Vreme - Transfuziologija: Krv kao sudbina

VREME 697, 13. maj 2004. / VREME

Transfuziologija:
Krv kao sudbina

Tehnologija najnovije generacije za kontrolu krvi dozvoljava jednu grešku u 500.000 slučajeva. U Institutu za transfuziju krvi u Beogradu, od marta 1987. godine, otkako se testira krv na prisustvo HIV virusa, do danas je analizirano više od tri miliona jedinica krvi. Koliko god da su posledice načinjenog propusta tragične, postignuta sigurnost višestruko je veća od teorijske

Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, za potrebe lečenja životno ugroženih pacijenata neophodna je krv koja se u celom svetu prikuplja po istim principima: dobrovoljnosti, anonimnosti i besplatnosti. Krv je nacionalno blago, ne u epskom već u medicinskom smislu, jer krv prikupljenu na nekoj teritoriji dobijaju isključivo bolesnici sa te teritorije. Besplatno, podrazumeva se, jer krv i lekovi od krvi ne mogu biti predmet trgovine. Jedini izvor zdrave krvi kao leka za nastavak života onog koji je životno ugrožen jeste zdrav čovek. Zato je broj davalaca krvi u odnosu na broj stanovnika, stepen organizovanosti i opremljenosti transfuziološke službe pitanje od opštedržavnog značaja.

Sa medicinskog stanovišta, imajući u vidu da je krv deo tela, transfuzija je isto što i transplantacija. U takvim zahvatima, kao i u svakodnevnom životu, uvek postoji rizik i, da bi se taj rizik smanjio u skladu s trenutnim naučnim dostignućima, kao i svuda u svetu, primenjuju se unapred zacrtane, standardizovane procedure. Zato svako ko poželi da svoju krv daruje ne može to da i realizuje tek tako, kao što ne može da odluči ni koliko će je dati: o tome odlučuje stručni tim sa transfuziologom na čelu, posle provere fizičkog, ali i psihičkog zdravlja potencijalnog davaoca, pre svega radi zaštite njegovog, ali i zaštite zdravlja potencijalnog primaoca krvi, odnosno leka iz krvi.

Davaoci krvi mogu biti samo zdrave osobe koje su u aktivnoj životnoj dobi. "Šta znači biti zdrav, može biti filozofsko pitanje, ali sa aspekta transfuziologije između pojmova zdrav i bolestan postoji jasna granica", objasnila je za "Vreme" dr Mirče Čanković-Kadijević, specijalista transfuziologije i načelnik Odeljenja za prikupljanje i konzervaciju krvi. Utvrđivanje da li je neko zdrav da bi mogao dati svoju krv za spravljanje leka sprovodi se u nekoliko faza. Prvi korak je samoisključivanje: potencijalni davalac popunjava standardizovani upitnik od 24 pitanja, između ostalog – što je za ovaj slučaj važno – o eventualnim rizičnim seksualnim kontaktima, eventualnom intravenoznom narkomanskom iskustvu, bušenju ušiju ili ukrašavanju nekog drugog dela tela... O svemu onome što bi ukazalo na mogućnost zaraze.

NESUMNJIVA OCENA: "Ovaj upitnik se ne može pogrešno popuniti, jer odgovori su 'da' ili 'ne'. Može samo biti neiskren. Ne postoji drugi metod kojim se može ustanoviti nečija promiskuitetnost ili neko drugo ponašanje koje može biti uzrok zaraze, sem ovog. Kako će potencijalni davalac krvi upitnik popuniti, stvar je njegove lične savesti", objasnila je dr Čanković.

Zatim sledi stručni lekarski pregled koji obavlja specijalista transfuziolog ili lekar posebno obučen za rad sa ljudima koji misle da su zdravi. Lekar kroz razgovor u četiri oka, u maksimalnoj diskreciji, proverava odgovore i ako nađe bilo koji razlog za odbijanje, to će i učiniti.

