VREME 702, 17. jun 2004. / SVET
Izbori za Evropski parlament:
Velika tajna
Na izbore izašlo samo 45 odsto birača: zašto je u porastu evroskepticizam u mnogim članicama EU-a
|
Ako smo i mislili da sunce ili kiša samo ovde utiču na to koliko će ljudi izaći na izbore – prevarili smo se. Sunčan dan u velikom delu Evropske unije, gde su građani prošle nedelje glasali za izbor poslanika u Evropskom parlamentu, jeste izmamio veliki broj ljudi iz kuće, ali je umesto na birališta, većina pohitala na izlet. Dakako, bilo je dosta i onih koji su se mnogo više uzbuđivali oko jednog drugog događaja sa evropskim prefiskom, naime oko Evropskog prvenstva u fudbalu.
Iako je Evropski parlament jedini deo EU-a čije predstavnike građani biraju neposredno na izborima, i čije odluke direktno utiču na njihov svakodnevni život, odziv je jedva premašio 45 odsto biračkog tela koje broji bezmalo 350 miliona građana 25 zemalja.
ŠAMAR: Uprkos vidljivom odsustvu entuzijazma, izbori za Evropski parlament najveći su demokratski izbori, ukoliko izuzmemo Indiju. Međutim, u trenutku kada EU, mesec i po dana od najvećeg proširenja u svojoj istoriji, pokušava da pronađe sopstveni identitet i jasnu ulogu u svetu, i rezultati izbora, a ne samo očita apatija birača, nateraće mnoge koji misle da poznaju temelje ove neobične zajednice država, da se duboko zamisle. Iako je već decenijama, od osnivanja EP-a 1979, tendencija da izbori za Evropski parlament privlače sve manje i manje birača, svi su zaprepašćeni činjenicom da je najslabiji odziv bio upravo u onim zemljama koje su se pre manje od dva meseca priključile evropskom prestižnom klubu. S izuzetkom Malte i Kipra, gde je odziv bio veći od evropskog proseka, u ostalim novopridošlim zemljama iz bivšeg istočnog bloka odziv je u proseku bio tek oko 26 odsto, što je portparol Evropskog parlamenta Dejvid Harli ocenio kao "bedno nizak". Ubedljivo najmanji odziv je bio u Slovačkoj, gde je na birališta izašlo jedva 17 odsto građana. Analitičare zbunjuje i to što je većina ovih zemalja, ne tako davno, zdušno na referendumima potvrdila svoju odlučnost da se priključe EU-u. Šamar u lice evropskim idejama nakon ovih izbora posebno boli Brisel jer su se izbori odigrali u finišu dogovora o nacrtu prvog jedinstvenog ustava EU-a koji će prekomponovati ustrojstvo Unije, da odredi njen identiet, a koji bi Parlamentu trebalo da pruži još veća ovlašćenja.
|
Prema tome, uprkos obimnim istraživanjima koje je naručio Evropski parlament, kao i Evrobarometru, koji neprekidno odmerava raspoloženje građana EU-a o raznoraznim pitanjima, izbori su pokazali da je EU jedna velika tajna. Zaista, na prvi pogled je teško razumeti ironiju izbornog rezultata. Evropski parlament je moćna institucija EU-a koja utiče na odluke koje se tiču svakodnevnog života građana, čak i kad oni toga nisu svesni, i jedina takve vrste čije predstavnike građani biraju neposredno na izborima. On uz Savet ministara odlučuje o većini zakona na nivou Unije, što danas čini više od polovine seta novih zakona koji se primenjuju u državama članicama. Kako ovi zakoni danas čine više od polovine novih zakona koje su države članice dužne da primenjuju, često se kaže da su poslanici Evropskog parlamenta nekad moćniji od poslanika skupština država članica. Ali, kako je primetio francuski "Liberasion", ovi izbori ne samo da su EU-u doneli razočaranje već su potvrdili paradoks da "s porastom moći Parlamenta u Strazburu, zainteresovanost birača opada".
