Majice u trendu:
Govor čeljusti

Razlika između nasmejanog lika Radovana Karadžića i vučjih čeljusti ista je kao i razlika između hiljada Muslimana pobijenih u Srebrenici i hiljada onih kojima su presudili "srpski vukovi". A tu neke velike razlike ipak nema. Osim činjenice da su Karadžićeve pristalice u ovom trenutku nekako "demodirane", te njihova pojava na bilo kakvom javnom mestu više ne izaziva preterano uzbuđenje

Svako ko je bio začuđen pojavom majica sa amblemom Jedinice za specijalne operacije s jedne i parolom "Politika je bolest, potražite doktora" s druge strane, očigledno se tokom poslednjih desetak godina nije prošetao ni Knez Mihailovom, ni platoom oko beogradske železničke stanice, ni glavnom ulicom bilo kog većeg grada u Srbiji. Da jeste, ovaj novi "modni krik" bio bi mu sasvim razumljiv i očekivan: majice sa likovima ovog ili onog zločinca, parolama koje "srpski rod" pozivaju na borbu za ovu ili onu stvar ili pak majice kojima čitavom svetu pokazujete kako ste "100-procentno Srbin", prodaju se na improvizovanim tezgama i kioscima i dan-danas. Zbog toga, u čitavoj priči o pojavi famoznih majica na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, najsuvisliju izjavu je (koliko god to čudno zvučalo) ipak dala portparol Specijalnog suda Maja Kovačević-Tomić konstatujući kako "svako ima pravo da se oblači kako hoće". Naime, gledano s čisto fenomenološke strane, prave razlike između vuka razjapljenih čeljusti na suđenju, Radovana Karadžića na izložbi fotografija "Krv i med" Rona Haviva ili Vojislava Šešelja na majicama radikalskih poslanika u republičkom parlamentu, zaista nema. Stvar je jedino u tome ko kako hoće da se obuče i šta zapravo time želi da kaže.

STAVOVI I KONVERZACIJA: Upitan o fenomenu "predizbornih" majica koje su izazvale pravu pomamu tokom avgusta i septembra 2000, modni dizajner Bojan Nikolić je za "Vreme" kratko objasnio: "Odeća je nezaobilazna vrsta komunikacije koja često kaže više od one verbalne. Odeća je definitivno stav. U tom smislu, majica sa porukom ide korak dalje, ona započinje konverzaciju." Kad se ima u vidu takva teza, kao i činjenica da su proizvođači i prodavci majica godinama lepo živeli od svog biznisa, očigledno je da su ovde hiljade i hiljade "patriota", mnogo pre pojave vuka JSO-a, javno konverzirale o temama o kojima su nadležni mogli da povedu računa. Naime, svakom ko je samo za sekund stavio prst na čelo, bilo bi nejasno zašto su čak i postpetooktobarske vlasti dozvoljavale prodaju majica sa likovima ljudi zbog kojih ih ucenjuje čitava međunarodna zajednica, majica sa porukama koje pozivaju na sve, samo ne na javno proklamovanu toleranciju. Koliko god bilo "prst u oko", koliko god bilo bezobzirno, preteće i silno, pojavljivanje majica s vukom na prednjoj strani samo je jedan od simptoma onoga što je potpuno neopravdano tolerisano na ulicama, tezgama, izložbama, fudbalskim utakmicama. Razlika između nasmejanog lika Radovana Karadžića i vučjih čeljusti ista je kao i razlika između hiljada Muslimana pobijenih u Srebrenici i hiljada onih kojima su presudili "srpski vukovi". A tu neke velike razlike ipak nema – osim činjenice da su Karadžićeve pristalice u ovom trenutku nekako "demodirane", te njihova pojava na bilo kakvom javnom mestu više ne izaziva neko preterano uzbuđenje.

