Posle presude generalu Krstiću:
Genocid, napismeno

Bez obzira na konkretnu ulogu Krstića u svemu tome, srebrenički masakr u kome je pobijeno oko 7000 ljudi, i zvanično je ovom presudom proglašen za genocid što u široj haškoj priči postaje presuđena činjenica o kojoj se više neće raspravljati, pogotovo u procesima u kojima se utvrđuje odgovornost i ostalih aktera zbivanja oko Srebrenice. U haškim optužnicama genocid se, inače, stavlja na teret i bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, zatim (Hagu još nedostupnim) političkom i vojnom lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, Momčilu Krajišniku, Radoslavu Brđaninu, kao i pukovniku Ljubomiru Beari, Vinku Pandureviću, Stojanu Župljaninu, Milanu Kovačeviću (sva četvorica su povezana sa srebreničkim masakrom)

Većina urednika dnevnih listova odlučila se prošlog utorka da vest iz Haga o konačnoj presudi generalu Radislavu Krstiću opremi manje-više sličnim naslovom – "Kazna umanjena za 11 godina". Oni koji u redakcijama brinu o naslovima izgleda da su prilično površno pročitali poslednju agencijsku vest iz Haškog tribunala u kojoj je zaista stajalo da je prvobitna presuda od 46 godina zatvora (izrečena u avgustu 2002), za nekadašnjeg komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, preinačena u blažu, po kojoj će general Krstić robijati 35 godina.

"Pravi" naslov za ovu vest morao je, međutim, da sadrži jednu ružnu reč – genocid – jer je u desetogodišnjoj istoriji Haškog tribunala ta reč prvi put ušla u jednu pravosnažnu presudu. Žalbeno veće Tribunala ukinulo je prvostepenu presudu po kojoj je general Radislav Krstić (58) bio proglašen za krivca kao počinilac genocida nad Muslimanima u Srebrenici u leto 1995. godine i konačno ga osudilo za pomaganje i podržavanje genocida.

PRESUDA ZA UDžBENIKE: Novinski naslovi mogli su, dakle, da se vrte oko činjenice da je Krstićeva odgovornost za genocid umanjena i da ga Sud nije okarakterisao i kao direktnog počinioca genocida, ali su svakako morali da se zaustave na ovoj reči. Ova "blaža" varijanta genocida donela mu je i 11 godina zatvora manje. Čak bi se moglo reći da je Žalbeno veće Tribunala usvojilo gotovo 80 odsto prigovora koje su Krstićevi advokati naveli žaleći se na prvobitnu odluku Suda. Ostalo je onih dvadesetak odsto zbog kojih će se ime generala Krstića ubuduće pominjati u svim udžbenicima međunarodnog prava.

U prvim novinskim reakcijama na ovu presudu bilo je i konstatacija kako se početkom nedelje u Hagu, prvi put posle Drugog svetskog rata na teritoriji Evrope, dogodilo da je neko osuđen za ovo najteže krivično delo (iako ne kao direktni počinilac, već kao pomagač) koje je ujedno i najteže dokazivo jer uvek podrazumeva i prepoznavanje namere da se uništi jedna etnička, verska ili rasna grupa. Ovakva konstatacija je samo delimično tačna – genocid je kao međunarodni zločin definisan tek 1948. godine Konvencijom o genocidu. Samim tim, optuženima na Nirnberškom procesu sudilo se za nešto drugo, što je tada bilo nazvano – holokaust. Do zločina počinjenih na teritoriji bivše SFRJ i osnivanja Haškog suda, za genocid se u Evropi nikome nije ni sudilo.