Parlament brine o merama zaštite čovekove okoline, zaštite potrošača, unutrašnjem tržištu, ali i o sporazumima sa drugim zemljama. To što je bezolovni benzin postao opšte mesto na evropskom tržištu, zasluga je, na primer, EP-a. Zakon koji ograničava broj radnih sati, koji zaposlene štiti od poslodavaca, takođe je rezultat amandmana EP-a, koji inače sam ne donosi zakone, niti ih predlaže, ali ima pravo da dostavlja amandmane i da usvajanje blokira. Udeo genetski modifikovane hrane u prehrambenim proizvodima takođe je regulisan zakonom o kome je poslednju reč imao EP, kao i to da takav proizvod mora imati etiketu sa jasno označenim sastavom. EP je uticao i na jednu od najrazvijenijih privrednih grana u mnogim zemljama EU-a – na proizvođače kozmetičkih preparata – što je naročitio pogodilo Francusku. Zbog amandmana koje je podneo EP, uvedena su ograničenja na testove koji se rade na životinjama.
EP je takođe važan i za usvajanje novog budžeta EU-a. Utiče i na sastav Komisije, koja je praktično izvršna vlast Unije, a jedino je telo s pravom da komesare razrešava dužnosti. Istraga koju je Parlament sproveo o korupciji u Komisiji, koja praktično ima ključ od evropske kase, dovela je 1999. do toga da cela Komisija podnese ostavku, a od ovog skandala EU se još nije u potpunosti oporavila. Prema tome, EP nije nikakvo anemično telo sastavljeno od evrokrata, već izuzetno moćan instrument EU-a. Međutim, građani EU-a, pokazalo se na ovim izborima, očigledno ne misle tako.
IMIDž: Evropski parlament, ali i neke druge institucije EU-a, očito imaju problema sa svojim imidžom. Iako sastav EP-a odražava volju građana, većina ih na poslanike EP-a gleda kao na propale političare kojima je Strazbur, sedište Parlamenta, poslednje političko utočište i koji su izgubili svaki kontakt sa običnim građanima. Stav prosečnog birača prema EP-u, makar onog u Britaniji, sumirao je rečito britanski komentator Sajmon Dženkins u londonskom "Tajmsu": "Evropski izbori su ćaknuti izbori. Na njima se ne bira nikakva vlada, već samo skupština korumpiranih ljudi koji sede u dalekoj stranoj državi." Većina ih zna da je sedište EP-a u Strazburu na jugu Francuske, iako se evropski parlamentarci tri nedelje mesečno sastaju u Briselu, a troškove puta za 732 poslanika snose poreski obveznici. Izdržavanje EP-a zaista je veoma skupo. Ne samo što poslanici imaju prava na nadoknadu troškova za avionske karte, već treba zamisliti i tone hartije i štampanog materijala koji se poslanicima dostavljaju, a koji se često transportuju kargom između Brisela i Strazbura. Uzgred, da bi se Evropski parlament izmestio iz ovog lepog gradića u Brisel, gde mu je i prirodno mesto i gde parlamentarci ionako provode više vremena, potrebna je saglasnost svih država članica, ali Francuskoj ne pada na pamet da dâ svoj pristanak na takvu odluku. To što građani s prezirom gledaju na poslanike EP-a zaslužni su svakako i mediji koji su se tokom kampanje najviše usredsredili na najekscentričnije kandidate iz evropske ponude. Među njima su se našle i češka porno-zvezda, supermodel iz Estonije i dve poljske televizijske zvezde. Međutim, izbori za EP otkrivaju mnogo dublji problem u odnosima građana prema ovoj instituciji čije interese zastupaju poslanici EP-a.
Kampanja za EP vodila se o svemu i svačemu, samo ne o pitanjima koja su u nadležnosti EP-a. Mnogo je više bilo reči o ratu u Iraku, odnosu pojedinih zemalja, i EU-a u celini prema SAD, kao i o nizu potpuno lokalnih tema. Predsednik Evropskog parlamenta Patrik Koks apelovao je na BBC u toku kampanje da se ona vodi o pitanjima značajnim za funkcionisanje EU-a, a ne o "metlama i četkama". Njegov apel nije bio od velike pomoći, kao ni plaćeni televizijski spot kojim je Evropski parlament želeo da animira birače diljem EU-a da izađu na izbore. Da je nekad veoma teško usaglasiti ukuse 350 miliona birača iz 25 zemalja, svedoči upravo pomenuti spot koji prikazuje majku koja se sprema da podoji dete. Beba je suočena pred izborom koju dojku da izabere. Iako je teško odgonetnuti šta su kreatori spota ovim želeli da kažu i kako su zamislili da će ovaj spot ohrabriti birače, interesantno je kako je spot prošao u različitim državama. Katolička Irska je spot zabranila. U Britaniji se spot prikazivao, ali su majčine bradavice bile zamagljene kao lica zaštićenih svedoka. Španija je rešila da se spot emituje bez intervencije, ali uz zahtev da se tekst prevede na sva četiri zvanična jezika. Kao da bizarnosti oko kandidature češke porno-zvezde, estonske manekenke, slovačkog hokejaša, finskih auto-trkača i poljskih televizijskih zvezda nije bilo dosta.
