Počeću od sebe. Koliko se sećam protekle godine sam slagao dva puta. Jednom izvinjavajući se zbog zakašnjenja na sastanak. Drugi put kada sam najmlađem sinu, umirujući ga dok je gledao Gospodara prstenova, tvrdio da dobri uvek pobede. Ova druga laž bila je ozbiljna i duboko motivisana ličnim idealizmom. Idealizam je vera slepih. Već tada se to dobro znalo. Znao sam i ja, ali šta biste vi uradili da ste bili na mom mestu? Isključili video? Kad bolje razmislim, neistine sam izrekao više od dva puta ali, iako ne spadam u krstaše istinoljubivosti, ne sećam ih se rado. Uostalom, nisam siguran da se baš sve broje u laži. Na primer, nisam računao kurtoazne obmane tipa "Ne, hvala, ne mogu više, iako odavno nisam jeo ovako ukusan ratatui." "Ne zameram, i moj suprug smatra da je ovako pripremljena musaka od patlidžana, zasitna." Ovo brojim u dobro domaće vaspitanje mada ovog puta loše primenjeno. U laž nisam računao ni zaštitu diskrecije vlastitog mišljenja: "Znaš, simpatična je samo malo plava." Pa šta, valjda je trebalo da vlastitom šefu odgovorim da mu sekretarica liči na farbani pritiskač za papir. Osim toga za njom ostaju plave vlasi na svakoj tastaturi na koju pokuca. Nisam računao ni mnogo puta ponovljen odgovor "Dobro", na pitanje "Kako si?", iako on sledi čak i pošto sam video da komšija iz stana iznad unosi nove zvučnike veličine bakinog šifonjera.

Opšte je učenje da istina donosi dobro, ali stvarnost pokazuje da istinoljublje ponekad može da prouzrokuje više nesreće nego dobro odmerena i u pravom treutku izrečena laz. Pouzdano znam da moj dobar prijatelj nije slagao u dva slučaja kada je bilo razumno da to učini. Prvi put kada je zaboravio na godišnjicu braka, a drugi pri ispunjavanju poreskih formulara. Sada je razveden i vozi se tramvajem. Drugim rečima – siromašan je. Sa njim o laži ne pričam. Neprijatno mi je. Isto dokazuje i laž iz milosrđa, mada se najčešće vežba na onima kojima više nema pomoći. Doktori to najbolje znaju. Neosporno, snaga laži je ogromna, razorna koliko i umirujuća. Kao i većina smrtnika ja bih po svaku cenu da umanjim svoj greh. Zato pri svođenju salda često posežem za dilemom o istorijskom značenju i statusu laži. Na ruku mi ide liberalno, ateističko shvatanje da laž proizlazi iz drugačije percepcije stvarnosti. Sreću mi kvare ortodoksni pravovernici i istinoljupci. Oni podsećaju da deset božjih zapovesti laž zabranjuju bez ostatka, iako to dokazuje da se lagalo oduvek, često i mnogo. U sudskoj praksi laž je kriminalni čin a u populističkom tumačenju njegovo predvorje. Narodno učenje kaže: ko laže taj i krade. Sećate se, ima i nastavak: ko krade taj i ubija.

Na stranu demagogija. Mudri kažu da laž i istinu deli tanka crta. Da laž može da ima vrednost koliko i istina a da opravdanost izricanja jedne ili druge zavisi od datog trenutka. Po tome ispada da laž opravdava situacija. Ovo se obilato koristi za relativizovanje vlastitih grehova. Naravno, ljudski je dokazivati da su sve naše laži naivne i u službi dobrih ciljeva. Tako se pravdaju svi lažovi. Ipak, u relativizovanju težine laži najviše pomaže stvarnost. Iako narod veruje da su "u laži kratke noge", čini se da je svet sve bliže brisanju crte koju pominju mudraci. U savremenom javnom životu je granica između laži koja druge štiti od patnje – ukratko od surove istine, i one teške i pokvarene, koja u svakom smislu ima suprotan cilj i posledice – gotovo poništena. Ovoj drugoj rado pribegavaju industrija, trgovina i politika. Njena promocija se može gledati na televiziji, uživo i u reprizama. Tako laž postaje opšte prihvaćena istina.

Bilo mi je čudno da onolike bake međusobno dele isti recept za italijansku pastu "Bertolli". Onda su dva klinca provalila da je taj spot totalni fejk: da je snimljen u nemačkoj fabrici hrane Knorr, a da među bakama-kuvaricama nema nijedne Italijanke. Primera ima u obilju, a samo naivci mogu da poveruju u moć brojnih sredstva za ekspres mršavljenje, u automobile koji jure kroz morske talase, deterdžente koji izbeljuju fleke od svega i pelene koje upijaju kofu vode. Otkud inače oko nas onoliko trulih automobila i toliko gojaznih ljudi. Ipak, ovo je naivno u poređenju sa politički motivisanim obmanama. Obmana je neizbežan uslov preživljavanja političara bilo da se zove obećanje ili konačno rešenje. Naravno, s njima je život zanimljiviji pošto je reč o krupnim lažima. Neki veruju da za njih treba imati muda dok drugi tvrde da treba biti oslobođen mozga. Sudeći po Amerikancima, u pravu su prvi. Oni već decenijama koriste detektor laži koji neistine otkriva na osnovu promene krvnog pritiska, rada srca, i drugih fizičkih manifestacija. Tu se broje i testisi. Međutim, testa su oslobođeni političari. Tako se na kraju pokaže da nisu u pitanju muda već nedostatak mozga. Njihove obmane se mogu razumeti samo u svetlu strašne istorijske istine da je svet kontinualni proces rušenja i ponovnog građenja, jer oni ostavljaju mnogo posla za buduće, pametnije generacije. Irak je najrečitiji primer.

Na kraju ispada da laž na "najvišem nivou" ima nešto zajedničko sa onom koju sam izrekao vlastitom detetu. Tako gledano, obe su u funkciji očuvanja poretka i zaštite lika pastira. Jedina je nada da stado kad tad dođe u priliku da se glasa.

Miloš Bobić