Intervju - Nebojša Medojević, Grupa za promjene:
Nešto će se desiti

Grupa za promjene pripremila je program prelazne vlade, a njen izvršni direktor u krizi javnih finansija vidi razlog za prognozu da će nekih promena u podeljenoj Crnoj Gori biti najkasnije u prvom tromesečju 2005. godine

Očigledno da nije reč o slučajnosti: u dva poslednja istraživanja javnog mnjenja koje je sproveo podgorički Centar za demokratiju (CEDEM), za najpopularnijeg političara u Crnoj Gori proglašen je Nebojša Medojević, direktor Centra za tranziciju i izvršni direktor Grupe za promjene (GZP). Inženjer elektrotehnike sa izraženim interesovanjem za ekonomiju, koji je već dugo neprikosnovenog Mila Đukanovića potisnuo na drugo mesto, očekuje da će se do kraja ove ili početkom sledeće godine u duboko podeljenoj Crnoj Gori "nešto desiti".

"VREME": GZP je najavio da će do kraja meseca objaviti program prelazne vlade. Kakva je svrha te inicijative, s obzirom na to da je većina stranaka već odbila takvu ideju?

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Crna Gora i poslije 15 godina od pada Berlinskog zida nije uspjela da pronađe sopstveni model mirne demokratske tranzicije. Reforme koje su se sprovodile pod okriljem tzv. nove ekonomske škole, umjesto oporavkom privrede i standarda građana, rezultirale su pogoršanjem parametara realne ekonomije i dodatnim socijalnim raslojavanjem stanovništva, uz bujanje sive ekonomije, korupcije i kriminala. Institucije kao što su policija, tužilaštvo, sudstvo, službe carinske, finansijske, tržišne kontrole, koje bi u svakom uređenom društvu morale biti u službi opšteg interesa i slobodne od partijskog i političkog uticaja, toliko su za proteklih deceniju i po zloupotrebljene da su, izuzev časnih izuzetaka, postale puki instrument nosilaca vlasti i njima bliskih pojedinaca. Sada su u toku beskrupulozna nastojanja da se stečene pozicije i materijalno bogatstvo legalizuje. Finansijsku oligarhiju, još uvijek nedovoljno vidljivu na javnoj sceni, ubrzo neće moći da kontroliše ni sama vlast koja ih je stvorila. Ovako teške i nagomilane probleme tranziciona društva rješavala su manje ili više uspješno, ukoliko je bio ostvaren širi društveni konsenzus oko najbitnijih problema. Nasuprot tome, crnogorsko društvo je, danas, duboko podijeljeno po pitanjima identiteta (država, nacija, crkva, jezik, istorija, i ne samo da nije pronašlo prihvatljive odgovore na ova pitanja već nije ni blizu dogovora oko procedura za njihovo rješavanje mirnim i civilizovanim demokratskim putem. U svakom društvu pa i našem, intelektualna i politička elita nužno mora biti u stanju da ponudi mogući i što bezbolniji izlaz iz krize. GZP se odavno, a sada i u najeksplicitnijoj formi, zalaže da se konsenzusom različitih parlamentarnih partija oformi privremena parlamentarna većina koja bi podržala prelaznu, privremenu vladu, sastavljenu od moralnih, stručnih, partijskih ili nepartijskih ličnosti, koje nijesu opterećene hipotekama prethodnog perioda i koje uživaju šire povjerenje.

Šta je suština programa prelazne vlade?

Zadatak te vlade bi bio da u periodu ne dužem od dvije godine obavi ubrzanu tranziciju društva, stvori zakonsku osnovu i započne proces preispitivanja spornih privatizacionih transakcija, radikalno izmjeni zakon o privatizaciji posebno sa aspekta modela privatizacije strateški važnih privrednih sistema (KAP, Elektroprivreda, Telekom, Luka Bar, turističko-hotelijerska preduzeća itd.), stvori zakonske pretpostavke za pravednu restituciju i preispita i oporezuje bogatstvo stečeno u proteklom periodu, usvoji i efikasno implementira neophodne mjere i aktivnosti na suzbijanju korupcije, organizovanog kriminala i sive ekonomije. Vlada bi imala zadatak i da izvrši dubinsku depolitizaciju policije, tužilaštva, pravosuđa, carine i organa društvene kontrole, ubrza proces približavanja EU-u, dopuni postojeći ili donese novi ustav, stvori uslove za zaustavljenje negativnih trendova u ekonomiji i kreira uslove privlačne za zdrav inostrani kapital. Ukoliko se u tom periodu stvore okolnosti za rješavanje državnog statusa, onda bi zadatak te vlade bio da, pružajući ravnopravnu šansu svim opcijama, to pitanje razriješi ne kao pitanje "biti ili ne biti", već kao prirodan i racionalan postupak jednog zrelog i civilizovanog društva. Krajnji cilj prelazne vlade bio bi da sprovede normalne, mirne i regularne parlamentarne izbore i stvori uslove da demokratski izabrana većina vodi crnogorsko društvo prema želji većine građana.

