Fenomeni - Eurosong 2004:
Song – pjesma – pesma

Evidentno je da je Joksimovićeva pesma "Lane moje" nešto potrefila i da je reč o velikom hitu evropskih razmera koji će se ove godine slušati na letovalištima u Turskoj, Grčkoj i Španiji. Neće li baš ova pesma i njen pevač učiniti više na popravljanju imidža Srbije nego što bi to bilo taman da i svi ratni zločinci, uključujuči samog Mladića, sutra budu isporučeni Haškom tribunalu

Lane moje: Željko Joksimović

U protekloj nedelji dva su događaja obeležila odnose matice i dijaspore. Jedan je visoka mobilisanost "naših u rasejanju" da svojim glasovima dovedu srpsko-crnogorskog predstavnika umalo i do pobede na takmičenju za Pesmu Evrovizije. Drugi događaj je nikakva mobilisanost predstavnika dijaspore da se prijave kako bi glasali na predsedničkim izborima, što im naša uviđavna država sada nudi. I dok su, na primer, u Švajcarskoj i Austriji naši ljudi uspeli da budu alertniji u evrovizijskom glasanju čak i od samih Turaka, koji su ipak najbrojnija gastarbajter-zajednica u zapadnoj Evropi, u Nemačkoj od nekih pola miliona naših građana koji tamo žive (od kojih su polovina verovatno kosovski Albanci, mada to ne menja intrigantnost čitavog slučaja) samo njih 346 se prijavilo u ambasadi u Berlinu za učešće na izborima. U Beču ih je došlo manje od stotinu. I dok su čak i mnogi Hrvati i Albanci glasali za naše "Lane", Srbi u rasejanju ne smatraju za shodno da glasaju za Tomu, Borisa, Bogoljuba, pa čak ni za kandidata vlasti koja im je sve ovo tako velikodušno omogućila. Elem, s jedne strane stoji kapacitet popularne kulture da obezbedi nekakav "imidž" ove zemlje u Evropi, a s druge stoji nemoć političke mobilizacije oko tzv. nacionalnih interesa.

EASY MANY: Slučaj Željka Joksimovića i njegove pesme indikativan je ako se krene od lokalne kontroverze koju je ova pesma imala od trenutka kada je izabrana za predstavnika SCG. Tabloidi su s velikom pompom razotkrili još jednu zaveru: pesma "Lane moje" je označena kao najobičniji plagijat pesme "Sen gelmez oldun" azerbejdžanskog muzičara Alihana Semedova koja se nalazi ni manje ni više nego na jednom izdanju popularne serije "global-fusion" muzičkih kompilacija pod nazivom Buddha Bar 5. Čitav slučaj je na neki način proglašen dokazom naše kulturne izolacije i simptomom naše provincijalne svesti da u Evropu uđemo sa jednim plagijatom, te da će nam se tamo maltene svi smejati. I ’de baš od Turčina da se krade? Koliko taktova pesme je Željko uzeo od Alihana i da li se po postojećim kriterijumima ona tretira kao plagijat ili ne, neka broji i zaključuje onaj kome je to bitno. Ali, činjenica je da se ovo pitanje uopšte nije postavilo i to iz jednog jedinog razloga: sve pesme izvedene na Eurosongu na ovaj ili onaj način liče na nešto što smo već čuli ranije, a globalna popularna kultura se ne uzbuđuje oko kreativnih pozajmica, štaviše one su odraz "uključenosti" u raznorodnu svetsku muzičku produkciju. Za razliku od njegovih provincijalnih kritičara, ispostavilo se da je Željko Joksimović i te kako u toku sa stanjem popularne muzike u svetu i s prirodom ovog festivala. I to upravo s novom pozicijom ove priredbe u odnosu na pitanje reprezentovanja promena na evropskom kontinentu.

