Nasilje i mediji :
S one strane slobode govora

Ima mnogo istraživača koji veruju da je veza između televizije i nasilja složenija nego što se priznaje. Iako je gledanje nasilja na televiziji povezano s kriminalnim ponašanjem, ono vrlo lako može biti i simptom nekih drugih problema, kao što je npr. nemarnost roditelja

Između 2000. godine stare i 44. godine nove ere Egipćani su se zabavljali tako što su izvodili predstave koje su predstavljale ponovno odigravanje ubistva boga Ozirisa – a istorija potvrđuje da je taj spektakl vodio brojnim kopiranim ubistvima. U antičkom Rimu priređivane su predstave smrtonosnih sportova. Sveti Avgustin se žali da je njegovo društvo ovisno o gladijatorskim igrama i "pijano od fascinacije krvoprolićem".

Nasilje je uvek igralo vrlo značajnu ulogu u zabavi. Ali postoji rastući konsenzus da se poslednjih godina nešto u vezi s nasiljem u medijima promenilo. Kao prvo, ima ga sve više. Istraživanja su pokazala da se između 1993. i 2001. godine broj događaja koji prikazuju fizičko nasilje povećao za 378 odsto. TV emisije u 2001. su u proseku prikazivale 40 nasilnih radnji po satu prikazivanja. Isto tako, primetan je i zabrinjavajući porast psihološkog nasilja, pogotovo u poslednje dve godine. Takvi događaji se prikazuju čak i češće nego prizori fizičkog nasilja. Neka istraživanja pokazuju da se nasilje u medijima nije povećalo samo kvantitativno – ono postaje sve slikovitije, seksualnije i sadistički orijentisano.

U poslednje tri decenije napisano je mnoštvo studija koje povezuju izloženost nasilju koje se prikazuje na televiziji sa fizičkom agresivnošću među decom i opštim kriminalnim ponašanjem. Jedna takva studija pokazuje da se procenat ubistava u SAD, Kanadi i Južnoj Africi postepeno povećavao u razdoblju od 10 do 15 godina, nakon što je svaka pojedina nacija bila upoznata s televizijom (istraživanjem su obuhvaćeni samo belci u Južnoj Africi i SAD). U Kanadi se procenat ubistava gotovo udvostručio, iako je stopa posedovanja vatrenog oružja ostala stabilna, što govori da porast nasilja nije bio uslovljen tim faktorom.

Jedna od metoda kojom nasilje u medijima može promovisati kriminalno ponašanje jeste jednostavna imitacija. Ustanovljeno je da je 22 do 34 odsto mladih delinkventnih Amerikanaca imitiralo tehnike zločina koje su gledali na televizijskom programu. Imitacija uključuje i više od upotrebe tehnike koju je delinkvent naučio gledajući televiziju; izmišljena obrada zločina može inspirisati i osnažiti potencijalne kriminalce. Džon Hikli se, u pokušaju da ubije predsednika Regana, ohrabrio nakon što je više desetina puta gledao Taxi Driver, film o atentatoru koji uhodi predsedničkog kandidata.

Pošto je pomenuta studija Brendona Kentervola pokazala udvostručenje stope ubistava nakon uvođenja televizije, on je zaključio da je izloženost dece televiziji, dugoročno gledano, uzročni faktor koji stoji iza gotovo jedne polovine ubistava počinjenih u SAD ili, otprilike, 10.000 ubistava godišnje. Procenio je i da većina silovanja i nasilnih napada može biti povezana s televizijom. Naravno, ne postaje kriminalcem svako ko na televiziji gleda nasilan film. Najviše štete se nanosi delovima populacije koji su već podložni nasilju. Alfred Blumstein ističe da glorifikacija nasilja na televiziji ne utiče preterano na većinu populacije, ali ima moćan uticaj na decu koja su slabo socijalizovana. Neprestana izloženost nasilju dovodi do toga da se čini da je ono uobičajeno.

NEKA TAJNA VEZA: Dokazati uzroke i posledice u društvenim naukama nikad nije lako, i stoga ima mnogo istraživača koji veruju da je veza između televizije i nasilja složenija nego što se priznaje. Iako je gledanje nasilja na televiziji povezano s kriminalnim ponašanjem, ono vrlo lako može biti i simptom nekih drugih problema, kao što je npr. nemarnost roditelja.

