VREME 691, 31. mart 2004. / NEDELJA
Pun kufer marketinga:
Ljubav i modla
A simetrija je udobna
Ne znam šta je Bog uzeo za šnit, ali da u vidu nije imao slobodno tržište, to je sigurno. Jer, ljudska vrsta definitivno nije primer širokog izbora. Naprotiv. Kad nas pogledate vidite da se sve što na nama vredi i što nam je važno proizvodi ili unikatno ili u paru. Jedna glava, jedan jezik, jedno ono. Dva oka, dva bubrega, dve ruke, dva izlaza... Jedino imamo treći krajnik, ali on i nije stvarno krajnik. A ako je ono čega imamo po jedan komad i podeljeno, podeljeno je opet na dva i samo na dva: dve nozdrve, dve pretkomore, dve usne, dve polovine mozga... Ono čega imamo više od dva, posledica je hiperprodukcije i kao takvo gubi vrednost na tržištu. Ta, nećemo umreti bez ponekog prsta, bez pô litre krvi, bez par hiljada belih ili čak par miliona crvenih krvnih zrnaca. Jedini izuzetak čine dlake, koje se, mada takođe proizvod hiperprodukcije, ipak kotiraju kao luksuzna roba, čak fetiš. Međutim, toliko su nepraktično raspodeljene među odraslim jedinkama ljudske vrste da žene moraju da ih briju, a muškarci lepe. Pa bar da mogu da formiraju tržište ili se dogovore o međusobnoj robnoj razmeni, ali ne – dlake za muškarce i dalje ostaju luksuz koji žene tretiraju kao proizvod kojeg se treba otarasiti što pre. Pre leta, u najgorem slučaju.
Zašto je ovo važno? Zato što je ljudsko telo objekat koji tokom života najviše gledamo. I oko kojeg se, na ovaj ili onaj način, vrte skoro sve naše emocije. Bilo da je novorođenče, pubertetlija ili starac, čovek je stalno zagledan u svoje i tuđe telo. I šta ima da vidi? Majka, učiteljica, maneken, prodavac, političar, sportista, mi u ogledalu... na svakom telu od svega po jedan, uvr’ glave dva komada, ali ničega tri. Pa još i simetrično raspoređeno. A simetrija je udobna. Toliko udobna da nas uljuljka i skoro uspava. Zato nam je najudobnije, a i najmanje zahtevno kad, ili ne moramo uopšte da biramo ili, ako baš moramo, onda da biramo jedno od dva. Zvezda ili Partizan? Kauboji ili Indijanci? Partizani ili Nemci? Partizani ili četnici? Tata ili mama? 064 ili 063? Dečko ili devojčica, pi-si ili mekintoš, republikanci ili demokrate, Rusi ili Amerikanci, pare ili život, pepsi ili koka-kola, Koštunica ili Đinđić, Evropa ili Hag, naš ili njihov, mi ili oni... Čekajte, čekajte, bolje oni nego mi, jer dok god postojimo "mi" uvek će se već naći neko da bude "oni". Da bismo mogli da se lakše odredimo. Jer, ko smo mi ako nema onih da budemo protiv njih, pa da znamo zašto smo. Međutim, kad dođe stani-pani, kad je naše dupe u pitanju i kad treba da pređemo s reči na dela – e, onda odjednom nismo više tako uskogrudi i odlučni u izboru. Kad čovek ućuti, lepo kao da mu se otvore oči. Najedared vidimo čitav niz mogućnosti koje nismo ni primetili dok smo onoliko pričali. Kako nam je samo promaklo da može i da se stisne i da se prdne. Sad tek jasno vidimo da možemo da budemo i legalisti i da prekršimo neki zakon. I da čovek može da bude i Miloševićeva udarna pesnica i demokrata do srži. I da bolje od Monike Seleš zamahuje dok se krsti (teme, krilo, desno rame, levo rame), a da pri tom preti klanjem, doduše onima na pljucomet od 400 km.
Sad vidim zašto Bog nije imao poverenja da nam i na telu ponudi ovoliki izbor. Kakvi smo, tražili bismo po tri nosa.
Nadežda Milenković
|