Stanje stvari:
Za koga je Legija opasan

Sva ona posmrtna osporavanja Đinđića i stidljivi pokušaji da se malo opravdaju i ljudski razumeju njegove ubice, sve to potiče iz nemoći, straha i griže savesti više nego iz političkih razloga i potreba

Kakav zaplet! Svi ga traže, a on sedi kod kuće i nema pojma šta se dešava. Mora da je ovde jako teško biti književnik. Kad god nešto uzbudljivo izmisliš, kritičari će oceniti da se radi o neukusnom preterivanju, a ovamo u stvarnosti jedno čudo sustiže drugo, tako da mašta ne služi ničemu, i niko nema razloga da čita romane.

Slažem se s onima koji kažu da će pojava Legije, koji sve zna, doprineti da na kraju niko ništa ne zna. Već i ta dosetka o tome gde je dosad bio pokazuje nameru da se ne rasvetli ništa, da umesto odgovora na najužasnije tajne dobijemo samo gomilu novih zagonetki i sve bi to vodilo ne samo uvećavanju sudske farse, nego bismo mogli izgubiti volju da bilo šta više pitamo i priznati istorijski poraz razuma i logike.

Mislim da je jasno da je novoj vladi veoma neprijatan proces za ubistvo premijera Đinđića. Tačnije, neprijatna je činjenica da je Đinđić poginuo na takav način da to, barem u hrišćanskoj civilizaciji, mora izazivati makar naklonost ako ne i divljenje naroda prema takvoj žrtvi. On više nije politički suparnik protiv kojeg su dozvoljena sva sredstva, on je izmakao, postao nedodirljiv i pobedio zauvek. I sa takvom smrću niko ne može da se bori a da sam ne izgleda odvratno, kao neko ko krši najdublje ljudske zakone i tabue.

Ne shvatam kako Koštunica kao vernik ne oseća da se o Đinđiću više ne bi smelo reći ništa ružno. Za života, mogao je o njemu misliti ko je šta hteo, ali nekome ko onako pogine ljudi su skloni da oproste i mnoge stvarne grehe, a sigurno neće prihvatiti da mu se natovari odgovornost i za vlastitu smrt.

Mnogo je grešnog truda uloženo u sprečavanje razvijanja kulta mrtvog premijera, u rušenje jednog modernog mita, u banalizaciju i olajavanje, čak i ismevanje sahrane. Sam Koštunica trudio se da se uzdrži, ali mnogo njemu bliskih ljudi bavilo se takvim poslovima. A Zoran Đinđić kao žrtva zločina ima pravo na svoj mit, kao što narod ima pravo da povodom toga oseti i izrazi nešto uzvišeno. (Pijetet, što bi rekao ministar policije, ali govoreći o "crvenim beretkama", o ubicama.)

Moguće je da Koštunicu malko žulji premijerska fotelja, pošto zna da je u nju seo dobrim delom zahvaljujući tome što je uklonjen Đinđić. Još tog 12. marta svako je znao da će se taj zločin Koštunici isplatiti, on sam morao se osećati makar nelagodno kao korisnik, kao neko ko je nepravdom pobedio. Već i iz tog razloga nekako je prirodno što je voleo da veruje da taj zločin nije baš tako veliki, a da ni žrtva možda nije baš prava, ili baš sasvim nedužna.

Sva ona posmrtna osporavanja Đinđića i stidljivi pokušaji da se malo opravdaju i ljudski razumeju njegove ubice, sve to potiče iz nemoći, straha i griže savesti više nego iz političkih razloga i potreba. Naravno, mit o premijeru zlikovački likvidiranom u mračnoj zaveri politički ne može da koristi njegovim protivnicima, ali valjalo je naći načina da se politika vodi na terenu za to predviđenom, da se pokojnik ostavi na miru a da se sudski postupak prepusti samom sudu.

Umesto toga imali smo grozničavu aktivnost usmerenu na dokazivanje nedokazivog, na zbunjivanje i tupljenje moralnih refleksa naroda i uopšte, na vraćanje u stari poznati nihilizam i ništavilo. I tu se sad pojavljuje Legija, optužen kao glavni krivac, ili makar glavni dželat u najvećim zločinima, u hladnokrvnim ubistvima, a zvanične reakcije su uzdržane, svi mu nekako čuvaju dostojanstvo i ugled, a vidi se da postoji nada da će on na sudu ispričati nešto što bi vlastima moglo da se svidi.

Pominju se ona dvojica ubijenih sa početka priče, Spasojević i Luković, koji su navodno likvidirani da ne bi ispričali šta znaju. Pa, ako je tako sad će Legija to da ispriča a oni iz bivše vlasti morali bi sad zbog toga da budu jako nervozni. Čini mi se da je ta nada jalova kao i ona ranija, da će se otkriti velika politička zavera koja bi vodila sve do Koštunice.

O pozadini ubistva sasvim sigurno nećemo ništa doznati od Legije, a verujem da će on poricati i ono što već pouzdano znamo o ubistvima iz Miloševićevog vremena. Prosto, kao što je navodno sam rekao, Legija namerava da dokazuje svoju nevinost. Taj prizor, to što će da govori i kako će da izgleda jedan takav čovek kad dokazuje nevinost, bilo bi vredno videti, možda i vaspitno korisno za mlađe, za one koji se dive tom maroderu.

Da li se neko s njim o nečemu prethodno dogovorio? Pa, mora biti da je nekog kontakta bilo, da je bilo i nekih ideja i planova o tome kako bi se Legija mogao najbolje upotrebiti ali, kao što se već događalo, vlasti su se našle zatečene odjekom u javnosti. Ovi iz DSS-ove vlade iz nekog razloga ne umeju da predvide snagu reakcija onih koji drugačije misle. Pa kad ih neko istera iz blaženog autizma, krenu da razmatraju rezervne planove.

Rekao bih da je sad već postalo svakome jasno da je naknadna politizacija suđenja suviše rizična. Sve što bi ličilo na, makar veoma diskretnu, podršku Legiji i ostalima koji uz njega sede, sve što advokati ili deo štampe budu izvodili u nameri da bitno promene sliku o zločinu, sve bi se to moglo olupati o glavu upravo ovoj vladi, premijeru i predsedničkom kandidatu. Legija ne sme da izgleda kao njihov saveznik u bilo kojem smislu i na bilo koji način. I neka se ne hvale mnogo time što on ima poverenja u njih i njihov pravni poredak.

Stojan Cerović