Istraživač Džejms Tvičel pretpostavlja da je broj izmišljenih ubistava koje je prosečan šesnaestogodišnjak video na televiziji manje važan od toga zašto je uopšte i želeo da ih vidi u tolikom broju. Kroz filmove, stripove i televiziju u XX veku, adolescentni dečaci su pokazali neutoljivu želju za nasiljem u medijima. Po Tvičelovom mišljenju, kroz ovakav način zabave proživljavamo iskustva koja su previše traumatična da bismo ih učili kroz stvarne doživljaje. Za ogromnu većinu adolescenata nasilje u medijima može biti korisno u smislu tog iskustva, možda je zato nasilna zabava za dečake toliko prisutna u našoj kulturi. Ali, s druge strane, adolescente koji su podložni nasilnom ponašanju ovakva vrsta zabave može gurnuti preko ivice, pa da od samog razmišljanja o nasilju dođu do stvarnog izvršenja zločina.

Reduciranje nasilja u medijima je važna komponenta u pokušaju da se smanji kriminalno ponašanje, ali šta god da se učini i dalje će u velikoj meri postojati takvi načini zabave za adolescente. Čak i ako se nasilje u medijima u potpunosti eliminiše, kriminalni efekt modernih elektroničkih medija neće nestati. Virdžinija Postrel ističe da Kentervalova studija ne pokazuje vezu između nasilja na televiziji i stvarnog nasilja, nego vezu između same televizije i stvarnog nasilja.

RAMBO I ŠVARCENEGER: Beri Sanders zastupa stanovište da se zamenjujući čitanje sa elektroničkim načinom zabave promoviše nasilno ponašanje. On misli da osećaj "sebstva" (mogućnost da se koriste apstraktne kategorije) i mnoge druge važne kognitivne mogućnosti zavise od pismenosti. Većina današnjih delinkvenata su nepismeni. Sanders zbog toga optužuje elektronske medije, jer iako televizija okružuje decu rečima, to je jednostrana komunikacija koja sprečava razvoj jezičkih sposobnosti. Moderna kultura generalno, a posebno televizija, promoviše trenutno zadovoljenje i ne dopušta deci ni sekundu dosade. Takva deca na kraju postaju nekreativna, nepismena, nezainteresovana za obuzdavanje samih sebe i manje su sposobna za empatiju. Ako je Sanders u pravu, moguće je da su programi za opismenjavanje rizičnih grupa važni kao sredstvo u pokušaju prevencije kriminala.

S vremena na vreme, velike televizijske mreže pokušavaju pokrenuti program u kojem će redukovati serije ili filmove u kojima se prikazuje nasilje, ali bez obzira na to, televizija je i dalje medij na kojem se prikazuje mnogo nasilja. Džordž Gerbner je primetio da se filmovi koji promovišu nasilje lakše prodaju na stranim tržištima. Na primer, film Rambo, čija je radnja u originalu priča o američkom vojniku u Vijetnamu, a kada se film prikazuje na Bliskom istoku radnja se premešta u Drugi svetski rat na Filipinima i neprijatelji postaju Japanci. U Africi se filmovi Arnolda Švarcenegera prikazuju bez prevoda publici koja ne razume engleski. Nasilje je očigledno zajednički jezik za sve nacije.

Problem je još ozbiljniji kada je reč o dečjem programu. Crtačima crtanih filmova lakše je da opišu nasilje nego humor. Većina zapleta, koji su u suštini nasilni, ponavljaju se od jedne serije do druge, menjaju se samo glavni likovi. U svom izveštaju, koji je Gerbner 1993. godine predao Asocijaciji nacionalne kablovske televizije, naglasio je da crtani filmovi i drugi dečji programi sadrže više nasilja od bilo kog drugog programa.

ŠALA–KOMIKA: U jednom od istraživanja 72 odsto ispitanika je odgovorilo da na televiziji ima previše nasilja. Ipak, većina njih nije uznemirena kada se nasilje pojavljuje u humorističnom kontekstu. Na primer, većina gledalaca ne misli da su crtani filmovi naročito nasilni. U seriji eksperimenata koje su sproveli Gunter i Furnham 1984. godine, televizijski gledaoci su procenili da su pucanje i borba u crtanim filmovima znatno manje nasilni, više humoristični i prikladniji za decu, nego u drugim programima.