Predsednik Haškog suda Teodor Meron, koji je u "slučaju Krstić" ujedno bio i predsednik Žalbenog veća (u njegovoj biografiji inače stoji da je i sâm preživeo holokaust u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata), zaključio je da su jedinice VRS počinile genocid nad srebreničkim Muslimanima, ali i da nekadašnji komandant Drinskog korpusa nije delio "genocidnu nameru" nekih članova Glavnog štaba VRS da delimično unište Muslimane kao etničku grupu, već je taj "zajednički zločinački poduhvat" pomagao i podržavao. Sudija Meron je takođe primetio da je to bio zločin protiv celokupnog čovečanstva. Krstić je osuđen jer je dozvolio da se koriste resursi Drinskog korpusa čiji je komandant bio, čime je indirektno pomogao pogubljenju zarobljenih Muslimana. Sud nije dokazao da je general ikad izdao ili izvršio bilo kakvo naređenje za likvidaciju ljudi, čak da prilično dugo nije znao ni za genocidne planove svojih pretpostavljenih, ali to za konačnu presudu nije bilo odlučujuće.

Bez obzira na konkretnu ulogu Krstića u svemu tome, srebrenički masakr u kome je pobijeno oko 7000 ljudi, i zvanično je ovom presudom proglašen za genocid što u široj haškoj priči postaje presuđena činjenica o kojoj se više neće raspravljati, pogotovo u procesima u kojima se utvrđuje odgovornost i ostalih aktera zbivanja oko Srebrenice. U haškim optužnicama genocid se, inače, stavlja na teret i bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, zatim (Hagu još nedostupnim) političkom i vojnom lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, Momčilu Krajišniku, Radoslavu Brđaninu, kao i pukovniku Ljubomiru Beari, Vinku Pandureviću, Stojanu Župljaninu, Milanu Kovačeviću (sva četvorica su povezana sa srebreničkim masakrom).

Presuda generalu Krstiću otvoriće, po svemu sudeći, i mnoge stručne rasprave o tome da li je ovakvom odlukom Haškog suda i sama definicija genocida donekle proširena. Pojedini pravni eksperti, poput profesora Vojina Dimitrijevića, smatraju da jeste. U izjavi za beogradski Radio B92 Dimitrijević je primetio da bi prema Konvenciji o genocidu trebalo dokazivati pre svega da je neko želeo da uništi određenu grupu ljudi u celini ili delimično, a da se u Srebrenici radilo o pokušaju da se ubiju vojno sposobni muškarci, dok su ostali preživeli. Uz napomenu da je zbog stradanja tako velikog broja ljudi prilično neprijatno govoriti o pravničkim finesama, Dimitrijević ističe da je u slučaju generala Krstića Sud očito išao na nešto šire tumačenje po kome su za genocid odgovorni svi koji su učestvovali u ovoj vojnoj operaciji, bez obzira na to da li su bili njeni inspiratori ili ne.

Na pojedinim pravničkim sajtovima već se ukrštaju različita mišljenja oko presude generalu Krstiću. Ima i onih koji smatraju da je takva presuda "opasan presedan" jer na jednoj strani Sudsko veće potvrđuje da je u Srebrenici genocid počinjen, i istovremeno se umanjuje kazna optuženom za to delo. Kritičari smatraju da takva presuda, uz smanjenje kazne, ne spada baš u najsvetlije trenutke Tribunala, odnosno da je Sudsko veće samo donekle devalviralo sopstvenu odluku.