Jasno je da je Eurosong istovremeno i mastodont – koji je možda samo u slučaju grupe ABBA imao nekakve veze sa uspešnom popularnom muzikom koja je i dalje pre svega angloamerički hegemon – i kič parada iza koje se obrće "easy money". Međutim, nakon formiranja Evropske unije koja je odredila političke granice evropskog kontinenta, Eurosong je jedini "demokratski" oblik iskazivanja pop-kulturnih identiteta koji prevazilazi političku hegemoniju EU-a. Čak se i TV studio iz Minska, glavnog grada izopštenog Lukašenkovog raja, uključio u proces glasanja. Naravno, s druge strane, zapadnu Evropu Eurosong naizgled kao da i ne tangira (osim možda uskog kruga onih sa kemp ukusom). I dok zemlje proizvođači evropske popularne kulture na ovo takmičenje šalju trećerazredne izvođače koji ovde ne bi prošli ni na "Trikaduru", iz Ukrajine, Turske, Srbije, Makedonije, Bosne i drugih zemalja dosta udaljenih od pristupanja Uniji, stižu već komercijalno proverene i promovisane zvezde. Ukidanje "stručnih žirija" i "demokratizacija" glasanja, koji zahtevaju alertnost i anagažovanje samih konzumenata, potvrdili su regionalnu solidarnost koja je bila zaštitni znak Pesme Evrovizije i u vreme nacionalnih žirija. Šveđani bi uvek Norvežanima podarili utešne bodove, polovina Belgijanaca bi glasala za Holanđane a polovina za Francuze, a Grčka i Kipar uzajamno su se čašćavali bez moralnih skrupula. To su bila pravila igre na koja su svi pristajali i bili spremni da je svake godine iznova gledaju. Međutim, danas se na Zapadu uspeh NON-EU zemalja dočekuje sa izvesnom nervozom jer svima je očigledno da je ukrajinska "Crvena Sonja" pobedila zahvaljujući bivšem sovjetskom komonveltu, a da je uspeh SCG zavisio od za Evropu novog momenta: vitalnosti eks-jugoslovenskog, pa i šire balkanskog kulturnog prostora. Najgore su prošle novoprimljene članice Unije. Dakle, da li simbolička podrška Hrvatske i Albanije Srbiji iznenađuje ili ne, s obzirom na nedavnu krvavu istoriju? I da li nas je u pobedi sprečila samo činjenica da je Sovjetski Savez iza sebe ostavio još više nezavisnih država od Titove Jugoslavije, kako su to zapazili neki britanski komentatori?

Ukrajinska pobednica: Ruslana

KOMŠIJSKA SNALAŽljIVOST: Pre svega ne treba zanemariti snalažljivost našeg čoveka. Nema sumnje da su se mnogi odavde snašli i našli načina da glasaju na brojeve telefona u susednim zemljama. Ako ništa drugo, o tome nam svedoči i skoro recipročan uspeh hrvatskog predstavnika u Srbiji, koji je inače na konferenciji za štampu izjavio da "sve ovo radi zbog svoje obitelji i domovine Hrvatske". Takođe, nema sumnje da su građani Republike Srpske imali ključnog udela u rezultatima glasanja u Bosni, kao što su i kosovski Albanci uticali na uspeh albanske pesme u SCG, a makedonski Albanci osigurali pobedu ove pesme u Makedoniji. Ovakva situacija bi nam mogla ilustrovati upravo neprihvaćenost postojećih državnih granica na Balkanu i izvesnost različitih teritorijalnih aspiracija. Međutim, ne može se sve pripisati samo ovakvoj tehnologiji glasanja. Popularnost Željka Joksimovića evidentna je u čitavom regionu, njegova pesma je bila brižljivo i profesionalno konstruisana i izvedena, a on se predstavio kao iskusna pop-zvezda. Na teritoriji eks-Jugoslavije dobio je 46 od mogućih 48 poena. Pesma je bila jedan od dosad najuspešnijih primera spajanja vizantijskog i osmanlijskog kulturnog komonvelta: ona je za neke udarala duhovnu žicu spskog srednjovekovlja, a za druge erotičniju dinamiku turskog hedonizma. Posle godina odbijanja da se prihvati veza našeg kulturnog identiteta i istočno-mediteranskog kulturnog ambijenta, ovde je došlo do istorijskog pomirenja Vizantije i Turske. Upravo iz ovih razloga, politički potencijal popularne muzike ne treba zanemariti. Pitanje je samo koja politička opcija ovo ume da iskoristi, a koja ne.