Istraživanje koje je napravljeno u 23 države pokazuje da, u proseku, deca gledaju televiziju tri sata dnevno i provode 50 odsto više vremena nego u bilo kojoj drugoj aktivnosti izvan škole. Pokazalo se da 91 odsto dece ima televizor u kući (i to ne samo u SAD, Kanadi i Evropi nego i u Latinskoj Americi, Aziji i Africi). Više od polovine (51 odsto) dečaka koji žive u ratnim zonama i u područjima sa visokom stopom kriminaliteta odabiru akcione heroje kao uzore, više nego bilo koji drugi lik, a 88 odsto dece može se identifikovati s likom Arnolda Švarcenegera u filmu Terminator. UNESCO izveštava da se čini kako Terminator sadrži karakteristike za koje deca misle da su neophodne u suočavanju s teškoćama.

DOBRI MOMCI MLATE: Ideja da je nasilje sredstvo za rešavanje poteškoća potkrepljena je i prikazivanjem u kojem i zločinci i heroji pribegavaju nasilju kao načinu rešavanja problema. U istraživanju u kojem je proučavano nasilje na televiziji, filmovima i video-spotovima, koje je provedeno u razdoblju od deset godina, pokazalo se da su gotovo polovinu prikazanog nasilja počinili "dobri momci". Nasilje je prikazano kao opravdano, prirodno i neizbežno, kao najočitiji način za rešavanje problema. Manje od deset odsto televizijskih serija i video-spotova koji su analizirani istražuju i objašnjavaju posledice nasilnog ponašanja. Serije u kojima se prikazuju seksualno nasilje i sadizam udvostručile su se između 1989. i 1999, a broj slikovitih opisa povećao se petostruko. Nasilje se pojavljuje na svim televizijskim programima i skoro da ga je nemoguće izbeći. Uznemiravajući prikazi nasilja dominiraju u svim vestima, i kada se televizijska mreža takmiči s drugim medijima za što bolju gledanost, većina producenata nastoji da prikaže što više nasilja, jer kako oni kažu: "Nasilje i smrt održavaju gledanost, dobre vesti ne."

Dok su mnogi roditelji zabrinuti zbog slikovitog prikazivanja nasilnog ponašanja u dečijim programima, pojavila se supkultura koja izmiče njihovom nadzoru. Muzika i muzički spotovi sve više promovišu nasilno ponašanje. Kada je Dž. Najt (pevač popularne grupe New kids on the Block) izdao solistički album 1999, kanadski aktivisti su apelovali na bojkot albuma zato što se na njemu nalazila pesma u kojoj se podržavalo silovanje. Kad je kontroverzni pevač Eminem stigao u Toronto 2000. godine, političari i aktivisti su bezuspešno tražili od vlade da mu se zabrani ulazak u zemlju zbog njegovih pesama u kojima promoviše mržnju prema ženama. U pesmi Kim živopisno se opisuje kako ubija sopstvenu ženu, a u pesmi Kill You opisano je kako planira da siluje i ubije majku. Uprkos – ili baš zahvaljujući promovisanju nasilja – Eminem je nastavio svoj komercijalni uspeh. Ali, nažalost, uspeh Eminema nije izuzetak. U glavnim tokovima muzičke industrije nalazi se mnoštvo pevača koji u svojim stihovima opisuju nasilje. Najveća svetska muzička kompanija (The Universal Music Group) ubraja Eminema, Dr Drea i Limp Bizkit u najprodavanije muzičare, a svi su oni bili kritikovani zbog svojih stihova u kojima promovišu nasilje. Muzički video-spot pevačice Madonne What It Feels Like For a Girl sadrži tako slikovite opise nasilja da je čak i MTV odbio da ga prikazuje više od jednom.

Nasilje generalno, a posebno seksualno nasilje, glavni je proizvod industrije video-igara. Trenutno je u video-igricama popularno da igrači budu "loši momci" i da poene dobijaju napadajući i ubijajući nevine posmatrače. Iako su takve igrice namenjene odrasloj publici, opšte je poznato da su one vrlo popularne među decom i adolescentima. U video-igri Duke Nuken glavni akter usavršava svoje veštine koristeći pornografski poster kao metu za gađanje i dobija dodatne poene ubijajući gole i vezane prostitutke, dok u jednoj od igara igrač dobija poene kada nasumice puca na bilo koga ko se pojavi, uključujući i ljude koje idu iz crkve i članove srednjoškolskog benda. Nivo nasilja koji se pojavljuje kod mladih ljudi koji igraju video-igre uznemiravajuće je visok; 32 odsto dece između devet i 17 godina igraju igrice svaki dan ili skoro svaki dan, 60 odsto njih navodi borbene ili akcione igre kao najdraži žanr.

