Mirka Janković:
Ko se brine?

"Kako je zapaljen Hilandar?"; "Vreme" br. 689

Priča o Hilandaru više ne šokira, ne uzbuđuje, pa čak i ne zbunjuje više. To je samo je još jedna varijacija već dobro znane priče o herostratskoj potrebi onih koje ovde na osnovu stranačkih, rođačkih, zavičajnih, emotivnih zasluga postavljaju da brinu o kulturi, da čine ono što mogu ne bi li zatrli kulturu koja je postojala pre nego što su oni (ma koji) došli na vlast. Stoga samo rezignacija može da prati vest o tome da će se krpljenjem Hilandara baviti isti oni čiji su nemar ili nestručnost ili neodgovornost ili... do katastrofe doveli. I samo rezignacija može da prati vest da je kao direktor Muzeja grada Beograda potvrđen neko ko je povodom 100-godišnjice muzeja (zabašurene jer Beograd je naravno rođen upravo kad su oni, ma koji, pristigli) protraćio beogradske, naše, moje pare na diletantski uređenu (ali zato luksuznu) monografiju. Mislila sam da imam lep poklon za prijatelje u inostranstvu, da ću da pokažem da se ovde ima čime ponositi (bar u prošlosti), ali ne bih znala kako da objasnim ni zašto su neke fotografije (iz muzejskih zbirki koje se u ogromnoj većini nigde ne mogu videti jer muzej svoju zgradu nema) tu ni zašto su takve kakve su. U stvari, promašaj postaje jasan i pre fotografija čim se pročita potpuno nestručni i polupismeni uvod osobe koja je nečijom očigledno privatnom željom prvi čovek beskućnog muzeja Beograda. Uostalom, na koricama se lepo vidi – Dositej Obradović napušta ovaj grad.

Mirka Janković, Beograd