Roman - Pasji tango:
Mladoženja u bekstvu

Aleš Čar: Pasji tango; prevela Ana Ristović Čar; Plato, Beograd 2004.

Koja je razlika između uspešnih i neuspešnih tranzicijskih zemalja? Pa, u ovim prvim i klošari poseduju automobile!

Ovo zvuči kao ne preterano uspeo vic, ali Viktor Viskas, glavni junak romana Pasji tango, dekintirani pisac bez reputacije & afirmacije ali s nespornom dijagnozom Straha Od Tridesete, koji – otkad ga je devojka izbacila iz stana – životari vukući se Ljubljanom koekude, žicajući pare od nekoliko svojih ljubovca i, uopšte, neizlečivo pateći od arsendedićevskog "ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite" weltschmerza, baš je jedan takav paradoksalan slučaj: jeste da vileni okolo zapušten, češće gladan nego sit i bez filera u džepu, ali – strogo za volanom svog osobnog prometala! Ponekad mu, doduše, zafali keša za benzin, ali i to se da srediti...

Cela se radnja romana odvija tokom nekoliko vrelih i sparnih avgustovskih nedelja poslednjeg leta u dvadesetom veku. Iako naš smušeni, tabletomanskom nirvanizmu skloni junak biva odsečnom šut-kartom katapultiran iz devojčinog stana, on od nje ipak dobija i prateći milodar u vidu plaćene kirije za jedan mesec u prizemnom delu kuće na periferiji ljupkoga Laibacha. Tamo upoznaje i, najblaže rečeno, uvrnutu fotografkinju Eliju Safović, bosansku došljakinju, i s njom razvija bizaran, protivurečan love-hate odnos; no, još pre toga, Viktor se V. zapliće (hm, tačnije: zapliću ga) u romansu sa Anitom, najboljom prijateljicom glamurozne Tine, jedne od onih prestoničkih frajli s kojima je svoju devojku entuzijastički varao... Anita je čeljade iz dobre kuće, koju međutim (kuću tj. familiju, ne Anitu) razdiru zlodusi prošlosti u vidu reaktiviranog partizansko-domobranskog sukoba. Ipak, Anita je naslednica raskošne kuće na elitnom mestu i, sve u svemu, više nego sjajna prilika za ovog multidisciplinarnog luzera, pri tome više nego voljna da – iz misterioznih ženskih razloga... – trajno (po)deli sa ovom smotanom varoškom trutinom sve svoje čari, ne samo telesne, nego i imovinske. Samo što ovaj nikako ne ume da dokona da li je to njegova priča ili pak ne. Pa tako naš nesuđeni ženik čas bezglavo beži od Anite i njenog snobovskog okruženja u Elijino naručje i u njen dekadentni i jednom Strašnom Tajnom obavijeni arty svet, čas se vraća, pa onda hvata maglu i od jedne i od druge... I sve tako u krug, ponekad i bukvalno – vozeći se besciljno kružnom obilaznicom koja opasuje Ljubljanu. Ta već sam vam rekao da u Sloveniji, pa tako i u savremenom slovenačkom romanu, i Poslednji Od Poslednjih može da tera svog četvorotočkaša...

Tja. Ako vam sve ovo izgleda pomalo haotično, verujte da je to – usled nužnih pojednostavljivanja – mila majka prema zamešateljstvu koje se u ovoj, hajmo reći, ekstatično pisanoj i komponovanoj knjizi nahodi. Čar se odvažno poigrava horizontom očekivanja čitaoca, zamenjujući staru, dobru linearnu naraciju rafalom fragmenata u kojima priča vremenski i prostorno ševrda u svim pravcima, gde je teško razlikovati san od jave, Viktorove strahove od "stvarnih" zbivanja, performans nasilja od stvarne brutalnosti uličnog života etc. Obaška što i Čarova rečenica hronično pati od one, uh, tako prepoznatljivo pesničke potrebe za permanentnim onebičavanjem svakog iskaza, pa kom obojci... Dobro, da li se ta spisateljska odvažnost (i ambicioznost) isplatila? Bah, ne uvek. Teško je oteti se utisku da Čar neretko – sve valjda bežeći od izlizanih (sitno)realističkih klišea – nekako preigrava i pregrejava svoju priču, pa se tako haos jednog društva u previranju – ako to uopšte, gledano odavde, možemo tako nazvati! – i konfrontirani mikrohaosi u glavama nosećih likova neumitno premeću u udruženi suvišak nereda, koji potom zarazi i samo tkivo romana, pa se onda i piscu i čitaocu valja pomučiti da se iz toga nekako izglavinja. Sve ovo mestimice bitno umanjuje komunikativnost i prohodnost njegove proze, a da se tome do kraja ipak ne naslućuje pravi razlog i dostatno estetsko pokriće.

Ovaj bi se prikaz mogao mirno i završiti prethodnom rečenicom, samo da nije fakta da postoji i druga strana priče. Navedenim manama – više viškovima nego manjkovima – uprkos, Pasji tango je parče proze vredno čitalačke pažnje, i to nikako ne samo zato što je to jedna od veoma retkih prilika da se ovdašnja publika upozna sa recentnom književnom produkcijom u novoj članici EU sa sončne strane Alp. U ovih se dvestotinak Čarovih stranica ipak krije sasvim dovoljno dobrog štofa – od vešto izvedenog ciničnog portretiranja Viktora Viskasa kao svojevrsnog čoveka bez svojstava kroz kojeg se prelamaju neuroze jednog društva koje još utemeljuje svoj "novi" identitet u promenjenim lokalnim i belosvetskim okolnostima, preko vrlo zabavnog poigravanja svim onim simboličkim natezanjima oko "nasleđa komunizma" (šta raditi sa Kardeljevim spomenikom u centru grada? O tome svi Imaju Mišljenje – od partizana i popova do pankera i hevimetalaca), a sa čime i u pretužnoj i oronuloj Srbiji imamo sve raskošnija iskustva, pa do urnebesnog satiričnog prikaza groteskno pretenciozne i šminkerske art-scene i raznih supkulturnih Heroja Opšte Prakse, kakvima Ljubljana tradicionalno obiluje... Zato i uz Pasji tango bezbeli vredi otplesati koji krug, pa makar i u razdrndanom autobusu Gradskog saobraćajnog. Ko vam je kriv kad niste ljubljanski klošar, pa da imate svoj pokretni Krov Nad Glavom!

Teofil Pančić