SVETSKA NASILNA MREŽA: Još jedan medij u kojem se može naći mnogo nasilja je internet na kojem je virtuelno nasilje lako dostupno. Deca i mladi ljudi mogu s lakoćom pronaći tekstove pesama koje promovišu nasilje (uključujući i stihove koji su cenzurisani u originalnim verzijama pesama) i posetiti veb stranice sa slikama i video-zapisima koji prikazuju nasilje. Na veb stranici Who Do You Want to Kill? postoji mogućnost da se odabere realna osoba iz filmova ili televizijskih programa, a nakon toga igrač opisuje na koji način želi da je ubije. Mogućnosti izbora često uključuju bizarne načine degradacije i seksualnog nasilja. Ubistvo je glavni predmet na veb stranici newgrounds.com sa video-zapisima u kojima se opisuju ubistva poznatih ličnosti. Na drugim popularnim stranicama poput gorezone.com i rotten.com nalaze se realne fotografije na kojima su prikazane razne scene mučenja i sakaćenja. FBI je 2000. godine istraživao materijale koji su se nalazili na rotten.com jer su postavljene fotografije koje prikazuju kanibalizam.

Mišljenje većine dece je da su ovakve veb stranice ekvivalent bezopasnim filmovima strave i užasa. Ali, kombinacija nasilja i fotografija na kojima se eksplicitno prikazuje seksualno nasilje ne može da nas ostavi ravnodušnim. Naslovna stranica gorczone sadrži upozorenje u kojem se sadržaj stranice opisuje kao "seksualno orijentisan i erotske prirode", a potom upozorava gledaoce da takođe sadrži i scene smrti, sakaćenja i kidanja udova. Kako bi potom normalizovali ovakvu vrstu prikazivanja, navodi se sledeći razlog: "Moje interesovanje za scene u kojima se prikazuje smrt, zastrašujuće fotografije i seksualno nasilje, koje je zdravo i normalno, razmenjuju se među odraslima u mojoj zajednici." Jedan od dokaza pokazuje da su stranice ovog sajta dobro poznate srednjoškolcima u Kanadi, iako su roditelji i nastavnici često nesvesni njihovog postojanja. U istraživanju MNeta 2001. godine 70 odsto srednjoškolskih dečaka priznalo je da su posećivali takve stranice.

Prisutnost nasilja, degradacije i okrutnosti u medijima znači da su deca izložena kontinuiranom prikazivanju nasilja koje se prostire od direktnog saopštavanja u lice do ekstremnog opisivanja sadizma. MNetovo istraživanje pokazuje da samo 16 odsto dece govori svojim roditeljima šta tačno rade dok su online. Ovo je posebno problematično jer se online aktivnosti pojavljuju u sve većem obimu, a većina roditelja veruje da je korišćenje interneta bolja aktivnost za njihovu decu nego gledanje televizije.

