Knjige - Pisci o pisanju:
Pisac na rasklapanje

Kako savremeni spisatelji analiziraju i smeju se vlastitim strahovima, opsesijama i manje ili više bizarnim navikama i porocima tokom samog čina pisanja

Dok se vi mučite kako na tristotoj stranici razriješiti tenzije koje ste razvili već u drugom poglavlju, ili kako motivirati to što vaš junak odlazi na ljetovanje u Švicarsku baš s vlastitom punicom, vaša djevojka možda već izlazi s drugim muškarcem, vaš kanarinac uginuo je od gladi, nikotinskog dima i opće nebrige, ne samo da ste propustili čestitati godišnjicu braka roditeljima nego vam je uteklo i čitavo europsko košarkaško prvenstvo, a kada se konačno vratite televizijskom programu, meksička se sapunica bavi već trećom generacijom svojih junaka.

(Goran Tribuson)

Naš je racionalistički i mehanicistički svet Modernosti – onaj koji je rezultirao industrijskim dobom, ili je pak bilo obrnuto? – bio opsednut seciranjem svih živih i neživih bića, stvari i pojava: ajd da ga rasklopimo na delove (ili isečemo na froncle) ne bismo li videli kako radi. A šta ako predmet opservacije ne preživi opit? A mi još pri tome možda i ne budemo ništa pametniji nego ranije? Pa ništa, nema veze, to je cena napretka... Današnje je "post" doba tobože izvršilo stanovitu reviziju bespogovorne vere u ovako shvaćenu naučnu racionalnost, ali svi smo mi ipak usvojili fundamente ovakvog mišljenja: sve je podložno finoj ili gruboj "dekonstrukcijskoj" obradi, nema toga što se ne može i što se ne bi trebalo demistifikovati. Zašto bi, dakle, pisanje tu bilo izuzetak, i zašto bi pisci i dalje izigravali nekakve vračeve s kompjuterima koji s vremena na vreme zapadnu u mistični trans Višeg porekla i onda tako – nadahnuti psihodeličnim vizijama ne baš od ovoga sveta – stvaraju svoja parabožanska dela?

DOMAĆI ZADATAK: Okej, samo, pokazuje se da je svaka umetnost, pa tako i spisateljska, golem fenomen i da je jako lako okliznuti se na tom tlu: ako je mistifikuješ, obolećeš od virusa Lošeg Ukusa u mutantnoj, neiskorenjivoj formi; ako je ciljano, retorički trivijalizuješ ("ma, nije to ništa, slućajnost ba, neko kopa kanale, a neko piše knjige", "ja sam ovde samo zbog para" etc.), učinićeš to isto na drugačiji način. Obaška što je i određena vrsta namerne demistifikacije čina pisanja, motiva ili pak svrhe svega toga, zapravo takođe neka vrsta okolišne mistifikacije, koja štaviše pati od neprijatnog viška prizemne lukavosti. Pa se sad ti iskobeljaj iz tih kontradikcija?! Zagrebačka spisateljica i izdavač Milana Vuković-Runjić poduhvatila se baš tog ambicioznog posla, namerivši da propita svoje kolege o "pisanju kao takvom": kako vi to, ljudi, zapravo radite? Šta je to što ne zna i ne vidi onaj ko uzima vaše knjige ili novinske tekstove u ruke, a što bi moglo biti zanimljivo? Rezultat ove "ankete" – hm, pre će biti domaćeg zadatka iz samorazotkrivanja – zbornik je Pisci o pisanju (Vuković & Runjić, Zagreb 2003) u kojem se na oko 250 stranica rasprostiru manje ili više duhoviti, pametni, talentovani (skoro napisah i "iskreni", ali – šta je to tačno iskrenost u tekstu?!) prilozi trideset i dvoje autora, redom viđenih protagonista savremene hrvatske književne i medijske scene.