Kad govorite o vladi moralnih i stručnih ličnosti, da li već imate u vidu neki spisak odgovarajućih kandidata? Vidite li sebe na nekoj funkciji?

Mi smo samo upozorili političke stranke da je kriza u društvu tako duboka da bi to moglo eskalirati u otvorene konflikte sa nesagledivim posledicama. Na njima je sva odgovornost i oni odlučuju. GZP je ponudio jedan model za prevazilaženje opasnih podjela u društvu i za mirno razrješenje krize, a na političkim partijama, posebno onim vladajućim, jeste da se odrede prema ovoj ideji. GZP ima preko 200 članova koji su ugledni stručni ljudi i koji žele da pomognu da Crna Gora izađe iz začarnog kruga podjela, sukoba i ekonomske propasti. Naravno, ako vladajuće partije misle da krize nema i da je sve u redu, onda je i ideja GZP-a propala u ovom trenutku. Međutim, podaci koje mi prikupljamo govore drugačije i u slučaju da se u Crnoj Gori stvore uslovi za neke vanredne parlamentarne izbore, GZP će formirati listu nezavisnih stručnjaka i tražiti podršku građana za naš koncept ekspertske vlade. Tek ako i kada dobijemo povjerenje građana, možemo govoriti o ljudima i funkcijama. U ovom trenutku je naš primaran cilj sprečavanje spontanog i haotičnog raspleta krize u Crnoj Gori.

Hoćete li odrediti neki rok do kada očekujete konačne odgovore stranaka na inicijativu o prelaznoj vladi?

Nemamo nikakav rok, ali razvoj situacije u Crnoj Gori, posebno sa aspekta krize javnih finansija, ide u prilog ocjeni da će nešto morati da se dešava veoma brzo. Možda čak do kraja ove godine, eventalno u prvom tromesječju 2005. Tada nas očekuju i izbori za savjet ministara zajednice, mogući raspad vladajuće koalicije oko pitanja datuma referenduma, i ko zna šta sve još.

Prema nekim tumačenjima, aktuelno licitiranje terminom održavanja referenduma o nezavisnosti trebalo bi da odloži neposredne izbore za Skupštinu SCG, koji vladajućoj koaliciji ne odgovaraju.

DPS se nalazi pred ogromnim problemima kada su u pitanju neposredni izbori za parlament državne zajednice. Ne mogu ga bojkotovati, jer je Đukanović to potpisao, a ne mogu motivisati svoje birače da izađu na izbore, jer onda moraju da se suoče s problemom odnosa prema nezavisnosti. Jedino što mogu da pokušaju jeste odlaganje izbora, ali u tome nemaju saglasnost DSS-a. Manji koalicioni partner, SDP, moraće ili nestati sa političke scene ili pritisnuti DPS da organizuju referendum do marta 2005. godine, i to se može desiti. SDP mora da dođe do refereduma, jer su svoj opstanak u koaliciji, i mnoge šamare koje su dobijali od DPS-a, pravdali referendumom. Pa makar ga i izgubili. Dakle, jedna opcija je da idu sa referendumom sa izvjesnim rizikom da ga izgube, a druga je da organizuju vanredne parlamentarne izbore u isti dan kada su i savezni, kako bi tako pokušali da motivišu birače da izađu na izbore.

Postoji li mogućnost da se priključite protestima opozicije koja traži vanredne izbore? I, s druge strane, da li je moguće, da se, koristeći podatke o svojoj popularnosti, nametnete kao partner vladajućoj koaliciji i pokušate da iznutra dovedete do promena?

Ne postoji šansa ni za jedno ni za drugo. Mi se nijesmo upustili u ovu avanturu radi vlasti i sopstvenih interesa, već imamo određenu misiju. Uvjereni smo da bez unutarcrnogorskog dijaloga i dogovora nema političke stabilnosti, mirnog razrješenja krize i dogovora oko referenduma. Zato insistiramo na vladi eksperata koja bi za dvije godine obezbjedila stabilne temelje za razvoj demokratije i ekonomski opravak. Sve ostalo je dnevna politika i to nas ne interesuje. Ako građani žele da i dalje gledaju sosptvenu propast i enormno bogaćenje političkih elita koje im pred nosem mašu nacionalnim temama, istorijom, crkvom, jezikom itd., a ne žele da imaju posao od kojeg mogu pristojno da žive i pravnu sigurnost, ličnu bezbjednost i socijalnu brigu države, onda im ni sam Bog ne može pomoći, a kamoli GZP. Naš zadatak je da ponudimo alternativu, pa ko voli nek izvoli. Jednom su građani Crne Gore 1990. godine odbili da podrže alternativu u liku Reformskog pokreta Anta Markovića, pa su platili debelu cijenu. Ako nijesu ništa naučili iz posljednjih 15 godina tragedije i propasti, mi im tu ne možemo ništa. Izbor je njihov.