PITANjE DEFINICIJE: Da li izloženost nasilju u medijima uzrokuje povećan nivo agresije i nasilja kod mladih ljudi, pitanje je na koje su usmerena istraživanja o delovanju medija. Neki stručnjaci zaključuju da dokazi prikupljeni u istraživanjima pokazuju da je izloženost nasilju u medijima uzrok tome da se deca ponašaju agresivnije i da to utiče na njih u kasnijim godinama. Drugi se pridržavaju mišljenja da naučni dokazi ne pokazuju da gledanje nasilja prouzrokuje nasilno ponašanje ili da ljudi postaju neosetljivi na njega. Andrea Martines je zaključila da pomanjkanje konsenzusa o delovanju medija odražava tri "siva područja" ili ograničenja sadržana u samom istraživanju. Prvo, nasilje u medijima je vrlo teško definisati i izmeriti. Neki istraživači definišu nasilje kao čin (ili pretnju) povređivanja ili ubijanja nekoga, nezavisno od metode koja je korišćena ili od konteksta same situacije. Shodno tome neki uključuju u istraživanje i nasilje koje se prikazuje u crtanim filmovima. Drugi pak izričito iz svojih istraživanja isključuju nasilje u crtanim filmovima zbog komičnosti i nerealnog prikazivanja. Drugo, istraživači se ne slažu oko vrste povezanosti koju podaci podržavaju. Neki zaključuju da izloženost nasilju u medijima uzrokuje agresivnost. Drugi kažu da je to dvoje u vezi, ali da nema uzročne povezanosti (da oba, na primer, mogu biti uzrokovani nekim trećim faktorom). Postoji i mišljenje da podaci podržavaju zaključak da nema nikakve povezanosti između ta dva faktora. Treće, čak i oni koji se slažu da postoji veza između nasilja u medijima i agresivnog ponašanja, ne slažu se oko toga kako jedno utiče na drugo. Neki kažu da je to psihološki mehanizam koji je ukorenjen u način na koji učimo. Drugi zaključuju da je to fiziološki efekt jer je izloženost nasilju povezana s pojačanim radom srca, bržim disanjem i visokim krvnim pritiskom. U svom završnom izveštaju, Martines zaključuje da većina istraživanja podržava pozitivnu, iako slabu povezanost između izloženosti nasilju na televiziji i agresivnog ponašanja. Iako ta povezanost ne može da bude sistematski potvrđena, bilo bi nelogično zaključiti da taj fenomen ne postoji samo zato što se povremeno ne pojavljuje ili se pojavljuje samo pod određenim okolnostima.

U istraživanje o tome kako nasilje u medijima utiče na ponašanje uključili su se i psihijatri. Američko udruženje psihijatara (APA) udružuje se sa drugim profesionalnim organizacijama u zauzimanju stava da se smanji nasilje na televiziji i drugim medijima. Pokazalo se da je prikazivanje nasilja vrlo rizičan faktor za mentalno zdravlje adolescenata i dece u razvoju. Primećuje se da se nasilje prikazuje kao nešto što ne povlači za sobom posledice ili moralne osude. Počinioci nasilja prolaze nekažnjeno u 73 odsto slučajeva, a najdelotvorniji način da se spreči verovatnoća da će mladi gledaoci imitirati takvo ponašanje jeste da se prikaže kažnjavanje takvog ponašanja. Ignorišući posledice nasilnog ponašanja (uključujući patnju žrtve, njene porodice i porodice izvršioca) ili opisivanje posledica takvog čina, pokrenuće se destruktivan proces. Gledaoci se identifikuju sa agresorom i njegovim načinom rešavanja problema, imaju iskrivljenu sliku sveta koji vide kao jedno mračno i zlokobno mesto, a iskrivljenost realnosti najočiglednija je u prikazivanju osoba koje su mentalno bolesne. Istraživanje iz 1997. godine pokazalo je da su televizijski likovi koji boluju od neke mentalne bolesti prikazani kao osobe koje će najverovatnije počiniti zločin, iako je dokazano da oni nisu ništa više nasilni od mentalno zdravih osoba.

ŽEljE SLUŠALACA: Uzimajući sve u obzir, medijskim korporacijama koje produciraju i distribuiraju nasilje u medijima ne mogu se dopustiti izjave poput – "mi samo pružamo publici ono što ona želi", jer publika to ne želi. Tri četvrtine roditelja prekinulo je gledanje filma ili je ugasilo televiziju zbog sadržaja koji je bio previše nasilan. Jasno je da publika ne želi ono što mediji misle da ona želi. Roditelji žele da budu informisani o nivou nasilja ili seksualnog sadržaja u televizijskim programima, kompjuterskim igrama, muzici i filmovima kojem njihova deca mogu da budu izložena, kako bi mogli na vreme da reaguju. Američka Akademija pedijatara preporučuje da deca ne bi smela da gledaju televiziju više od jednog ili dva sata dnevno. Ovo se posebno odnosi na mlade ljude kod kojih je potrebno ohrabrivati kritičko mišljenje i stvarati obrazac pozitivnih vrednosti, a samim tim i stvarati manje nasilno i humanije društvo. Kako bi se pomoglo roditeljima da zaštite svoju decu od izloženosti nasilju u medijima, objavljen je Vodič kroz medijsko nasilje u kojem se, između ostalog, nalaze saveti kako da roditelji ograniče uticaj medija na razvoj dece.