U stručnoj javnosti o genocidu se prilično raspravlja poslednjih meseci, pogotovo u svetlu suđenja Slobodanu Miloševiću i čestih tvrdnji da haško tužilaštvo u dosadašnjem toku ovog procesa nije ubedljivo pokazalo da je postojala svesna namera bivšeg predsednika SRJ da se uništi čitav jedan narod. Pojedini pravnici smatrali su da je još u Konvenciji o genocidu lestvica koju tužilaštva obično moraju da preskaču u sličnim procesima dignuta previsoko i da je dokazivanje tog najtežeg dela gotovo nemoguće čak i kada je samo delo više nego očigledno. Na drugoj strani stoje eksperti koji se protive bilo kakvoj "banalizaciji genocida" i ozbiljnijem spuštanju one lestvice, bojeći se olakog potezanja samog pojma "genocid". U javnosti ima i čestog licitiranja i povezivanja genocida sa brojem žrtava, pa se tako kao primer obično uzima Ruanda, gde je za manje od tri meseca ubijeno oko osam stotina hiljada ljudi. Tamošnji lideri nisu skrivali svoje genocidne namere i o tim namerama ostavili su prilično tragova, što je samo olakšalo izricanje pravosnažnih presuda. One koji misle da se matrica genocida utvrđuje preko broja žrtava i uz to smatraju da je primer Ruande "prava mera", vredelo bi podsetiti da u teoriji studenti pravnih fakulteta uče da se genocid može dokazivati i preko samo jedne žrtve – kad god neki pomračen um namerava da ubijanjem samo jednog pripadnika neke etničke, rasne ili verske grupe počinje progon i ubijanje svih ostalih pripadnika iste grupe. Reč je, naravno, o teoretskom iskazu koji je gotovo neprimenjiv, ali koji sudovima uvek ostavlja nevolju dokazivanja genocidne namere.

MOGUĆE POSLEDICE: Beogradski advokat Tomislav Višnjić, Krstićev advokat u prvostepenoj fazi suđenja (danas u Hagu brani generala Dragoljuba Ojdanića), ističe u razgovoru za "Vreme" da će se prva haška presuda za genocid ubuduće ozbiljno izučavati, ali i da su se sudije dugo mučile da za svoje argumente nađu uporišta u teoriji i praksi. Višnjić primećuje da su sudije prilično dugo i pažljivo pokušavale da u ovom procesu definišu šta je to u srebreničkom slučaju bila tzv. zaštićena grupa, na koju su bile usmerene genocidne radnje. Ta definicija je četiri puta menjana od podizanja optužnice protiv Krstića pa do obrazloženja konačne presude. Na kraju se došlo do stava da je genocid moguć i na ograničenoj teritoriji (kao genocid počinjen na grupi od veće grupe), i da se ubijanje srebreničkih Muslimana moglo uzeti kao potencijalna poruka svim Muslimanima o njihovoj ranjivosti i bespomoćnosti kada se suoče sa srpskim vojnim snagama. Advokat Višnjić takođe smatra da je ovom presudom donekle prošireno tumačenje genocida i da bi se na osnovu nje ubuduće moglo dogoditi da se o genocidnim namerama sudi i na osnovu indirektnih dokaza.

Sud očito nije pristao ni na tezu odbrane da su u Srebrenici ubijani samo vojno sposobni muškarci kako bi se eliminisali kao vojna pretnja. U dokaznom postupku mnogo puta se ispostavilo da su među žrtvama bili starci i dečaci čija vojna sposobnost nije ni proveravana. Jedna od najpotresnijih slika sa suđenja generalu Krstiću zabeležena je upravo u trenutku kada majka jednog nestalog 12-godišnjeg dečaka, bez mržnje i sa mnogo nade, moli optuženog da kaže kako je njen sin možda živ jer nije bio dorastao do puške i nije mogao biti nikakva pretnja Mladićevim vojnicima.