SKEPSA: Ironija leži i u činjenici da su građani u većini zemalja, naročito u Poljskoj, u Evropski parlament uz politički škart poslali i predstavnike onih partija i pokreta koji su upravo poznati po svom skepticizmu prema čitavom projektu. U Poljskoj, na primer, najvećoj među novopridošlim članicama, antievropska Liga poljskih porodica osvojila je drugo mesto, a vladajuća levica svega devet odsto glasova. U Velikoj Britaniji je svoj skor poboljšala Partija nezavisnosti, koja se otvoreno zalaže za istupanje Velike Britanije iz EU-a. Ona je u prošlom sazivu Parlamenta imala tri predstavnika, a sada se plasirala tik uz torijevce, koji će imati najviše poslanika, i vladajuće laburiste Tonija Blera.
Da stvari budu gore za političke elite zemalja članica, u svim zemljama, izuzev Španije koja je nedavno dobila novu vladu, na izborima je pobedila opozicija u sadašnjem sazivu vlade. Kao da su birači, onako usput, želeli da kazne i domaću vlast. Nemački kancelar Gerhard Šreder nakon ovih izbora ima mnogo razloga da bude očajan. Njegova Socijademokratska partija nije doživela veći izborni poraz još od Drugog svetskog rata. Vladajući SDP osvojio je svega 21,5 odsto glasova, ni upola koliko su osvojili konzervativni demohrišćani sa 44,5 odsto. Uticajni "Frankfurter algemajne cajtung", blizak demohrišanima, likovao je: "Ovo nije samo početak političkog sumraka Gerharda Šredera, čitav SDP se nalazi pred ponorom."
|
Francuski predsednik Žak Širak izjavio je da su evropski izbori bili "veliko razočaranje za sve nas i za celu Evropu". I on je, poput Šredera, Blera i italijanskog premijera Silvija Berluskonija, od birača dobio šamar. Njegovi su na izborima osvojili svega 16,6 odsto glasova, dok su opozicioni socijalisti dobili 28,9. Jasno je, međutim, da će Parlament biti mahom sastavljen od predstavnika konzervativaca, ponekog ultradesničara, ali i većeg broja evroskeptika nego što ih je bilo u prethodnom sazivu, u pobedi levičara u Francuskoj i nekim drugim državama.
Borba za emancipaciju Evropskog parlamenta traje već četvrt veka, ali su izbori pokazali da ona nije ni blizu da bude okončana. Za EU 2004. nije nipošto godina kao i svaka druga. Ona je u ovoj godini doživela najveće proširenje u svojoj istoriji, izabrala je novi parlament, uskoro će i novi saziv Komisije, doneće novi budžet, i prvi put jedinstven ustav. Očito, previše istorije koju čak i Evropska unija ima problema da svari...
