Strah od slikanja

Susret čoveka iz džungle sa svojim odrazom u ogledalu je strah, a laso kojim se hvataju i krote domoroci je to ogledalo. Ljudsko biće se pripitomi kada vidi svoju sliku, jer mu ona uzima dušu.

U zapadnom tzv. civilizovanom svetu svakom pojedincu je najveća radost da se njegov lik pojavi na nacionalnoj ili bar lokalnoj televiziji. Izdvojio se iz gomile. Imao se rašta i roditi. Opravdao je svoje postojanje u mravinjaku. To je moja prednost. Kada bi svi ovo razumeli, ja ne bih imao koga da slikam. Da mu uzmem dušu.

Lovac

Bez puške se u lov ne ide, a pištolj se ne poteže ako ne misliš da pucaš. Što grozniju stvar snimiš, snimak je vredniji. Surovo. Kao i sve oko nas. Mislim na život. Ljudi vole da gledaju tuđu nesreću, jer onda sa svojom lakše žive. U stvarnom životu skoro uvek vidimo i čujemo samo ono što želimo. E, toga kod kamermana nema. Nama razni likovi u oko govore svakojake gluposti i laži. Što si luđi za kameru si bolji, i tako u nedogled. Lakoverni i pametni ispred kamere loše prolaze, jer lovac se iz lova bez plena ne vraća.

Snajper

Najmoćnije oružje je snajper. Mnogo je precizan. Pogađa baš tamo gde želiš. Isto je i sa kamerom. Ona je hirurški nož – seče gde najviše boli. Kamera to radi nekako slatko, dopadljivo, ljudski. S njom možete da lažete fino, suptilno. Da niko ne primeti. Od ružnog pravite lepo, a može i obrnuto. Ona vidi detalje, naročito kod ljudi. Vidi njihove najskrivenije mane i zbog toga kamerman mora da voli lepo i lepom da teži.

Crno–belo

Volim crno. Zato što se borim sa svetlom. Ono mi je najteži protivnik. Još ga niko nije pobedio i baš je moćno. Volim i belo. Ono je suprotnost onome što volim. Zapravo volim crno–belo. Kontrast je kamera–slika.

Gledanje unapred

Najradije snimam život, jer je neponovljiv. Da biste bili kamerman morate biti prorok. Da predviđate stvari i događaje. Da razumete zakon akcije i reakcije. Ono što se desi, nikada se više neće ponoviti. Ovo naravno važi samo za dokumentarni, nikako za igrani ili bilo koji drugi film. Za mene veće sreće nema, nego kada mi se ispred kamere desi nešto što sam pomislio da će biti. To je moja satisfakcija. Ne volim da nameštam ljude ispred objektiva. Mnogo je lepše kada se sami podmetnu. To je trenutak koji čekam. Svako misli da ima nešto pametno da kaže u kameru. Moje žrtve su obični ljudi, jer njih najviše volim. Malo stakla, mehanike, elektronike i, naravno, traka koja sve pamti, pa i moje greške.

Zagor Te Nej – Duh koji hoda

Kada bih upecao zlatnu ribicu, želja bi mi bila da sam nevidljiv. Da mogu pogledati stvari iznutra, a da ne budem primećen. Da ne utičem na događaje, a da budem prisutan. Naravno, s kamerom. E, to je budućnost. U nekom bližem ili daljem vremenu će svako imati u oku ugrađenu kameru i snimaće svet oko sebe. U stvari, snimaće svoj život, baš onako kako ga on vidi. Moj se život meni sviđa, pa se, kao malo dete, uvek iznova nadam da će to što snimam nekoga zanimati.

Tako vidim svoj posao, u stvari – svoj život. Ne dešava se tako često da čovek radi ono što voli.

Zoran Stojičić