Svako pre davanja krvi mora proći i lekarski fizikalni pregled, kojim lekar konstatuje trenutno psihičko i fizičko zdravlje potencijalnog davaoca. Tim pregledom se ustanovljava da li i koliko krvi davalac može dati bezbedno po sopstveno zdravlje. Nakon toga sledi laboratorijsko određivanje nivoa hemoglobina koje egzaktno pokazuje trenutno stanje krvne slike.

DEO PROCEDURE: Uzimanje podataka

Od svih koraka u proceduri uzimanja krvi od dobrovoljnog davaoca, najdelikatniji i najskuplji je poslednji: laboratorijska analiza kojom se ustanovljava da li je dobijena krv ispravna. Pruzeta krv prolazi kroz niz laboratorijskih testova kojima se proverava prisustvo izazivača bolesti za koje je medicina danas sigurna da se mogu preneti krvlju, a smrtonosne su: sida, sifilis i hepatitis B i C. Tek kad se završe sve analize, koje se u celom svetu rade na isti način, za takvu krv se može reći da je bezbedna za spravljanje leka iz krvi. "Ali, da se razumemo: apsolutna bezbednost ne postoji. Nigde u svetu ne postoji test koji će je garantovati", naglašava dr Mirče Čanković-Kadijević.

LJUDSKA GREŠKA: Laboratorijsku analizu obavljaju vrhunski stručnjaci u svojoj oblasti, na opremi visoke tehnologije. Institut je nesumnjivo tehnički odlično opremljen. Takođe, niko u pitanje ne dovodi kvalifikovanost zaposlenih. O tome kako se greška dogodila, mišljenja su podeljena. U saopštenju Ministarstva zdravlja stoji da se radi isključivo o ljudskoj grešci: po njima, oni koji su testiranje sprovodili nisu se doslovce pridržavali uputstva proizvođača, što je dovelo do toga da se zaražena krv proglasi ispravnom. Takvo mišljenje može se čuti i u samom Institutu. S druge strane, nemali broj je onih koji su mišljenja da ima momenata kada se greška jednostavno ne može izbeći, bez obzira na kvalitet opreme, testera i visoku kvalifikovanost onih koji analizu sprovode.

Prisustvo virusa, naime, ne dokazuje se neposredno, već posredno, laboratorijskim dokazivanjem postojanja antitela u krvi, antitela koja nastaju kao odgovor imuno-sistema zaraženog organizma. Imuni sistem, međutim, ne reaguje odmah, već sa "zadrškom": od pojave virusa do proizvodnje antitela može proći nekoliko sati, dana, nedelja, pa i meseci, a brzina odgovora – pojavljivanja antitela, individualna je osobina. "Ta pojava se zove fenomen ‘prozor’ i predstavlja period od ulaska nekog spoljašnjeg agensa u organizam, u ovom slučaju virusa HIV, do trenutka reakcije odbrambenog sistema i pojave specifičnih antitela. Teoretski, postoji šansa da je neko inficiran HIV virusom i da je posle pola sata, nedelju ili mesec dana došao ovde i dao krv iz najplemenitijih pobuda, i da nije imao indicija da se inficirao."

Vezano za stručni aspekt koji govori o fenomenu "prozor", koji se ne isključuje ni sada, istraga koja je pokrenuta daće definitivne rezultate, rekao je za "Vreme" bivši direktor Instituta dr Gradimir Bogdanović. "Zbog toga ne bih govorio isključivo o krivici, ali postoji velika verovatnoća da se dogodila ljudska greška koja je dovela do ovog pojedinačnog slučaja –slučaja koji ipak nije pravilo."

Ovaj fenomen noćna je mora svih transfuziologa sveta, jer još ne postoji takva procedura niti tehnologija koja može otkriti nešto čega nema. Tehnologija poslednje generacije dozvoljava jednu grešku u 500.000 slučajeva. U Institutu za transfuziju krvi u Beogradu, od marta 1987. godine, otkako se testira krv na prisustvo HIV virusa, do danas je analizirano više od tri miliona jedinica krvi. Koliko god da su posledice ovog propusta tragične, do sada postignuta sigurnost višestruko je veća od teorijske.

