Lekarska etika i kriminal:
Mafijaši u belom

Postoje indicije da su neki lekari "pomogli" pacijentu da umre, bez obzira da li po nečijem nalogu ili zbog pukog nehata. Ali ko tvrdi da je tako nešto nemoguće, ima problema i sa logikom i sa etikom

POD OPTUŽBAMA: Lekari pojedinci, a ne profesija

U istrazi i na suđenju ubicama i saučesnicima u atentatu na Zorana Đinđića pokazalo se da su na usluzi podzemlju bili mnogi državni službenici: policajci, tužioci, sudije... Od pre neki dan, spisak je proširen i imenima lekara, ako je verovati Ljubiši Buhi, zaštićenom svedoku u procesu protiv atentatora. Po njemu, zemunski klan je na svom platnom spisku imao i lekare, čiji je zadatak bio da, po potrebi, u bolnici dovrše posao koji oni metkom nisu uspeli da obave. Slično je svedočio Miladin Suvajdžić, takođe zaštićeni svedok, i potkrepio iskaz konkretnim događajem: Jovan Guzijan zvani Cuner, koji se klanu jako zamerio, atentat je preživeo, ali bolnicu nije. Cuneru je, po njegovom mišljenju, neko iz bolnice pomogao da napusti ovaj svet.

Po onome što je Buha u sudnici izjavio, Miroslav Risović, anesteziolog u beogradskom Urgentnom centru, bio je u vezi s klanom, mada nije rekao i šta je konkretno učinio za klan. Pomenuti lekar je bio i u timu koji je pokušavao da spase život Zorana Đinđića posle atentata. Šef premijerovog obezbeđenja Milan Veruović je u svom svedočenju rekao da je za tog lekara ranije čuo da je blizak sa Miloradom Lukovićem Legijom. "Risović se na neki čudan način pojavio u Urgentnom centru i učestvovao u reanimaciji Đinđića. Doktor Dušan Bajec mi je rekao da je on u vezi s Legijom. Risović je pokušavao da dođe u moju sobu i da me pregleda, ali moja supruga i momci iz obezbeđenja to nisu dozvolili." Risović je posle atentata na premijera uhapšen, malo zatim, u nedostatku dokaza, pušten je. Sada živi u Kanadi. Profesor Mihajlo Mitrović, bivši direktor Urgentnog centra, kaže da je sasvim moguće da su izvesni profesionalci koji su radili u Urgentnom centru, ili možda rade i sada, bili vezani za grupu ljudi koja je van zakona: "Ako se krene od jednostavne pretpostavke da su ti ljudi bili finansijski moćni, zašto mi njega ne bismo dobro lečili." Da to jeste moguće, ukazuje činjenica da je Ljubiša Buha na intervenciju generala Nebojše Pavkovića lečen u Vojnomedicinskoj akademiji. Ako može jedan načelnik generalštaba da bude na usluzi kriminalcu, pardon – kontroverznom biznismenu, zašto neki lekar ne bi mogao. Pitanje je samo šta bi sve uradio za njih: pomogao da neko preživi, ili možda suprotno. Negirati takvu mogućnost pozivanjem na lekarsku etiku izlišno je. Jer, ako ima lekara koji uslovljavaju pružanje medicinske usluge novčanom nadoknadom, zašto ne bi bilo onih koji takođe za novac neće pružiti uslugu, naročito ako uskraćivanje usluge zahteva neko ko dobro plaća, ali ga nije uputno ni odbiti jer se lako naljuti ako se po njegovom zahtevu ne postupi, pa se u afektu može mašiti i pištolja. Logično?

Sve što je logično, moguće je. Problem je samo takvo delo dokazati: stanje u kome se naše zdravsto nalazi otvara neslućene mogućnosti za zataškavanje nepočinstava raznih vrsta, od nehata do namere. Jer, u našim bolnicama se događa da pacijent umre na hodniku čekajući intervenciju. S druge strane, retko se događa, ako se ikad i dogodilo, da neko zbog toga bude pozvan na odgovornost. Na isti način može skončati neko od podzemlja "tipovan". Ako u proceduru i bude blagovremeno uzet, svašta mu se može desiti u toku same intervencije, ali i posle nje. Kod nas se umire od sepse koja je nastupila kao posledica vađenja zuba, živa novorođenčad proglašavaju se mrtvima da bi ih neko bezdetan usvojio, posle banalne operacije kičme lako se može ostati nepokretan... Kad je sve to moguće, zašto bi bilo neobično da neko umre od ranjavanja vatrenim oružjem. Nehat je uobičajena pojava koja se po pravilu zataškava, a namera je, iz ovog ili onog razloga, teško dokaziva.

Kada život visi o koncu, mnogo je onih koji konac mogu preseći: hirurg, anesteziolog, medicinski tehničar, bolničar... samo ako hoće ili možda mora. Naročito u urgentnim situacijama, kakva je uvek posle atentata koji je zamalo uspeo, kada pacijent krvari, kada je priključen na mnogo aparata, prima infuzije... Na hirurškom stolu život i smrt se dodiruju, katkad i preklapaju. Život pacijenta u takvoj situaciji zavisi prevashodno od hirurga i anesteziologa: hirurg "krpi", popravlja šta se da popraviti, a anesteziolog održava sistem, životne funkcije pacijenta tokom operacije. Dovoljno je samo da jedan od njih dvojice pogreši ili se ne potrudi dovoljno pa da nesrećnik ne preživi. I uvek se može reći da mu spasa nije bilo.

