Pozorište:
Zavera ćutanja

Nije se mogao naći bolji momenat za priču o plasmanu (i tretmanu) srpske drame i pozorišta u svetu: naime, "Vreme" ima mogućnost da ekskluzivno obznani skorašnju vest da će se novi komad Biljane Srbljanović, Amerika, drugi deo, igrati u bečkom Burgteatru u narednoj sezoni. Kada se podsetimo da je Burgteatar najznačajnije austrijsko pozorište i jedno od vodećih u svetu – ono je bilo uzor nacionalne teatarske kuće u Srednjoj i Istočnoj Evropi – onda ne zvuči preterano tvrdnja da je ovo najveći uspeh nekog našeg dramskog pisca ostvaren negde u inostranstvu. Zanimljivo je da se i prethodni rekord u disciplini nastup domaće ekipe na gostujućem terenu vezuje za istog autora i isti grad: u Beču je, u junu 2001. godine, berlinsko pozorište Šaubine izvelo svetsku praizvedbu prethodnog komada Biljane Srbljanović, Supermarket, a u režiji upravnika ovog pozorišta i jednog od vodećih nemačkih i svetskih reditelja mlađe generacije Tomasa Ostermajera.

FENOMEN: Sve i da nije ova dva reprezentativna slučaja, plasman dramskog opusa Biljane Srbljanović na svetskom tržištu predstavljao bi jedinstven fenomen u celokupnoj istoriji srpske drame: kao što je dobro poznato, njeni komadi su prevedeni na nekoliko desetina jezika i izvode se u stotinak postavki od Moskve do Santjago de Čilea. Pri tome, kao što potvrđuju dva navedena primera, nije reč o bilo kakvim predstavama, već o izvedbama u referentnom svetskom kontekstu.

Pre svake dalje analize "slučaja Srbljanović" bilo je neophodno da se, po ko zna koji put, još jednom potvrdi ovo činjenično stanje, jer su se, u našoj sredini, upravo ovi goli fakti zanemarivali: prećutkivali su se ili relativizovali na različite načine. Ta zavera ćutanja je sada probijena – na poslednjem Sterijinom pozorju sve glavne nagrade odnele su mađarska i francuska predstava rađene po delima Biljane Srbljanović – ali zato opstaju neki drugi oblici dezavuisanja. Jedan od najčešćih je da je uspeh, koji je dramski opus naše spisateljice ostvario u inostranstvu, isključivo rezultat političkih prilika, autorkine "političke korektnosti" u očima Zapada, njenog žestokog antirežimskog stava u toku devedesetih. Verovatno je ovakav angažman doprineo dodatnoj popularnosti njenog dramskog opusa, ali on sigurno nije mogao da supstituiše glavni razlog ovog uspeha: nesumnjivu umetničku vrednost drama Biljane Srbljanović, koja se ogleda u originalnoj i promišljenoj formi i tematskoj orijentaciji koja korespondira sa problemima savremenog sveta.

URAVNILOVKA: Ovaj konkretni slučaj ukazuje nam na jedan širi fenomen koji, opet, svedoči o dominantom palančkom modelu srpske kulture. Kada delo nekog našeg umetnika ostvari relevantan uspeh u svetu – a da pri tome nije prošlo kroz naše komisije za međunarodnu saradnju, da ga nisu aminovali lokalni žiriji, da ga nisu protežirali domaći mediji – onda se javlja potreba za relativizovanjem tog uspeha. Bez želje da se frljam argumentima iz oblasti etnopsihologije (to su, znate, one čuvene priče o našem mentalitetu), ipak bih morao da primetim da u ovakvim slučajevima očigledno počinju da rade kompleksi male sredine, pa se tuđ uspeh ostvaren u nekom širem (čitaj – optimalnom, relevantnom) kontekstu doživljava kao ugrožavanje vlastitog (umišljenog?) značaja. Kao naličje ovog otpora da se prihvati nečiji stvarni uspeh u svetu, javlja se jedan karakterističan fenomen: uz pomoć novinara s rastegljivim pojmom o moralu, gostovanja predstava pred našim gastarbajterima interpretiraju se kao neviđeni uspeh u svetu. Ove lažne interpretacije, u kombinaciji sa onim svesnim prećutkivanjima, stvaraju vrednosnu konfuziju, sprovode malograđansko ujednačavanje i uravnilovku.

Delo Biljane Srbljanović je najupečatljiviji primer stvarnog uspeha našeg teatra u svetu, ali sigurno nije i jedini. Veoma je zanimljivo primetiti da je dramski tekst i inače najreferentniji proizvod našeg teatra u svetskim okvirima: pored Biljane, mi u svakom trenutku imamo bar nekoliko autora čija se dela izvode u uglednim pozorištima u svetu. Setimo se samo lepog prijema na koji je naišao komad Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića na francuskom govornom području pre nekoliko godina, ili nedavnog uspeha drame Profesionalac Duška Kovačevića u lozanskom pozorištu Vidi; od pisaca najmlađe generacije, značajan uspeh na inostranim scenama ostvarila je još i Milena Marković s komadima Paviljoni i Šine. Međutim, za razliku od dramskih pisaca, naši pozorišni reditelji još nisu uspeli da se probiju: da budem konkretan, s izuzetkom Nikite Milivojevića koji gradi uspešnu karijeru u Grčkoj, mi nemamo nijednog reditelja s međunarodno priznatim imenom. Ova negativna pojava može da se tumači nekim opštim, geostrateškim prilikama (u stilu, umetnici s Istoka se teško probijaju na Zapadu), jer je činjenica da u susednim zemljama, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, žive i rade reditelji s međunarodnom reputacijom. Tako se opet vraćamo na problem domaće škole režije, ali ta moja ustaljena žalopojka je već predmet za neki drugi tekst.

Ivan Medenica