojačanja, tamo gde su nailazili na ozbiljniji otpor, stizala autobusima. Ne može biti slučajno ni to što su televizijski linkovi otkazali čim su nemiri počeli, kao ni to što mobilna mreža nije funkcionisala na većem delu Kosova.

Poseban revolt UNMIK-a i KFOR-a izazvala je činjenica da su vodeći kosovski političari, dok su nemiri trajali, odbili da osude napade na Srbe, dok su neki čak potpaljivali svoje sunarodnike (jedino je kosovski premijer Bajram Redžepi donekle pokušavao da smiri situaciju). Isto se može reći za medije: prištinski dnevnik "Epoka e re" je 19. marta na naslovnoj strani objavio da "Srpski teroristi divljaju Kosovom", dok su drugi javljali da je "Koštunica pozvao Srbe da ubijaju Albance" i pronosili vesti da se četnici preko Mitrovice slivaju na Kosovo. I danas, većina albanskih političara i medija zastupa stav da su za sve što se desilo krivi Srbi, UNMIK i KFOR, te da su Albanci, ako su tokom protesta malo i preterivali, imali puno opravdanje za svoje postupke. Malobrojni glasovi razuma koji su se naknadno čuli od novinskih izdavača Vetona Suroia i Bljerima Šalje sasvim su se utopili u opštoj buci.

JESTE–NIJE: Iako su se predstavnici međunarodne zajednice veoma brzo složili da su bili suočeni sa organizovanim napadom, koji je osim na Srbe dobrim delom bio usmeren i na UNMIK i KFOR, procene o tome šta sve to znači i kuda to vodi odražavaju izvestan stepen nesloge u međunarodnim krugovima. Tešku reč "etničko čišćenje" prvi je izgovorio jedan vojnik: admiral Gregori Džonson, komandant južnog krila NATO-a. "Ovo je etničko čišćenje, i mora odmah prestati", izjavio je Džonson izlazeći iz štaba KFOR-a u petak uveče. Pri tom je podsetio Albance da je NATO pre pet godina intervenisao na Kosovu upravo kako bi sprečio etničko čišćenje. Isti termin upotrebio je Karl Bilt, nekadašnji posrednik za Kosovo, u autorskom tekstu za "Internešenel Herald tribjun". Ruski predsednik Vladimir Putin dao je neuobičajeno oštru izjavu u kojoj je kritikovao Zapad zbog toga što je to dozvolio, ali je ruski ulog u ovoj priči mnogo manji otkad su se njihove trupe povukle sa Kosova.

S druge strane, zapadni prijatelji kosovskih Albanaca odmah su uočili priliku da svetu objasne da je talas nasilja koji je zahvatio Kosovo jednostavna posledica nerešenog statusa, odnosno činjenice da pokrajini nije priznata nezavisnost. Prvi su se sa tom tezom oglasili Ričard Holbruk, bivši ambasador Sjedinjenih Država u UN-u, a odmah mu se pridružio i Vesli Klark, nekadašnji komandant NATO-a za Evropu. Na kraju se u hor uključio Morton Abramovic, bivši šef Međunarodne krizne grupe i savetnik albanske delegacije u Rambujeu. Međutim, činjenica je da se uz sva ova imena vezuje pridev "bivši", kao i to da oni u ovom trenutku imaju minimalan uticaj na vašingtonske centre moći. Oni, jednostavno, nastavljaju da iz penzije biju bitku koju su vodili dok su bili moćni i uticajni.

Za to vreme, aktuelni zvaničnici UN-a, EU-a i SAD upadljivo se ustežu da ponove termin koji je Džonson upotrebio. "Etničko čišćenje" nije pomenuto u stavovima Saveta bezbednosti UN-a, ni u sedištu Evropske unije, ni u saopštenjima Stejt departmenta. Svi oni, međutim, potpuno nedvosmisleno okrivili su kosovske Albance za talas "etničkog nasilja". Ukoliko bi se termin "etničko čišćenje" usvojio kao definicija događaja od 17. marta, to bi međunarodnu zajednicu primoralo da preduzme hitne i drastične mere za koje ona, u ovom trenutku, očigledno nije spremna.

Dobru ilustraciju konfuzije koja vlada među diplomatama pružio je šef UNMIK-a Hari Holkeri, koji je u intervjuu za američki Nacionalni javni radio (NPR) izjavio da je "etničko čišćenje prejaka reč", a zatim dodao da je na Kosovu "izgorelo par crkava", čime je izazvao oluju besa u Beogradu, koji je naknadno pokušao da ublaži. "Ovde je učinjen zločin protiv čovečnosti, ali s druge strane postoji zrelost ljudi da i dalje žive u miru sa svojim komšijama. Moramo da privedemo pravdi sve počinioce i izolujemo ekstremne snage koje su protiv mira", kazao je Holkeri novinarima posle razgovora sa vladikom raško-prizrenskim Artemijem u manastiru Gračanica.

ŠTA SAD: Sledeći potezi međunarodne zajednice odvijaće se na dva plana: praktičnom i političkom. Na praktičnom planu, čini se da se sprema ozbiljan napor da se organizatori napada na enklave izoluju i pohapse. Do sada je zbog učešća u nasilju privedeno preko sto trideset Albanaca, sa izgledima da se taj broj u budućnosti poveća. Kada je reč o organizatorima, sumnje su usmerene na LPK (Narodni pokret Kosova), emigrantsku ekstremističku organizaciju koja je imala ključnu ulogu u stvaranju i finansiranju UČK-a, a koja je posle rata preselila sedište na Kosovo i legalizovala se kao politička stranka. Iako je na izborima LPK dobio zanemarljiv procenat glasova, postoje indicije da su se njegovi pripadnici infiltrirali u vodeće političke stranke, pa i na neka ključna mesta u Vladi Kosova. Da bi razbili ovu organizaciju, UNMIK i KFOR će morati da preduzmu drastične, i verovatno nepopularne mere. Iako je ideja o stavljanju Kosova pod vojnu upravu za sada odbačena, poslednje vesti iz Prištine govore da se razmišlja o proglašenju vanrednog stanja (kako se na albanskom kaže "Sablja"?), a u najmanju ruku o značajnom proširenju Holkerijevih ovlašćenja.

Naredne poteze na političkom planu teže je predvideti, i izgleda da se oni još razmatraju. Međutim, već sada se može reći da su se prerano obradovali oni koji su nedavno nasilje videli kao šansu da se Kosovo na brzinu podeli na srpski i albanski deo. Ideja o kantonizaciji, koju je premijer Vojislav Koštunica poneo u Brisel, odande je odbačena još pre nego što je njegov avion sleteo. "Stav Brisela po pitanju Kosova je jasan: ni otcepljenje ni kantonizacija, već prvo primenjeni standardi, pa onda diskusije i pregovori", rekla je u utorak Kristina Galjak, portparol Havijera Solane.

Do ispunjenja tih standarda će, nakon svega što se desilo, biti veoma teško doći, a samim tim i do pregovora koje Galjak pominje. Dalji prenos ovlašćenja sa UNMIK-a na kosovsku vladu takođe će biti značajno usporen. Obuzet sve dramatičnijim razvojem događaja na Bliskom istoku, kao i rastućim strahom od novih akcija Al Kaide u Evropi, Zapad nema gotovo nimalo razumevanja za bilo koga ko mu odvlači pažnju i resurse. Albanski političari su prokockali poverenje međunarodne zajednice, ali ne treba se zavaravati: u Beogradu mora još mnogo toga da se uradi da bi ga srpski političari stekli.

Dejan Anastasijević