Intervju - Radivoje Raša Andrić, filmski reditelj:
O svakom i o svima

"Evo, ja sam živ dokaz da nije beznadežno: uspevam da radim, a nemam ni kiosk ni aparat za kokice, živim samo od svog posla"

Raša Andrić (1967) snimio je tri igrana filma – Tri palme za dve bitange i ribicu, Munje i aktuelni Kad porastem biću Kengur, koji je od premijere (25. mart) videlo 65.000 ljudi, zatim više dokumentarnih filmova i kultni serijal "Mile protiv tranzicije" za televiziju B92. O sledećem igranom filmu počeće da razmišlja tek kad, kako kaže, od ovog malo odmori glavu.

"VREME": U štampi je vaš film opisan kao komična priča o beznađu mladih. Da li s pravom?

RAŠA ANDRIĆ: Ne! Na svu sreću nije o beznađu zato što ni u realnosti naša situacija nije beznadežna. Moj film priča o mladima koji se nisu pomirili, koji nisu nigde otišli, tu su, i nastoje da nađu izlaz. Najveći problem je što ljudi misle da je oko nas beznađe. Onda se pomire sa situacijom. To je loš i pogrešan korak. Evo, ja sam živ dokaz da nije beznadežno: uspevam da radim, a nemam ni kiosk ni aparat za kokice, živim samo od svog posla. Mogao sam da živim od svog posla i dok nisam pravio svoje filmove, dok sam radio kao asistent i pomoćnik režije. Sad čak ređe idem na more zato što reditelj možeš da budeš jednom u dve-tri godine, a pomoćnik i asistent svakih nekoliko meseci, onoliko često koliko se snimaju filmovi, a hvala Bogu još se snimaju. Šta će biti ove godine, videćemo. Porezi su toliki da je neozbiljno uopšte razmišljati o snimanju. Ali mi se borimo, nije beznađe. Samo postoji gomila peripetija koje ćemo morati da savladamo, svi, i mi u filmskoj industriji i ljudi u poljoprivredi.

Dva lika u vašem filmu, mladići pri kraju mladosti, provode dane na krovu solitera ne radeći ništa zato što su, kako kažu, najrentabilniji kad ne rade. Oni imaju drugačiju životnu filozofiju od one koju ste želeli da ispričate filmom?

Povukli su se, nekad je i to put da se izvučeš. Ćutiš, ništa ne radiš godinu-dve, akumuliraš, pa onda nešto uradiš. I to je legitiman životni put. Međutim, mi o tim likovima pričamo ironično. U jednom momentu lik koga ste citirali, dok gluvari zavaljen u fotelju na krovu, kaže "ma nema leba bez motike". I to deluje blesavo, kad to kaže čovek koga mrzi čak i da ustane iz fotelje i pomeri antenu kako bi imao bolji prijem na radiju. Ukratko, mi smo hteli da publika voli te junake, samo što joj ipak kažemo "možete da ih volite ali oni su budale, oni ne rade".

Izbegli ste eksplicitno naravoučenije...

Ja bežim od toga, čim u nekoj sceni osetim da postoji P od poučnosti i U od umetnosti, ja je odmah kvarim, zato što mi odmah zaliči na nešto veštačko. Publika će, ako hoće, sama da zaključuje. Oni koji neće ili ne umeju, oni se barem nasmeju filmu. Moj zadatak je i u tom slučaju izvršen, ljudi su proveli smejući se 99 minuta koliko traje film i možda još 20 koliko su prepričavali fore. Treba postavljati male zadatke pred sebe, ako umisliš da ćeš gledaoce naučiti kako treba živeti, nećeš uraditi ništa. U filmu su tri priče, potpuno lične. Nismo se trudili da ispričamo priču o situaciji u zemlji, nego o jednom soliteru. E, sad, što je ta priča prerasla u nešto šire, to... A da smo se trudili da pričamo o celoj zemlji, ne bismo ispričali ništa ni o zemlji ni o soliteru.

Beograd je bitan element vaših filmova, pa ih je zato nemoguće ne svrstati u grupu beogradskih filmova. Kako je ocenjujete?

Ja sam nateran da budem deo beogradskog filma zato što nema para da snimim film o, recimo, Zlatiboru. Biram teme koje je moguće snimiti, ne mogu da kažem mojim producentima "imam odličnu ideju za film koji se dešava na Trinidadu". Mi živimo u Beogradu, pa možemo prevozom da dođemo na snimanje, a na svakom drugom mestu sve bi moralo da se plati. Ukratko, nateran sam da budem u beogradskom filmu. Pitanje je, naravno, da nekim slučajem imam veću finansijsku slobodu, da li bih uopšte umeo da snimim film o Zlatiboru.

Finansijski problem je retka tema u vašim intervjuima, a i kad jeste, o tome govorite kao o nečem s čim treba živeti.

Producent mog prvog filma, glumac Goran Radaković, naučio me je da ne kukam zbog para. Kad smo završili film, rekao je: "Daj da se pravimo kao da je sve bilo u redu, da ne pričamo koliko smo se namučili, da nam je ovakva bila kamera a onakva traka. Koga to zanima!" Jasno je svima da u ovoj zemlji šta god da se radi, u fabrici ili na njivi, čovek mora da se namuči. Više nego u nekim drugim zemljama. Mi na filmu smo u istom košu kao i ostali i glupo je pričati da se mučimo dok snimamo kad je svima isto kao što je nama. Naime, priča o nemanju para sve više i više zvuči kao opravdanje za nerad. Jer, ako nemaš novca, onda snimaš film o Beogradu koji se dešava danas pa ne moraš da šiješ kostime nego kostimograf ode po buticima, pada na kolena i moli da za džabe dobije majicu, pantalone i patike. Takođe, snimaš priču sa tri glavna objekta a ne dvadeset, iznajmiš tehniku samo za onaj dan kad ćeš da je upotrebiš a ne držiš je iznajmljenu od početka do kraja snimanja. Nije to ništa strašno, to je naša sudbina, u takvoj smo zemlji rođeni, nema nam druge. Ne bih se nikad u ratu borio do poslednje kapi krvi, ali u miru da, uvek.

Film završavate metaforom...

... koja ne očekujem da bude shvaćena. Leteći tanjir proleti nad gradom i – nestane. Spas i izlaz nam niko neće pokloniti, pa dakle ni niko s neba niti iko iznad nas – znači ni vlast. Ona može, ako ume, samo da uradi svoj posao i da ode. A svakom od nas ostaje da sâm nađe izlaz i da se izbori za njega. Ovakav kraj filma pojavio se iznebuha. Scenarista Miroslav Momčilović i ja dogovarali smo se kako da se na kraju spoje tri priče, i prva ideja se odnosila na merač krvnog pritiska. Hteli smo da kritikujemo često upotrebljavanu rečenicu samo da smo živi i zdravi. Zar je to cilj, samo da budemo živi i zdravi? To je grozno! Ta, i rečenica ko zna zašto je to dobro najviše me užasavaju. To je opravdanje za sve: nema veze što nisi dao ispite, što živiš s roditeljima u tridesetosmoj, ništa to nema veze, jer ko zna zašto je to dobro, bitno da si živ i zdrav. Hteli smo da se poigramo tom rečenicom. A onda je Momčilović otišao kući i poslao mi kraj koji je sada na filmu.

Sonja Ćirić