Poznata je anegdota po kojoj su u vreme opsade u Sarajevu ispod tezge prodavani srpski hitovi uključujući i diskove ni manje ni više nego Svetlane Ražnatović. Medutim, u procesima pomirenja značaj popularne muzike mnogi izbegavaju da prepoznaju, videći u tome samo izraz primitivnog ukusa naših južnoslovenskih naroda koji se nekako mora nadomestiti višim i evropskijim kulturnim standardima. Hteli to ili ne, Pesma Evrovizije je jedan od pokazatelja upravo tih standarda, jer se radi o reviji nacionalnih pop-kulturnih identiteta koji upravo imaju za cilj da se dopadnu drugima u zajednici evropskih nacija. Upravo stvaranje i trajanje jednog specifičnog kulturnog konstrukta koji zovemo "evrovizijskom pesmom" nije samo rezultat želje da se Drugi pobedi pa i ponizi (kao u sportu), već želje da se Drugi zavede čak i po cenu sopstvenog poniženja. Jer, na Evroviziji se često ne pamte samo pobednici već i najveći gubitnici, oni koji su se najsmešnije oblačili, najgore pevali, najnespretnije igrali i najgluplje ponašali. Uostalom, najsmešniji su ponekad i pobeđivali. Jer sve je to jedna Evropa! Ali, usred ovako ustanovljenog modela, u poslednje dve godine počele su da se pojavljuju nove zemlje koje su odjednom počele ovu predstavu da preozbiljno doživljavaju. Biti deo Evrope znači uspeti, postići civilizacijski ideal, i otuda ne čudi tolika mobilizacija građana NON-EU zemalja i njihovih sunarodnika na privremenom boravku u EU-u. Kako će naredna takmičenja za Eurosong najverovatnije pokazati, i Zapad će biti primoran da se uspešnije brani od ovako agresivne najezde sa Istoka ili će demokratičnost glasanja morati da se zameni vraćanjem na centralizovanije oblike "ekspertskog" odlučivanja.

Iz BiH: Deen na sceni

IMIDž I SVEST: Na kraju, bez obzira na evidentne i predvidljive manipulacije sistemom glasanja, Željkova pesma ne bi bila toliko uspešna da su za nju glasali samo naša bivša braća i naši na privremenom radu u EU-u. Glasalo se za nju i u Finskoj (7) i u Portugalu (7), i u Ukrajini (12) i na Islandu (7). Evidentno je da je ta pesma nešto potrefila i da je reč o velikom hitu evropskih razmera koji će se ove godine slušati na letovalištima u Turskoj, Grčkoj i Španiji. Neće li baš ova pesma i njen pevač učiniti više na popravljanju imidža Srbije nego što bi to bilo taman da i svi ratni zločinci, uključujuči samog Mladića, sutra budu isporučeni Haškom tribunalu? Nekima se sve ovo može činiti prilično bljutavim načinom promocije i nacionalnom lakirovkom u fonu nepriznatih ratnih zločina, i to najčešće upravo onima koji bi želeli da vide Srbiju u Evropi, svesni čuvenog upozorenja bivšeg britanskog ambasadora Čarlsa Kroforda da Srbi imaju dva problema: "jedan je da imaju loš imidž u svetu, a drugi je da toga nisu svesni". Pitanje je dakle da li smo spremni da podržimo željeno popravljanje imidža ma u kakvom obliku ono bilo, ili ćemo čekati da se ovde useli neko drugi (a kako nas Mile-tranzicija podseća, "ovde niko nije hteo da živi osim nas!") i da zapeva nešto nalik Norvežanima ili Holanđanima. To što neki od nas pamte Željka i Leontinu na target-barikadama Slobinog režima nikada nije poremetilo karijere ovih pevača, niti su time dobili ili izgubili na regionalnoj popularnosti. Isto je i u evropskim okvirima, gde ljudi ne mogu da znaju sve te pretpriče, pa neki moraju sami da im volontiraju ovakve informacije o sebi, kao nedavno Kusturica koji nam iz Kana ponosno poručuje da je Srbin, pravoslavac. Verovatno bi mogao da kaže i da ne priznaje Haški tribunal, pa će opet napirlitana evropska elita voleti njegov barbarogenije. Na kraju krajeva, Željkova pesma sasvim je pristojna i dostojanstvena, a on se lepo zahvalio svima, a ne samo mami, tati, crkvi, Srbiji i partiji. Valjda je za Srbe bolje da je tako ispalo.

Branislav Dimitrijević