"U takvim intervencijama je najvažnija sinhronizovanost svih članova ekipe", rekao je za "Vreme" jedan hirurg. "Mala greška može dovesti do fatalnog ishoda." Dovoljno je, kaže, da se nešto ne uradi dovoljno brzo i da zato pacijent ne preživi, u toku same operacije ili posle nje, s namerom ili ne, svejedno je. "Ovo, naravno, ne znači da se tako nešto i dogodilo, da neki lekar s predumišljajem nije učinio sve što je mogao, odnosno da je učinio nešto da pacijent ne preživi, ali moguće jeste." Najveći problem je što to može, ali i ne mora da bude otkriveno. Sve, naime, zavisi koliko se na obdukciji obrati pažnje na sve detalje. Ni obdukcija, međutim, nije svemoguća, kažu upućeni u tajne medicinske nauke. U toku operacije, na primer, pacijentu se ubrizgava kalijum, koji reguliše rad srca, u precizno određenim dozama. Ako anesteziolog upotrebi veću dozu od potrebne, pacijent će zasigurno umreti. Obdukcijom se to dokazati ne može, jer ubrzo posle smrti količina kalijuma u organizmu naglo raste, pa je nemoguće utvrditi koliko ga je u kom momentu bilo. Kad je neko specijalista u svom zanatu, a etika mu nije jača strana, podmićen je ili možda ucenjen, uvek će naći način da naumljeno ostvari a da tragove za sobom ne ostavi. Na kraju, mnoge mogućnosti stoje na raspolaganju medicinskom osoblju u postoperativnom periodu, naročito ako je pacijent izolovan ili bez svesti. To, naravno, ne znači da ima onih koje te mogućnosti i koriste.

Tek stručna post mortem istraga, analiza zapisnika, ulaza i izlaza materijala, i ozbiljna obdukcija mogu eventualno delo dokazati ili odagnati sumnju da se nešto tako uopšte zbilo. Ali, kod nas obdukcija umrlog nije obavezna, već se obavlja samo na zahtev nadležnih organa, tek ako postoji osnovana sumnja da je uzrok smrti ubistvo, a ne Božja volja. Osnovana sumnja je, iskustvo kazuje, veoma rastegljiv pojam. A i zemunski klan je, kako je poznato, među "nadležnima" bio jako uticajan.

Obdukciju takođe rade lekari, a kako je za "Vreme" rekao lekar Ozren Tošić, "veoma je jaka esnafska solidarnost među lekarima i teško da će lekar lekara optužiti za delo protiv pacijenta". Ako do sudskog procesa i dođe, slučaj veštači takođe lekar. Nije to, kaže, osobina isključivo lekara: slično je u policiji, vojsci, državnoj upravi. "Cekokupan sistem je u ovoj državi tako postavljen, kao da postoji isključivo zbog tamo zaposlenih, a ne zbog građana",zaključuje Tošić.

Na natpise u medijima o "ubicama u belom" oglasilo se Predsedništvo Srpskog lekarskog društva, radi odbrane časti humanog integriteta čitave lekarske profesije. Insinuacijama na osnovu izjava i sećanja pojedinaca "sa one strane zakona", kažu, etiketira se 25.000 humano opredeljenih visokoškolovanih ljudi. Svi sudski procesi, insistiraju, moraju biti izvedeni do kraja, mogući počinioci imenovani, jer "kolektivnu prozivku i odgovornost ne možemo prihvatiti". Srpsko lekarsko društvo zaključilo je da, ukoliko se "nekim čudom u sudskom postupku, a ne novinarskom, dokaže bolesna sumnja da je neki za taj akt plaćeni lekar svesno i po zadatku mafije ubio pacijenta, to bi predstavljalo monstruozan čin lične neodgovornosti, koji svakako ne zaslužuje kolektivno preispitivanje lekarske struke".

Lekarsku struku, međutim, niko i ne preispituje niti iko tvrdi da lekari svoje pacijente ubijaju, kao ni da su svi naši lekari loši ili nemoralni. Lekari su, bez obzira na to što se bave visoko humanim poslom, ipak samo ljudi. A ljudi ima raznih. Suština je da dokazano postoje lekari koji su kadri da zaloupotrebe profesiju zarad materijalne koristi: nije tajna da je zdravstvo u korupciji ogrezlo. Postoje, takođe, indicije da su neki lekari "pomogli" pacijentu da umre, bez obzira da li po nečijem nalogu ili zbog pukog nehata. Ali, ko tvrdi da je tako nešto nemoguće, ima problema i sa logikom i sa etikom. Nevolja je, u stvari, što se lekarima zovu i loši i vrhunski lekari, visoko etični i oni koji etiku lako zaboravljaju, a svi su članovi Srpskog lekarskog duštva, koje ih đuture u zaštitu uzima, mešajući tako žito i kukolj i podgrevajući sumnje da vatre ima, jer dimi se.

Zoran Majdin