Uz Kikers cipele kupljene pre osam godina i Srbijateks džemper star neverovatnih dvanaest, jedna od najstarijih i najdražih stvari koja je uvek putovala i selila se uz mene, dugo je bila i najobičnija crna putna torba. Čitavih dvadeset godina u njoj su bez ikakvih problema putovali sirevi iz Mađarske, sarme iz rodnog kraja, ponekad prljava posteljina, vrlo često stvari koje sam preseljavala iz jednog privremenog stana u drugi. Pošto je uspešno preživela blaženu decenijsku izolaciju u majčici Srbiji, smatrala sam da, uz već pomenute cipele i džemper, dotična torba može bez stida i srama da prošeta i po nekom svetskom aerodromu. Kad nam se, i njoj i meni, već pružila prilika da po takvim objektima prošetamo. Ipak, za razliku od mene, koja sam dignute glave čekirala karte, ulazila u avione i uopšte, radila sve što radi i svet iz nekih civilizovanijih delova sveta, torba se novom trendu jednostavno nije prilagodila: zbog nje sam imala tu čast da na rimskom aerodromu s poda skupljam svoje čarape, majice i donji veš koji je nenadano ispao iz moje miljenice, baš kao i da na Surčinu spajalicama pokušavam da osposobim ručke. Ipak, bila sam uporna u nastojanjima da joj priuštim sva putovanja na koja sam i ja imala sreću da krenem. Sve dok se nije dogodio Amsterdam, odnosno dok se na pokretnoj traci za podizanje prtljaga, među svim onim pristojnim i praktičnim predstavnicima torbi i kofera, nije pojavilo nešto što nije bilo ni kutija, ni torba, ni kofer, već čudovište oblepljeno providnom trakom, objekat koji liči na sve i na ništa. Ne znam šta su pomislili neupućeni, ali meni je odmah sve bilo jasno: rajsferšlus koji je još u Beogradu nešto zapinjao i kilavio, neumitno se raspao iznad ko zna koje evropske nedođije, a vredni transportni radnici nisu imali drugog izbora sem da moju crnu miljenicu čvrsto oblepe debelim slojevima selotejpa. Sve u svemu, rezultat je bio poražavajući – kroz slojeve selotejpa provirivala je onomad uredno složena garderoba, iz džepića sa strane virila je kozmetika, a kako su i ručke bile zalepljene, čitava stvar mogla je da se ponese samo ispod miške. Baš u trenutku dok sam gledala kako da sa svojim paketom što pre uteknem i izbegnem čudne poglede okupljenih saputnika, donela sam i konačnu odluku: crna miljenica mora da se odstrani, a prve pare koje stignu biće uložene u jedan od onih finih primeraka s točkićima i ručkom za povlačenje.

Iako su se potom prvo čekale pare, onda proširenje domaćeg asortimana i, konačno, prilika da se uopšte negde otputuje, nova torba, kupljena nakon nekoliko meseci, bila je baš onakva kakvu sam želela. Naime, već tokom prvog putovanja pokazalo se da i izgledom i funkcionalnošću može uspešno da parira mnogo skupljim srodnicima: nije se otkopčavala, garderoba u njoj se nije gužvala, mogla je da podnese čak i najveće šoping ture. S druge strane, tokom meseci obitavanja u plakaru, uspešno je čuvala što letnju, što zimsku odeću, a čak i sam pogled na nju budio je optimizam i obećavao da će se kad-tad opet negde putovati i da će se opet slušati onaj očaravajući zvuk točkića koji klize po uglačanim aerodromskim podovima.

Takva idila prekinuta je posle nepunih godinu dana i to potpuno neočekivano – molbom jedne koleginice da joj voljenu torbu posudim za njeno predstojeće putovanje. Naučena da pomažem bližnjima i prilično iskusna kad je u pitanju neadekvatan prtljag, pristadoh. Kao po običaju, ne sluteći šta mi se sve sprema. Ukratko, posle koleginicinog kratkog putovanja, pozvah je da je podsetim da će mi torba uskoro biti potrebna, tj. da mi je već potrebna kako bih u nju spakovala stvari koje u više nego tesnih 18 podstanarskih kvadrata nemam gde da spakujem. "Nema problema", reče mi ona, obećavajući da ćemo se videti već iduće sedmice. Iduće sedmice, skoro egzaltirana, obavestila me je da je "u roamingu", odnosno da se trenutno nalazi na nekakvom krstarenju. Posle krstarenja, nikako nismo uspele da se vidimo, pa je prošlo još dva meseca. Konačno, kad sam se pripremala za letovanje, pozvah je da bih konačno preuzela dragu mi svojinu. No, čekalo me je iznenađenje: "Znaš, nosila sam tvoju torbu na krstarenje i ručica joj je pukla. Sad ću da je odnesem kod majstora, dobijaš je sutra." Sutra se, naravno, pretvorilo u prekosutra, prekosutra u iduću sedmicu, a epilog je bio neverovatan: veče pred putovanje, njen bivši dečko doneo mi je svoju torbu s točkićima, dok je moja, navodno, i dalje čamila kod majstora. Istine radi, privremeno mi ustupljena torba pripadala je onim skupljim modelima, bila je više nego atraktivna, ali bila je daleko manja i nekako... nije bila moja. Bez mogućnosti izbora, nosila sam je i na letovanje i na još jedno putovanje koje je u međuvremenu iskrslo, polako zaboravljajući da sam svoju torbu pozajmila još u maju prošle godine, a da se novi maj već neumitno bliži. No, kako sam negde sredinom marta odlučila da opet putujem, pozvah zaboravnu koleginicu da je podsetim šta bi trebalo da mi vrati. Međutim, prolazili su dani, svakodnevna obećanja svodila su se na činjenicu da "nema problema", aranžman je već uplaćen, garderoba opeglana i čekalo se samo na pakovanje. Tačno 72 sata pred poletanje aviona obaveštena sam da je "torba upravo odneta kod majstora", a 60 sati pred odlazak na aerodrom stigla je dopunjena informacija da je "majstor otputovao negde" i da se "večeras vraća". Ukratko, u ovom trenutku, 36 sati pre polaska, čekam već pomenutog bivšeg dečka da dođe po svoju torbu, a da od majstorove žene nekako izvuče moju.

Ne znam da li će biti popravljena. Ne znam u kakvom je stanju. Ne znam da li ću je uopšte dobiti, ali koristim ovu priliku da sve zainteresovane obavestim: moju voljenu torbu (ovu ili neku sledeću) više ne pozajmljujem nikome i ni pod kakvim uslovima. Priliku takođe koristim za obaveštenje da od pokretne imovine zgodne za pozajmljivanje trenutno posedujem: nekoliko kišobrana, električni depilator, sokovnik i digitalni fotoaparat. Dotične predmete sam, baš kao i torbu, dugo želela, dugo birala i za njih dugo štedela; volim da ih čistim, čuvam i da mi budu pri ruci čak i kad ih ne koristim. Pogađate šta hoću da kažem? Ako vam baš ustrebaju, pitajte nekog drugog.

Tamara Skrozza