Muzika:
Kapitalizam nema uši

Daleko od show-bizz glamura, neki naši umetnici su ipak našli mesto pod svetskom muzičkom kapom. Bez podrške kulturnog i medijskog establišmenta, njihov put je bio mnogo teži: frustrirani nerazumevanjem sredine za njihov rad, pošli su sa svojim talentom i voljom da "probaju" sreću negde drugde. Stereotip je školovanje u nekom od poznatijih muzičkih centara (Grac, Boston, Pariz, Utreht), pa klubovi i lokalna takmičenja, dok ih ne primete producenti i promoteri. Taj put je prošao još džez trubač Duško Gojković, kada je pre pola veka, "sa pet dolara u džepu", ušao u voz za Zapadnu Nemačku. Preko školovanja na Berklee School of Music u Bostonu do strpljivog dokazivanja u klubovima, Gojković je danas važan ekskluzivac eminentnog evropskog džez izdavača ENjA, stare ploče dostižu astronomske cene u londonskim antikvarnicama, a u Japanu postoji njegov fan klub, sa retkim fotografijama i omotima ploča po zidovima.

Saksofonista Stanislav Mitrović je životario u kafani Tri šešira, Ana Popović je mesecima čekala da PGP RTS štampa prvi album grupe Hush, a Slobodan Trkulja ubijao vreme svirajući gajde na koncertima narodnjačkih zvezda. Svi su onda otišli na studije u Holandiju i svima je ubrzo posao krenuo: Mitrović je danas promoter Selmer saksofona (najčuvenija firma na svetu), Trkulja je bio najbolji mladi instrumentalista na takmičenju koje ogranizuje North Sea Jazz Festival, a Ana Popović je stigla do Memfisa, gde je snimila dva albuma za Ruf Records (vodeći bluz izdavač u Evropi) i bila počašćena nominacijom za najbolji debi u 2002. godini, koja nosi ime oca bluza Vilijema Kristofera Hendija!

NAIVNO VEROVANjE: Ako smo u Titovo vreme naivno verovali da bi domaće rokenrol atrakcije mogle da zainteresuju nekog van granica SFRJ – pa su tako sa velikim očekivanjem praćeni mršavi pokušaji Korni grupe, grupe Smak, Zdravka Čolića, Parnog valjka i Divljih jagoda – jednako olako smo ispustili priliku da obratimo pažnju na sledeći prsten domaće produkcije, a tu mislim na gomilu žanrovski orijentisanih sastava, koji su se obraćali tržištu u kom vladaju drugačiji zakoni. Daleko od velikog novca koji jedino zanima "mejdžerse", MTV i Billboard Top 100, "mali" sastavi na "malom" prostoru jedini su imali pravu šansu da napolju nešto urade. Privatnim vezama i ogromnim ličnim trudom (bluz grupa Point blank npr. mora da kupuje diskove za promociju jer im izdavač PGP RTS daje samo 30 primeraka za te svrhe), do istomišljenika izvan SCG došli su mnogi HM bendovi (Alogia, Tornado, Dead Joker...), ili pankeri (KBO!, Vrisak generacije, Ritam nereda, Pressing...). O njima pišu u uticajnim časopisima, njihove ploče objavljuju ili distribuiraju specijalizovane inostrane kuće, a povremeno dobiju poziv i da nastupe na značajnim svetskim festivalima.

Zasićenje rokenrolom, s jedne, i nove informacione tehnologije, s druge strane, otvorile su put tzv. svetskoj muzici, u smislu da je folklor egzotičnih sredina (među kojima je i Balkan) postao tretiran kao zapadna popularna muzika. Uspesi Gorana Bregovića pomogli su trubačkim orkestrima – Ekrem Sajdić iz Vranjske Banje stigao je do CD-a za ENjU, a Boban Marković do ugovora sa Pirahnom i rasprodatih turneja po Evropi. Biljana Krstić i Bistrik su objavili album za Virgin i nastupali u Brazilu. Emir Kusturica je odveo No Smoking Orchestra do francuskog ogranka Universala – već posle par meseci su na festivalu u Nici imali isti tretman kao Majkl Breker i Pet Metini. Pijanista Bojan Zulfikarpašić je, umesto uzaludnog očekivanja da dobije mesto u Big Bandu RTB-a, završio akademiju u Parizu, i danas pohodi naše krajeve o trošku Ministarstva za kulturu Francuske, kao jedan od vodećih džez muzičara te zemlje! Da apsurd bude totalan, muzika koju po svetu promoviše kao njihov kulturni ambasador počiva na balkanskoj tradiciji.

POVRATNI EFEKAT: Ima nas, dakle, ali se vrata šire otvaraju onima koji se drže okvira uskog žanra. Kada bi neko od nadležnih shvatio da je ovakva promocija zemlje korisna, mada se ne meri platinastim pločama i koncertima na stadionima, već pristojnim tiražima od nekoliko hiljada primeraka i frekventnim pojavljivanjem na referentnim scenama, država bi mogla da učini dodatan napor da plasira još po nekoliko imena iz svakog od pomenutih muzičkih svetova. Kritičar Petar Janjatović je duboko u pravu kad na istu temu konstatuje da je "čak i najmanja afirmacija napolju zakočena tvrdim zakonitostima profita – kapitalizam nema uši, već samo bankovni račun". Direktori festivala u Montreu, Vjenu ili Hagu nemaju ništa protiv da angažuju izvođače iz SCG. Ali, ako je ponuda na tržištu takva da solidni bendovi iz Amerike sviraju maltene za džabe samo da bi se negde čuli, zašto bi neko trošio novac na izvođače sa Balkana?

Možda ulaganje u izvođače iz "drugog plana" ne bi imalo veliki povratni efekat ovde, ali bi bilo strateški značaja važno imati više naših umetnika na važnim evropskim događajima, kao što se tamo mogu videti francuski, italijanski ili engleski umetnici, na koje ogranizatori obično troše simboličan novac? Sramota je čuti da o radu Borisa Kovača više znaju u Nemačkoj, da je poslednji album gitariste Dragana Ružića Macana (Homesick Mac-a) ušao u svetski izbor 10 najboljih akustičnih bluz ploča u 2003. godini dok o njegovim retkim posetama Beogradu svedoči dvestotinak poznanika, ili da pokojnom Mitru Subotiću Subi posvećuje album svetska elita neo-bosse, dok se o njemu kod nas još uvek piše "samo" kao o poslednjem partneru Milana Mladenovića. Možda ni država, ni izdavači ni izvođači neće od sveta imati bilo kakvu materijalnu korist, ali će ovakva suočavanja sigurno doprineti boljoj slici zemlje, a razmena ideja uticati na poboljšanje kvaliteta muzike kod nas.

Vojislav Pantić