Zoran Majdin

Dr sci. med. Gradimir Bogdanović: "Opravdanja nema"

"Svako od nas oseća se poraženim", kaže za "Vreme" bivši direktor Instituta za transfuziju krvi u Beogradu

Desila se strašna stvar koja se ničim ne može nadoknaditi niti izmeniti: pri operaciji na srcu jedno dete, kao i dvoje odraslih pacijenata, dobilo je krv zaraženu virusom HIV. Za taj podatak mi nismo znali do polovine marta, jer je ispravnost te krvi potvrđena kod nas u Institutu, kao takva prošla sve kontrole i data u redovnu proceduru kako se i inače postupa. Primenjen sistem kontrole zasniva se na najkvalitetnijim testovima koji danas postoje u svetu. I oprema spada u sam svetski vrh. Kada je sporna krv testirana, bili su upotrebljeni najkvalitetniji testovi, ali je tog dana, po svemu sudeći, napravljena greška – nisu ispoštovani svi uzusi dobre laboratorijske prakse – da se svaki rezultat dobro uradi prema uputstvu proizvođača, da se svaka sumnjiva vrednost dodatno proveri. Zato kažem da je u pitanju ljudska greška.

U celom svetu postoje takvi pojedinačni slučajevi. Relevantan je podatak da se u Japanu uz primenu dodatnih, još savremenijih testova koji se tamo koriste, dogodilo nešto slično kao i nama. To je rizik struke. Isti je slučaj sa nama, a cilj reorganizacije tranfuziološke službe jeste da na raspolaganju imamo vodiče dobre laboratorijske, ali i kliničke prakse koji će ukazati kliničarima da krv propisuju i da je primenjuju samo tamo gde vrednost, odnosno razlog propisivanja, daleko premašuje rizike primene krvi. Bez želje da se bilo ko plaši, svaka intervencija nosi svoj rizik, koji je u našoj zemlji ipak veoma mali. Pojava ovakvih slučajeva, ovakve tragedije, pobuđuje još veću pažnju na sve što se u medicini radi, ne samo u transfuziologiji.

Za greške koje se u našoj struci događaju, međutim, opravdanja nema. Iako je reč o jednom propustu, ili možda o domenu koji teorija može objasniti, mislim da se svako od nas oseća poraženim, jer se dogodio ovakav propust u ustanovi koja ove godine slavi šezdeset godina postojanja, koja je perjanica transfuziološke službe u Srbiji, koja ima najbolje kadrove po znanju, stručnosti i kvalitetu i koji bi, s ponosom to kažem, mogli da rade u bilo kom centru u svetu, u instituciji koja ne radi samo sa dobrovoljnim davaocima krvi, već radi i kao baza medicinskog fakulteta, koja ima referentnu laboratoriju za transplantaciju tkiva i organa i referentnu laboratoriju za hemofiliju, jedina koja u ovom delu Balkana ima Centar za frakcionisanje gde se prave veoma kvalitetni lekovi iz krvi.

Sada, posle svega, možemo sa stručnog aspekta da postavimo pitanje odgovornosti i stručne greške lekara: da li je, bez obzira na eventualne propuste u postavljanju same analize, i u tumačenju svega ovoga bilo greške. Rezultat koji je dobijen ne može se nazvati valjanim, ali da li je pogrešan ili ne, ja u ovom momentu ne mogu reći. To je sada prepušteno službama koje će to zaključiti. Ne bih o tome više govorio, jer bojim se da je već napravljeno veliko zlo ovim senzacionalizmom: čak se išlo do toga da je ovo neko hteo da zataška. O tome, međutim, ni govora nema. Hteli smo samo da prvo struka dâ odgovore da li je reč o krivici ili ne, što je inače uobičajena praksa, pa da tek onda izađemo u javnost. Moji demantiji nemaju više nikakve svrhe. Sada je sve to deplasirano.