Ostaje, naravno, pitanje psihologije onih koji žele da "iskažu stav" i "započnu konverzaciju", što je opet tema o kojoj nema mnogo novog da se kaže: jasno je da je Miloševićevo doba za sobom ostavilo mnogo onih koji nikad čuli nisu za zločine likova koje nose na majicama, kao i onih koji, u sopstvenoj ili opštoj krizi identiteta, nemaju pametnija posla nego da se poistovećuju s ovim ili onim herojem ili herojima bliže i dalje prošlosti. Zanimljivo tumačenje tog fenomena dao je u jednom od "Peščanika" radija B92 Momo Kapor, inače uporni branilac Karadžićevog lika i dela: "SAD bi morale da se zamisle kada šalju svojih 300 rendžera u Republiku Srpsku. Kako bi to izgledalo da 300 Hercegovaca juri Buča Kasidija na Rio Grande, na granici s Meksikom? To je stvar osuđena na propast od prvog trenutka. Mnogo mladih ljudi u ovoj zemlji nosi majice Radovana Karadžića, lepi njegove postere, a najpogrešnija američka investicija u istoriji SAD bilo je hvatanje i ubistvo Če Gevare jer je Če Gevara danas prisutan u sobama petnaestogodišnjaka kao poster, a da uopšte ne znaju zbog čega se borio, šta je bio i kako je ubijen. Oni samo znaju da su ga ubili Amerikanci. Mi prisustvujemo jednom istorijskom periodu kada se jedan naš sunarodnik, prijatelj, pesnik, psihijatar, pretvara u mit koji će biti veći od Če Gevare."

TRŽIŠTE: Ovakvu paralelu s Če Gevarom izgleda nije uvideo samo Kapor – uz nezaobilazne Radovana, Ratka i Dražu, na uličnim tezgama najbolje se kotira upravo Če. S tim što mu se nedavno, potpuno neočekivano i ideološki neobjašnjivo, pridružio i Josip Broz. Naime, na tezgama na prošlogodišnjem Saboru trubača u Guči, pojavili su se modni noviteti na unapred zadatu temu: pored majica s likovima Radovana i Ratka koji poručuju "U Guči sam", pored (na majicama inače retkog) Slobodana Miloševića koji zainteresovane obaveštava kako su "svi Srbi u Guči", bio je tu Tito s porukom "Samo vas posmatram, majku vam božiju". Prodaja ovakvih odevnih predmeta, inače, ide dobro. Prodavci kažu da ih kupuju "naši", ali i "stranci koji ovamo zalutaju", kao suvenir. Što se tiče cena, one variraju: u zavisnosti od lokacije tezge i tajminga prodaje, majice koštaju od 300 do 600 dinara. Naime, na beogradskoj železničkoj stanici ili na raznoraznim saborima, kao i neposredno posle nekakve burne UNPROFOR akcije u Republici Srpskoj, cena dostiže maksimum. Nešto skuplje prolaze i oni koji odluče da majicu naruče i kupe preko interneta: u raznim virtuelnim "serbian shop"-ovima, majice sa srpskim herojima i patriotskim porukama dostižu cenu od sedam do deset evra.

Inače, majica s vukom razjapljenih čeljusti nema u slobodnoj prodaji. Zvanično saopštenje, po kojem su majice iz Specijalnog suda kupljene na pančevačkoj pijaci, izgleda ipak ne odgovara istini: na toj pijaci ih nema, a upućeni u tamošnje prilike tvrde da ih nikada nije ni bilo. Međutim, imajući u vidu činjenicu da majica može da se "dekoriše" i u kućnoj radinosti (pegla, štampači...), pitanje odakle su te majice došle nije ni tako bitno. Bitno je sve ono što su izazvale, bitno je da smo svi zajedno dovedeni u takvu situaciju da određena majica na određenom mestu može da nam sledi krv u žilama, kao i da smo svi zajedno do sada nemo prolazili pored modnih artefakata koji su nosili istu (ili sličnu) poruku.

Ipak, zahvaljujući svemu što se dogodilo s majicama, nadležni bi konačno mogli da se dosete da, umesto dosadašnjih povremenih inspekcija (tokom kojih su uklanjane improvizovane tezge ili zaplenjivana "patriotska roba"), tim povodom učine nešto konkretnije. Sudeći po reakciji vlasnika kioska na beogradskoj železničkoj stanici na pojavu novinara koji piše o majicama, neki koraci u tom pravcu možda su već i preduzeti. "Petnaest godina sam ja ovde i nikada niste došli da pišete. Niste, jer je ovo nacionalno pitanje, a vas nije briga za to. Puštate ove Šiptare da mi ovde smrde i prde. Hoće zbog jedne džamije kiosk da mi sruše!", reče čovek dok su s majica, privezaka, rakijskih flaša, zastavica i značaka, scenu nasmejani posmatrali Radovan, Ratko, Draža i veliki Če. Vukova za sada nema.

Tamara Skrozza