Očigledno, različita istraživanja podržavaju različite zaključke o nasilju u medijima i njihovom uticaju na agresivno ponašanje, a korišćenje tih istraživanja kako bi se postiglo cenzurisanje dovodi nas do vrlo različitih pretpostavki o prirodi ljudskih sloboda i odgovornosti. U optuživanju medija odražava se deterministički pogled na ljudsko ponašanje, umesto da se na ljudska bića gleda kao na jedinstvene, autonomne individue koje su obdarene senzibilnošću i razumevanjem. Svako od nas obrađuje informacije i iskustva na vlastiti način, kao što smo i sami odgovorni za vlastite postupke i mišljenja. Sociologija se bavi generalizacijama i verovatnoćama, a ne procenom pojedinog umetničkog dela i odgovornošću koju ima autor zbog uticaja na određene pojedince. Većina ljudi koji su učestvovali u istraživanju nije pokazala promenu ponašanja, a zaključci su vrlo neubedljivi jer se oslanjaju na relativno malu statističku razliku. To nije dovoljno opravdanje da se čitavoj populaciji oduzme pravo na informacije, ideje ili umetnička dela. Na primer, prikazivanje dokumentarnog filma o samoubistvu (ili drame Romeo i Julija) može uticati na gledaoce koji su već bili skloni samoubistvu, ali velika većina neće ni pomisliti da sebi oduzme život. Za one koji su to učinili predispozicije su bile dovoljno jake, tako da prikazivanje određene drame ne možemo okriviti za njihovu smrt. Ono što predstavlja opasnost kod cenzurisanja jeste eksplicitno zalaganje da se ne sme prikazivati ništa što bi moglo promovisati loše ideje, a to dovodi do kontrole mišljenja i gubitka slobode,smatra Merdžori Hejns. Mnogi se slažu da cenzura nije rešenje. I, kao što kaže Hejns, "poslednja stvar koja je nekom društvu potrebna jeste to da vlada odlučuje o količini i vrsti nasilja koju građani treba da vide".

Nasilja u medijima ima, na ovaj ili onaj način, veoma mnogo. Ali, da li je ono povezano i da li uzrokuje agresivno ponašanje, vrlo je diskutabilno. Da bi se došlo do nekih valjanih zaključaka, trebalo bi da se uzme u obzir mnoštvo faktora kao što su predispozicija za agresivno ponašanje, okolina u kojoj deca odrastaju, uticaj roditelja itd. Deca (ali i odrasli) većinu svog slobodnog vremena provode gledajući televiziju, igrajući video-igrice, a poslednjih godina internet sve više preuzima ulogu "zabavljača". Samim tim zanemaruju se ostale aktivnosti, poput čitanja, hobija, druženja i kreativnog razmišljanja. Sve to dovodi do pasivnosti koja zatupljuje i spremnosti za prihvatanje serviranih informacija koje se uopšte ne dovode u pitanje. A nasilje koje gledamo u različitim medijima prikazuje se kao nešto što je sasvim normalno i prihvatljivo. Izostaje onaj deo u kojem se kriminalac ili delinkvent kažnjava. Deca se poistovećuju s glavnim junacima i na taj način imitiraju njihovo ponašanje očekujući da će proći nekažnjeno.

Zanimljivo je da se u većini istraživanja pažnja posvećuje muškoj deci i njihovim reakcijama (ili su bar podaci objavljivani za mušku decu). A šta je sa ženskom decom? Da li i na njih prikazivanje nasilja u medijima utiče na isti način? Postaju li i one agresivne ili to ispoljavaju na neki drugi način? Ili ne postaju, pa u tom slučaju teza o tome da nasilje u medijima izaziva nasilje u realnosti otpada (pod pretpostavkom da psiha kod dečaka i devojčica funkcioniše na isti način). Zanimljivo bi bilo odgovoriti i na samo pitanje zašto naučnici prave ovu razliku. Na sva ta pitanja još nema odgovora. Ili bismo možda mogli da pretpostavimo da je količina nasilja u medijima prouzrokovana drugim uzrocima – možda strukturalnim?

Sve u svemu, pitanja je mnogo a odgovora skoro i da nema, što sve ukazuje na potrebu da se ovoj temi ozbiljno posveti pažnja.

Maja Grujić