Pun kufer marketinga:
Badavadžije

Mislim, naš narod

Jeste li videli onu divnu reklamu za usvajanje dece iz Zvečanske? Niste? A onu o usvajanju pasa i mačaka? Ni nju? A znate li zašto niste? Zato što nisu ni snimljene. Kao ni mnoge druge reklame o kojima bih vam rado pisala. Samo kad bi ih bilo na našem tržištu. Ali ih nema i, kako stvari sada stoje, izgleda da ih neće ni biti. Jer još nije vreme za njih. Jer mi imamo preča posla. Jer mi uvek imamo preča posla. Da kažemo odlučno "ne" Imformbirou, Rambujeu, Tribunalu, da (ne) isporučimo ovog ili onog, da opanjkavamo bivše i branimo naše... Neka tamo neko drugi, neko ko je dokon, misli o ozonskoj rupi, reciklaži, ekologiji, farmakološkom otpadu, usvajanju lutalica... Mi tome možemo jednom godišnje da posvetimo po dva minuta u neudarnom terminu i toliko. Po jedna reportaža, onako prigodno, za Dan planete Zemlje, Dan slobode medija ili već neki drugi Dan nečega i mi smo obavili našu građansku i društvenu dužnost. Jer, dok ljudi gladuju, nepristojno je pričati o zaštiti životinja, ili – kao što lepo reče ministar policije – u danu kada gori Hilandar, vi mi pominjete da sam obio trafiku. Na našu nesreću, uvek negde gori neki Hilandar. Dok za to vreme, neprimećeno, gotovo krišom od nas, stasavaju neka deca koja će sutra upravljati ovom zemljom.

Reklamnim kampanjama se uspostavljaju kriterijumi "društveno poželjnog ponašanja", jer one pokazuju šta je u modi – kakvo ponašanje, kakvi stavovi se nose ove sezone, a kakvi stavovi su totalno aut. Tako su višegodišnje kampanje društava za zaštitu životinja dovele do toga da svako ko drži do sebe počne da nosi veštačko umesto pravog krzna. Reklame su uvele u modu kondome, preventivne odlaske kod onkologa, bojkot kompanija koje nemoralno posluju. Doduše, i mi se često setimo životinja, žena i dece, ali samo kad nam zatrebaju za neku reklamu jer oni garantovano izazivaju pažnju i bude nežne emocije pa će nam tako pomoći da prodamo erkondišn, ulje za motore, bankarske usluge ili šta već poželimo da tapnemo gledalištu. Sve drugo možemo da saopštimo racionalno, kroz vesti i izjave za javnost. Ne trebaju nama kerefeke, nećemo da narod pomisli da smo neozbiljni. Dovoljno je da im više puta predočimo koliko je radikalizacija opasna, pa da ljudi odluče da glasaju za nas. Narod ionako više veruje vestima nego reklamama. Mislim, naš narod – nekom drugom narodu naprave reklamu kojom prikažu razlike u veličini mozga, ali ne među ljudima različitih rasa, već između rasiste i ljudi različitih rasa, gde je, pogađate već, mozak rasiste bitno manji.

Društveno angažovane kampanje ne prave uvek samo humanitarne, socijalne, nevladine ili ministarske organizacije. Niti ih prave samo onda kada treba sakupiti pomoć u krvi, hrani ili parama za ugrožene. Beneton je, na primer, ceo svoj neprikosnoveni imidž izgradio na kampanjama koje su uzburkavale svest društva. I zgrnuo pare. Pa ti vidi.

S druge strane, što bismo pa usvajali dete ili kuče kad znamo onu: ´rani kuče da te ujede. (Pri tom se ne misli na kuče, ali ajd´ sad.) Možda zato što verujemo da smo bezbedni pošto ni kuče nema za šta da nas ujede?

Nadežda Milenković