Istraživanja su pokazala tendenciju pada broja opredeljenih za nezavisnost Crne Gore, ali je to i dalje jedna od dominantnih političkih tema. Čini se da GZP nema jasan stav o pitanju državnog statusa?

Mi se nijesmo okupili oko tih uslovno rečeno "krupnih političkih tema", već oko pitanja demokratske tranzicije i oporavka privrede i životnog standarda stanovništva. Mi uvažavamo značaj državnog statusa, ali upravo pokušavamo da do tog rješenja dođemo mirno, dogovorom, a ne manipulacijama i pritiscima. Zato smatramo da se do države ne može doći nikako osim demokratskim putem i reformama. Nažalost, imamo stav gospodina Đukanovića koji se čudi našem insistiranju na demokratizaciji društva u trenucima kada se rješava državno pitanje. Kao da čujemo istu poruku koju je Milošević, uz snažnu podršku svih relevantnih nacionalnih institucija, poslao krajem osamdesetih – "Prvo država, onda demokratija i tranzicija". Ovdje je i ključna, reklo bi se i ideološka, ali i civilizacijska tačka razmimoilaženja između GZP-a i Đukanovića i njemu odanih tzv. nezavisnih intelektualaca, finansijskih kartela i vladajućih krugova. Mi ne želimo da vidimo Crnu Goru kao malu, privatnu državu u vlasništvu finansijskih oligarhija, sa korumpiranom i neefikasnom vladom i uništenim institucijama. Koncept "mikro" države koju promoviše glavni zagovornik te ideje, profesor Veselin Vukotić, neodoljivo nas podsjeća na koncept "banana" država po Latinskoj Americi, i mi se odlučno borimo protiv toga. To je sukob dva koncepta države i mi ne bijemo bitku samo za sebe i svoje porodice, već i za sve ostale građane Crne Gore. I međunarodna zajednica pokazuje sve veće rezerve prema takvom konceptu države i praktično ne dozvoljava rješavanje državnog pitanja na referendumu. Zato je i pitanje promjena u Crnoj Gori i uspostavljanje jedne snažne evropske alternative od ključnog značaja za rješavanje i tog veoma važnog i osjetljivog pitanja kakvo je državni status. Đukanović već pet godina stalno obećava referedum i nezavisnost, ali do nje nikako da dođe, što sve pomalo dobija obrise cirkuske predstave. Mi se plašimo da karteli koji su formirani u proteklih 15 godina ne dozvoljavaju uvođenje evropskih standrada niti rješavanje državnog statusa, jer njima odgovara status kvo. Oni utiču na kreiranje ove politike DPS-a koju mi zovemo "Ni EU, ni referendum".

Aprilsko istraživanje CEDEM-a dalo je dosta neobične informacije o pristalicama GZP-a, koji važi kao jedna od "najevropskijih" snaga u Crnoj Gori. Protiv saradnje sa Hagom, tako, opredelilo se čak 51,1 odsto pristalica GZP-a, dok ih čak 24 odsto smatra da Crnoj Gori nije niko potreban u svetu. Protiv samostalnosti Crne Gore je 46,6 odsto pristalica, a bilo je i dosta visokih ocena za Slobodana Miloševića i Amfilohija Radovića. Kako tumačite takve rezultate?

Bili smo prilično iznenađeni rezultatima ankete koju su radile kolege iz CEDEM-a, posebno što smo i mi radili skoro identično istraživanje u isto vrijeme, koje je pokazalo sasvim drugačiju sliku o strukturi birača GZP-a. Već smo i javno reagovali i skrenuli pažnju kolegama iz CEDEM-a na njihovu pristrasnost u analizi rezultata i određenu tendenciju da GZP predstave kao retrogradnu organizaciju, kojoj podršku daju maltene samo ratni zločinci i protivnici Zapada. Naše ankete pokazuju sasvim drugačije trendove, pa je 45 odsto naših pristalica za nezavisnu, a samo 33 odsto protiv nezavisne države. Cijenimo da je važno istaći i činjenicu da smo mi koristili profesionalne usluge iskusnih stručnjaka iz Agencije za istraživanje javnog mnjenja DAMAR iz Podgorice, dok su kolege iz CEDEM-a prvi put same radile ovo istraživanje, pa je možda došlo do propusta u metodologiji. U svakom slučaju, i dalje ćemo pratiti trendove javnog mnjenja, ali ne da bismo se udvarali građanima na osnovu našeg stava o državnom pitanju, jer to nije prioritet GZP-a, već da bismo pratili stavove građana o najvažnijim društvenim problemima i tako korigovali naše programske aktivnosti. Pošto građani već od 2002. godine uporno ponavljaju da su siromaštvo, nezaposlenost, korupcija i kriminal najvažniji društveni problemi (a ne nacija, država, jezik, crkva itd.), to i mi našim djelovanjem, izgleda, pogađamo percepciju građana i tu treba tražiti razloge naše popularnosti i visokog rejtinga. Dosta je više svima mahanja srpskim i crnogorskim zastavama. Ljudi nemaju hljeba da jedu.

Vera Didanović