Navigator:
Šta košta da košta, samo da je jeftino

Odlukom republičke vlade od ponedeljka 19. aprila u Srbiju se ne može uvoziti polovna tehnička roba, uključujući i polovne računare. Naravno, nije trebalo dugo da se pojave kritičari te odluke, sa argumentom da novi računari nisu svima dostupni te da se, navodno, na ovaj način usporava razvoj informacionih tehnologija u Srbiji. Više argumenata ipak govori u prilog vladine odluke, a zaštita životne sredine (navedena kao ključni razlog) samo je jedan od njih.

Upotrebljiv računar sastoji se iz dve komponente, hardvera i softvera, i ova konstatacija bila bi trivijalna i opšte mesto da se toliko često ne zanemaruje. Iako svi znaju da je bez programa kompjuter zaista "gvožđurija" (mada je u njemu najmanje gvožđa, ali o tom kasnije) u Srbiji je i dalje rašireno verovanje da je hardver jedino što ima smisla plaćati. Što jeftinije, to bolje i za nas i za razvoj informatike u Srbiji, jelda? Pa, nije baš, pogotovu ako u cenu računara (hardvera) nije ukalkulisana i cena programa koji će ga pokretati. A najčešće nije. Ukoliko bi se i to uračunalo, polovan računar više ne bi bio tako primamljiv, odnosno kupac bi se opredelio da za malo više para ipak dobije sve novo.

Naravno, moguće je kupiti računar na kojem je softver već instaliran i plaćen, ali star koliko i računar koji se kupuje, znači barem tri godine. Za unapređenje tog softvera u neki moderniji potrebno je doplatiti, što cenu polovnog računara opasno približava ceni novog sa preinstaliranom verzijom najnovijeg operativnog sistema, na primer Windows XP. I sve to pod uslovom da prethodni vlasnik nije formatirao hard disk, što se obično radi pre nego se računar otpiše.

Polovni računari su, dakle, uglavnom jeftiniji za cenu piratizovanog softvera. S druge strane, predstavljaju ekološki problem za onoga kod koga dožive svoj fizički kraj, tj. postanu zaista neupotrebljivi. Taj kraj uglavnom ne dolazi zbog kvara, već zbog totalne prevaziđenosti, budući da se brzina novih procesora i dalje duplira na svakih 18 meseci. Dakle, mnoge 386-ice i danas bi radile kada bi njihov rad imao smisla (da ne izazivam, možda se i javi neko koga ta mašina i dalje izvrsno služi).

"Konačno rešenje" kada su računari u pitanju stvara beskonačne probleme zbog materijala od kojih se kompjuteri prave. U Africi je popularno da se rastvaraju u kiselini kako bi se iz komponenti izvukao metal, uz ogromno zagađenje. Ako znamo da u svetu danas radi više od milijardu računara i da će retko koji od njih raditi za, recimo, šest godina, možete zamisliti kolika će to planina opasnog otpada biti i gde bi takva planina mogla da nikne.

Najnoviji trend je da polovne računare treba bolje iskoristiti, ali ne tako što će se šutnuti u neku manje razvijenu zemlju (tamo gde su "najpotrebniji"). Smatra se da svet ne može da izdrži 130 miliona novih računara koliko se godišnje proizvede i proda. Jer za izradu jednog, tvrde japanski ekolozi, utroši se 240 kilograma fosilnih goriva, 22 kilograma hemikalija i tona i po vode. Stoga se preporučuje da računar proživi više života, da bude korišćen u različite svrhe u zavisnosti od svoje starosti i mogućnosti, kako bi mu se radni vek produžio, makar duplo.

Uvozom polovnih računara preskaču se u tom procesu one najbolje godine kada je računar najprofitabilniji. Oni koji kažu da i malo stariji računari mogu sasvim dobro da rade više govore o stanju i konkurentnosti lokalne ekonomije i društva uopšte. U tom konceptu životna sredina brine se sama o sebi.

Zoran Stanojević