SATIRIJAZIS: Priređivačica je pozvanim piscima očigledno dala punu slobodu da zadatu temu shvate i obrade kako god im milo. To sa slobodom je načelno u redu, ali... "hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj"? Našlo bi se, naime, među ova 32 teksta baš svega i svačega: od mlađanog Stanka Andrića koji elegantno, ali baš totalno promašuje celu temu sa sve širom okolinom, preko raznih polusomnabulnih mistifikacija, nenaručenih autopoetičkih ogleda, benevolentnih prikaza vlastite recentne knjige, izliva smešne precioznosti u mozak a odande na papir, i ponad svega, vaskolikih parapoetskih uzleta koji, osim opsenjivanju prostote, služe i širokom zaobilaženju bilo čega što bi ličilo na udovoljavanje tematskom okviru. Pa dobro, zar je tako teško izreći jedno obično (a može i istorijsko) NE ako te već tema ne zanima, ako ne možeš ili nećeš da pišeš o tome? Srećom, to je samo jedna strana priče, a i neizbežna posledica unapred ukalkulisanog rizika pri pravljenju zbornika sa velikim brojem autora svih vrsta, uzrasta, poetika i senzibiliteta. Ono što ovu knjigu čini vrednom svake pažnje niz je tekstova u kojima najrelevantniji pisci savremene hrvatske prozne produkcije, kao i neki od vodećih kolumnista (uostalom, ponekad u jednoj te istoj osobi) ispisuju majstorske, samoironične ali ne i besmisleno sprdalačke krokije i autobiografske medaljončiće, analizirajući vlastite stresove i strahove, navike, opsesije, manije, poroke i rituale prilikom pisanja... ili pak prilikom neurotičnog prolongiranja čina pisanja. A da spisateljske čeljadi ima ama baš svakakve, u to ne treba sumnjati ni sekunda: od onih najređih, koji pišu činovnički uredno, sa pravom pravcatom working hours dnevnom rutinom kao da rade na fabričkoj traci (a Pavao Pavličić ima pravilan godišnji ritam, kao voćka: knjiga se krčka zimi, sazreva u proleće, pisanje sledi pred leto, a sređivanje teksta negde u jesen, posle odmora), do onih koji rade samo noću, ili samo uz muziku, ili "mogu bilo kad i bilo gde" kao da božmeprosti pate od tekstualnog satirijazisa (ili, khm, dijareje?), ili im smeta telefon, ili zasednu na terasu pa čukaju, ili zure u smokvu pred kućom etc. Najintrigantnija i najpronicljivija, duhovita i ponekad virtuozna zapažanja o svojim spisateljskim rutinama ili čak nastranostima u ovoj knjizi napisali su, među ostalima, Ante Tomić, Miljenko Jergović, Goran Tribuson, Zoran Ferić, Renato Baretić, Vedrana Rudan, Ivica Ivanišević, Damir Karakaš, Jurica Pavičić, Edo Popović, Julijana Matanović, Borivoj Radaković, Ines Sabalić, Josip Mlakić i Denis Kuljiš. To što među ovim imenima prepoznajete dosta famoznih "fakovaca" ili tom senzibilitetu bliskih proznih, kritičkih i novinskih spisatelj(ic)a nije nimalo slučajno: kao da se i kroz ove "namenske" tekstove i kroz njihovo upoređivanje s nekim drugim prilozima u knjizi može dosta lako odgonetnuti priroda, smisao i izvor jednog, je‘ te, paranormalnog fenomena: kako to da je hrvatska proza – čast izuzecima – decenijama bila tako jalova, beznačajna i nikakva, te svakako "u proseku" daleko ispod vrednosti onoga što se u isto vreme zbivalo u srpskoj prozi kroz više (međusobno poetički oštro suprotstavljenih) naraštaja, i kako to da je danas odjednom obrnuto? Bolji deo ove knjige vehementno vam pruža više nego ubedljivu odgonetku.

Ne bi bilo zgorega da se neko opseti da sličnu kolekciju priredi u srpskom književno-kritičko-medijskom kontekstu; zato, uostalom, zarad takvog čikanja dakle, ponajvećma i pišem o ovom podsticajnom izboru u naših suseda. Pa da vidimo onda ko piše s nogama na stolu, ko uz limenku piva, a ko uz ženino kreštanje/muževljevo mumlanje iz druge sobe; ko najvole da se razgaći, da se češka po bradi i tapše po stomaku, a ko se uparadi kao da ide na slavu ili daću. Ne zato, jakako, što bi nas vaistinu zanimalo voajerisanje po nečijem "životu i radu" (a i koga je istinski briga da li Pera Perić piše u kuhinji ili na balkonu?!), nego da se vidi ko ume da od tako nečega "običnog" umesi tekst za istinski užitak, a ko će se funjarski uteći Lagodnom Palamudu, kako je to već i inače navikao!

Teofil Pančić