Dok nisam prestao da pušim, uživao sam samo u ostvarenim zadovoljstvima. A sad, nešto, uživam i u onima koja su mi uskraćena. Nema mi druge, reklo bi se.

Na primer, još od letos prekorevam sebe što, dok smo bili u Normandiji, nisam uspeo da se nateram da se samoispunjavam tamošnjim čuvenim korpama svežih morskih plodova – škampe, gambori, kozice, kako se već zovu svi ti rakovi, manji ili veći, malo ili nimalo obareni puževi, prilepci, ostrige... Krabe, desetak puta veće no što ih znamo sa Crnogorskog primorja. Sve to na gomilama leda, sa nekakvim krckalicama, od kafanice do kafanice – čista secesija, od fasada do šankova, kažu oni koji se razumeju – na svakom stolu uz obalu, krcka li krcka. Naravno, ta čudesa su na okeanskim obalama ponajbolja – a iz nekog razloga, baš taj deo Normandije važi za – najbolji u Evropi. L'Trepor, tako se zove mestašce, u koje baš na te specijalitete dolaze "priokeanci" koji žive i po nekoliko stotina kilometara severno ili južno, uz istu tu obalu – od Holandije, pa dole, čak do Portugala. A oni valjda znaju. Šta ću, kad sam se onomad otrovao od škampa na Hvaru.

Uspeo sam, ipak, da uživam u dagnjama – nemaju onaj specifičan miris živih morskih plodova, lepo ih skuvaju – čudim se sebi kako sam ih kao klinac jeo žive, samo s kapljicom limuna – pa još spreme jal sa mileramom, jal sa karijem i senfom, jal sa bosiljkom i kojekakvim travama ili jal na još 99 načina. Žao mi, kažem, što sam preskočio te morske plodove, ali osim dagnji, uživao sam i u sirevima – najpoznatiji smrdljivi francuski sirevi, a baš ih sve volim, i jesu iz Normandije, i zovu se po imenima tamošnjih sela – šta ja znam, Kamamber, Pon l'Evek, možda je i Bri tamo negde, nisam siguran. Stabla jabuke ne samo da su Normandiju proslavile po kalvadosu (i gorko greše svi oni koji ga zovu "jabukovačom", jer je sličnost ta dva pića ko i dobrog konjaka i domaće loze koja se kupuje na pijacama – i jedno i drugo piće pravi se od grožđa, al' kamo sve ostalo – tehnologija, burad, sorta, uslovi zemljišta, klime...), nego i po "sidru", pivu od jabuke, koje ujedinjuje sve osvežavajuće elemente voćnog soka i omamljujuće elemente piva. Da ne pričam da sam tu otkrio stvar koja se zove, na primer, andujet, ili tako već nekako, a što je u stvari – kobasica od škembića! Teško je opisati složeno zadovoljstvo izazvano tim gurmanlukom, osim uz apel da se zamisli divnoća ukusa kobasice (koju god najviše volite) i škembića, ako ih volite, ili uz informaciju da mi se, u melodiji jedine francuske dečije pesmice koju znam, u glavi i sad ponekad vrti refren "Andujet, peti andujet; andujet, peti andijet". Iz Normandije – još par reči o žirafi. To je dvoipolitarska naprava za točeno pivo, sve sa slavinom i sistemom za hlađenje, koju vam lepo donesu za sto, pa ne morate da jurite kelnera svako malo da vam donese još jedno točeno. Mark i ja smo je spoznali baš isto veče kada smo maštali kako bi bilo dobro da postoji pab u kome sâm sebi možeš da nalivaš pivo, i ta podudarnost je konačan dokaz da slučajnost ne postoji, da proviđenje upravlja našim zemnim životima nagoveštavajući tu i tamo postojanje raja.

Malo li je, dakle, za jedno letovanje? Pa šta što ne volim morske plodove. Ili što više ne pušim, čak ni cigare – zarekao sam se da ću sledeću zapaliti tek za 3-5 godina, kada budem siguran da cigaretu nikad više neću.

"No, dobro – ajde", kažem sam sebi, "žao ti je što nisi uživao u tim ljigavim puževima, možda ih vremenom i zavoliš, ko kavijar, al' em je bio tvoj izbor, em si se i inače nauživao tamo. Pa ti se može da uživaš što nisi uživao samo u tome. Al' šta ti je to bilo lepo jesenas u Sarajevu?"

A u Sarajevu, po podne oko 6, kaže mi Adan da dođem "Kod Kibeta". Pitam Ljilju gde je ta kafana, a ona me pogleda ko ozbiljnog čoveka – ko da, na primer, dođe neki Sarajlija u Beograd pa kaže da ide na jagnjetinu kod Race u Boleč. I stvarno. Kafana božanstvena, sklonjena negde u onim brdskim sokacima, gde se klizaš po rapavom asfaltu – kako li im je zimi? – zaklonjena unutrašnja bašta, puno zelenila, šedrvan –prvi put sam doživeo razliku između onoga što označava taj pojam i naša reč vodoskok, i koja se sastoji ne u samom objektu označavanja, koliko u atmosferi koja ga okružuje, kojom odiše i koju izaziva, pa sam počeo i "Eminu" da potpunije razumevam. I, kažem, sedi tu Adnan sa dva prijatelja, odma' se vidi – vrlo prijatan neki svet, mezete neke kuglice od mesa u nekakvom kremu, čekaju jagnje koje ima neku privlačno-bledunjavu drap boju dok se okreće na ražnju, piju ko domaću viljamovku, ko dalmatinski pošip, zovu da se pridružim, a ja – imam temperaturu i boli me zub, naručujem kiselu, popijem za 15 minuta i odlazim, toliko mi loše bilo, a ljudi ostadoše začuđeni, još Adnan kaže – pa sad će da počnu da pevaju sevdalinke! A ja, elem, svojevoljno otišao. Posle sam još dva puta bio u Sarajevu, nisam se Adnanu ni javio – od sramote što sam toliko uživanje propustio. I sad, kako sam prestao da pušim, nekako se mislim – mazohistički – uživaj u kafani koju nisu probao, budalo, uživaj, jer ti nema druge već da uživaš što nemaš ono u čemu uživaš. Mada, poslaću ovaj tekst Adnanu, pa ako se javi, sledeći put kad odem u Sarajevo, smeću i ja njemu da se javim – možda me opet zove "Kod Kibeta".

Eto. Kažem ne pušim. Kažem, uživam u odricanju. A ovo drugo, bar što se pušenja tiče, bezočno lažem. Šta mi drugo ostaje, kad sam odlučio da ne pušim. Na kraju krajeva, makar sam uživao dok sam pisao ovaj tekst – mada bih radije zapalio cigaretu. I to, zaista, iz čistog uživanja – nije nikakav problem ostaviti cigarete u smislu onom nekom fiziološkom – ima te žvake, pa mi je samo prvi dan bilo frka – ali, ja baš volim da pušim. A ne pušim. Pa uživam u odricanju. Poslednje dve rečenice mogao bih da ispisujem ponovo i ponovo, do ujutro, da nije glupo kad mogu da udaram "paste", "paste", "paste" do u beskraj.

Nebojša Spaić