U svim svetskim reakcijama na presudu generalu Krstiću posebno se podvlači kako bi ova presuda mogla biti "sudbonosna" za samog Miloševića u čijoj optužnici među 66 tačaka stoji i odgovornost za genocid i saučesništvo u genocidu. Pošto je već presuđeno da je u Srebrenici bilo genocida, ostaje da se utvrdi i konkretan doprinos bivšeg predsednika SRJ. Većina važnih svedoka tvrdila je, na primer, da je Srebrenicu najverovatnije "osmislio" general Ratko Mladić koji je delovao na svoju ruku. Milošević će u nastavku suđenja ipak morati da dokazuje zašto posle Srebrenice nije prekinuo svaku vezu sa onima koji su još tada bili osumnjičeni za genocid. Presuda generalu Krstiću u Sarajevu je protumačena i kao "velika istorijska pobeda pravde i potvrda o karakteru rata". Haška potvrda genocida u Srebrenici uzima se kao važna stepenica koja vodi ka drugoj haškoj adresi – Međunarodnom sudu pravde pred kojim se sudi samo državama i pred kojim bi tek trebalo raspravljati o tužbi BiH protiv SCG. Deo zvaničnika u Beogradu tvrdi da će ova presuda imati "izvestan uticaj" na dalji tok suđenja i sudbinu bosanske tužbe jer se u Haškom tribunalu sudi samo pojedincima i utvrđuje individualna odgovornost. Svi sarajevski zvaničnici istovremeno pominju "ogroman uticaj" koji bi upravo izrečena presuda generalu Krstiću mogla da ima na međudržavni spor koji se vodi godinama i uzgred spada u najduži sudski spor ikada vođen pred Međunarodnim sudom pravde.

Vesti iz Haga upućuju na zaključak da Beograd ima zašta da brine zbog presude izrečene generalu VRS, ali i da ne stiže da se time bavi, zaokupljen budućnošću i razmišljanjem četvorice svojih generala kojima se očito ne ide u Hag. Poslednjih dana bilo je mnogo pozivanja na Hrvatsku, zatim na istoriju, čast i spasavanje naroda, ali sve to nije mnogo pomoglo da se general Pavković i ostali optuženi dobrovoljno primaknu Hagu. Hrvatska je, na primer, svoje nevolje s Hagom uglavnom uspela da prevaziđe – dok su bili u opoziciji, hadezeovci su žestoko bili protiv ma kakve mogućnosti da građani ove države odgovaraju pred Tribunalom. Desničari na vlasti sada uspevaju da ubede svoje generale da idu u Hag, igrajući na žici između haških zahteva i mišljenja birača da su general Praljak i ostali nacionalni heroji. Ovde je mišljenje o heroizmu prilično podeljeno, bivša dosovska vlast prva je izrekla sud da četiri generala ne mogu pred Karlu del Ponte, već da im se mora suditi ovde, a nova vlast takođe hoda po žici (ne samo haškoj) ispod koje očito nema zaštitne mreže i neprekidno najavljuje nove razgovore kojima bi neki ministar pokušao da ubedi generale da ipak dobrovoljno krenu u Hag.

U međuvremenu, i Ustavni sud je privremeno osporio i zamrznuo Zakon o pomoći haškim optuženicima. Onima koji odluče da u Hag odu dobrovoljno, država, kad hoće, može da pomogne i bez posebnih zakona. Admiral Miodrag Jokić priznao je nedavno, svedočeći (Jokić je inače i sam osuđen za događaje na dubrovačkom ratištu) na procesu koji se u Tribunalu vodi protiv generala Pavla Strugara, da mu je njegov partijski drug Dušan Mihajlović dao svojevremeno na korišćenje službeni auto MUP-a i propisno obezbeđenje. Jokić je, dok je čekao početak suđenja u Hagu, tim vozilom obilazio SCG, pripremao odbranu i razgovarao sa svedocima, a u sudnici je objasnio "da se drugačije nije moglo".

General Pavković sada, po komandnoj odgovornosti, tera u Hag novog ministra inostranih poslova Vuka Draškovića i podseća da je ovaj prvi osnivao paravojne formacije. Vuku sa svih strana stižu predlozi i saveti gde bi trebalo da prvo otputuje i možda je Hag zaista najbolji izbor ne bi li se dobile bar neke garancije oko optuženih generala i razapela bar neka slabašna mreža ispod one žice. Oni iz Tribunala prestali su više i da šalju pisma na zvanični Beograd. Odande piše jedino Šešelj i preko Tome Nikolića savetuje pokolebane socijaliste za koga da glasaju na predstojećim predsedničkim izborima. Za one koji će svoje reforme da počnu tako što će odmah da vrate Miru i Marka.

Nenad Lj. Stefanović