Pozorište - Jovan Hristić, Terasa:
Dijalog o smrti

Jovan Hristić: Teras
Režija: Tanja Mandić-Rigonat
Igraju: Nenad jezdić, Nada Šargin, Branka Petrić, Igor Filipović i Marija Jakšić
Teatar "Bojan Stupica"

Drama Terasa Jovana Hristića jedan je od onih tekstova koji se lako prepuštaju različitim eruditnim tumačenjima, koji pokreću brojne književne asocijacije: Dante, Sartr, Eliot, Vojnović. Većinu tih referenci uočili su i autori nekoliko nadahnutih tekstova objavljenih u katalogu predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta koji, inače, uspostavlja najviše standarde kada je ovakva vrsta publikacija u pitanju. Nadovezujući se na prethodno, neki grubi cinik bi mogao da zaključi da je zanimljivije čitati dotične tekstove o Terasi nego sam komad... Zato treba prvo da vidimo šta je Terasa kao pozorišni komad, nezavisno od legitimnih intelektualnih paralela koje pokreće.

I danas, kao i u doba kada je nastao, ovaj komad deluje nekako apartno: to nije slučajnost, već rezultat svesne namere da se ne podleže potrebi da se bude savremen i originalan. Forma ovog komada je klasična, a njegova tema je, shodno tome, univerzalna: u maloj grupi međusobno bliskih ljudi, okupljenih u isto vreme na istom mestu, pokreću se ključna pitanja egzistencije, konkretno – problem suočavanja sa smrću. Ambijent u kome se postavljaju ova esencijalna pitanja u potpunosti odgovara njihovim intelektualnim ambicijama: Mediteran, uzdignuta i izdvojena terasa iznad mora (plaka, kako bi Grci rekli), sunce koje sve osvetljava i otkriva.

Protagonisti ovog platonovskog dijaloga o smrti imaju realističku obrazinu (tridesetogodišnji intelektualci iz više srednje klase koji žive u komunističkom društvu), iza koje se skrivaju personifikacije određenih intelektualnih stavova i određenih pristupa životu. Likovi mnogo manje učestvuju u konkretnoj dramskoj situaciji koja ima najveći mogući ulog – u pitanju su smrt i odnos prema njoj – a mnogo više o njoj kontempliraju u ispovednim tiradama. Ovakva, semialegorijska struktura predstavlja legitiman prosede: takav prosede su, uostalom, uspešno koristili i neki poznati svetski autori čiji se uticaji, kao što smo već naznačili, lako prepoznaju u Hristićevom dramskom delu – Sartr pre svih. Problem, dakle, nije u tome što karakterizacija likova i postavka priče donose samo privid realnosti: problem, naprotiv, leži u tome što ove personifikovane misli nemaju neki veliki filozofski opseg, što ponekad zvuče kao opšta mesta.

U predstavi izvedenoj u Teatru "Bojan Stupica" (JDP), rediteljka Tanja Mandić-Rigonat izgleda da je želela da pokrene i oživi ljudski sadržaj ovih likova, da naglasak stavi na psihološke odnose, a ne na filozofske teze. Stavio sam ovu ogradu jer se ne može pouzdano tvrditi da je u pitanju rediteljski koncept kada se ima u vidu da se naši glumci teško snalaze s filozofskim diskursom i uvek teže da ga svedu na psihologiju i realizam. Drugačije rečeno, mogućno je da je u pitanju spontano glumačko iskliznuće, a ne svesna rediteljska namera. Bilo kako bilo, činjenica je da su se glumci trudili da svoje likove dramski (čitaj psihološki) elaboriraju.

U tom pogledu najdalje je otišao Nenad Jezdić, koji je odigrao nekoliko dramski veoma uverljivih i snažnih prizora; posebno se ističe scena, odigrana svedenim i nepatetičnim sredstvima (samo zgrčen položaj tela, ruka koja ispušta kuglu za boćanje, nekoliko pogleda punih bola), u kojoj Vladan suspreže osećanja kada sazna da mu žena umire. Glumačka sredstva i njihova funkcija su ovde u punom skladu, ali se taj efekat ne ostvaruje u svim prizorima; ponekad se Jezdić nekritički prepušta tehničkoj bravuri, zanemarujući smisao svojih rešenja. Tako ostaje diskutabilno njegovo tumačenje Vladanove ispovesti, jer se glumac isuviše ograđuje od lika, ne brani dovoljno njegovu konformističku poziciju koja je, po Hristićevom tekstu, legitimna kao i bilo koja druga.

Nada Šargin je igrala veoma tešku ulogu Olge, žene koja se suočava sa bolešću i smrću; mlada glumica je uspešno donela to stanje, mada je koristila neka sredstva koja su nam već dobro poznata iz njenih ranijih interpretacija jurodivih, prenapetih i začudnih heroina. Branka Petrić je donela lik gazdarice izgubljene u vlastitoj nesrećnoj prošlosti, dok su Igor Filipović i Marija Jakšić bili dramski nerazgovetni, tehnički nepouzdani i scenski anemični u ulogama Ivana i Vere.

Rediteljka Tanja Mandić-Rigonat trudila se da, prateći piščeva uputstva, učini scensku akciju poetičnom i simboličnom: odatle lepi prizori sa zvukom kristalnih čaša, kvašenjem ispod tuša, boćanjem i završnim Olginim skidanjem. Tom efektu doprinela je i scenografija Aleksandra Denića koja realistički donosi kamenitu mediteransku terasu, ali sugeriše, ističući ogromno nebesko plavetnilo, i ono što ostaje neiskazano, što je s one strane stvarnosti; možemo ga nazvati Smrt, Bog, Sudbina... Ipak, iako je zanimljivo ponovo videti jedan, stilski i tematski apartan komad od pre trideset i više godina, ostaje dilema da li je ova predstava potvrdila njegovu vrednost, da li je on uspešno prošao test "vremenske distance".

Ivan Medenica