Duška Anastasijević
| Slovenija Mlako i – desno Najveći pobednik prvih slovenačkih evro-izbora je – slično kao i u svim ostalim "novim" članicama Evropske unije – apatija. Na izbore je izašlo nešto malo više od 28 odsto glasača, što je jedan od najnižih rezultata ove vrste u Evropskoj uniji, uopšte. Mlak odziv birača izazvao je utoliko veće zaprepašćenje zbog činjenice da su državljani Slovenije na prošlogodišnjem referendumu sa 89,61 odsto "za" i svega 10,39 odsto glasova "protiv" odlučili da uđu u EU. Istraživanja javnog mnjenja su još koliko pre mesec dana pokazivala da će na prvo biranje poslanika za Evropski parlament izaći od 54 do 64 odsto građana Slovenije, tako da ni izuzetno kišno i neprijatno vreme prošle nedelje, kada su izbori održani, ne može poslužiti kao opravdanje za neočekivanu apstinenciju glasača; domaći komentatori pri tom zbunjuju navodeći različite razloge – od činjenice da je Brisel za ovdašnje žitelje još uvek "tamo daleko", preko "zamora glasačke mašinerije" zbog inflacije referenduma o svakom bogovetnom pitanju, do unutrašnjo-političkih razloga, pošto naknadne analize otkrivaju da su se ovoga puta uzdržali od glasanja tradicionalni privrženici "leve sredine", nezadovoljni politikom vlade Antona Ropa. Za razliku od fijaska vladajućeg LDS-a (Rop, predsednik države Janez Drnovšek), pripadnici i simpatizeri desnih partija imaju razloga za slavlje. Prebrojavanje glasova otkrilo je veliku pobedu desne hrišćanske partije Nsi (Nova Slovenija) bivšeg slovenačkog premijera (uvezenog iz Argentine) Andreja Bajuka i njenog favorita, prvog šefa vlade u samostalnoj državi i potonjeg ministra spoljnih poslova Lojzea Peterlea. Nova Slovenija je tako u Evropski parlament, koji ima 732 sedišta, sa oko 23,47 odsto glasova osvojenih na domaćem terenu, ušla sa dva poslanika. Pored Peterlea, kofere za Brisel pakuju još dvojica kolega iz Liberalne demokratije Slovenije (LDS), koja je dostigla tek 21,93 odsto glasova. Razočaranje u LDS-u nije malo, pošto su kao stranka na vlasti računali na bar tri evropska parlamentarca. Na trećem mestu su završili socijaldemokrati Janeza Janše sa 17,77 odsto glasova i dva sedišta, dok je partija reformisanih komunista (ZLSD) pristala na četvrtoj poziciji sa 14,31 odsto osvojenih birača, a u Brisel putuje šef stranke i aktuelni predsednik slovenačkog parlamenta Borut Pahor. Skor je sedam parlamentaraca iz Slovenije. Najveći gubitnik proteklih evro-izbora svakako je LDS, čiji kandidati nisu krili jed dok je Lojze Peterle pirovao, možda baš zbog toga što su mu se mnogi podsmevali zbog "narodnjačkog stila" – Peterle svira harmoniku i frulicu, voli da pilotira, vozi bicikl i neumoran je pčelar – dok je posebnim autobusom putovao uzduž i popreko po Sloveniji. Uprkos vidnom razočaranju starosedelaca Evropske unije zbog naprasne apolitičnosti punoletnih Slovenaca, te nezainteresovanosti za participaciju u evropskim poslovima (istraživanja javnog mnjenja traže utehu u anketama koje tek sad otkrivaju da Slovenci ne veruju da će njihova država imati presudan glas u velikoj Evropi), nije moguće zanemariti činjenicu da je silazna putanja na grafikonu odziva birača kad su u pitanju evropski parlamentarni izbori jedan od fenomena Evropske unije. Jedan od razloga za takav trend jeste i "demokratski deficit" evropskih institucija. Iako je Evropski parlament formalno parlament, on zapravo nije pravo mesto odlučivanja, pošto se većina odluka donosi/prihvata u Savetu ministara i Savetu EU-a. A u pomenutim telima, uprkos uvođenju "ponderiranih" glasova (broj glasova koji predstavlja neku državu razlikuje se od slučaja do slučaja), još uvek se odlučuje kroz dogovore vlada. Jeste Evropski parlament u poslednje vreme dobio neka veća ovlašćenja, pre svega u domenu budžeta i potvrđivanja odluka Saveta EU-a i Komisije, ali je činjenica da još, na primer, nema pravo na "zakonsku inicijativu" – pa tako Komisija svaki novi zakon šalje u proceduru EU-a, dakle organ koji nije neposredno odgovoran građanima Unije nego državama članicama iz kojih dolaze (preko)brojni "komesari". Na motivaciju birača prilikom sledećih izbora možda će uticati prihvatanje novog evropskog ustava u okviru Konvencije za novu Evropu, što bi trebalo da umanji sadašnju nerazumljivost procedure prihvatanja odluka i uopšte pojednostavi život unutar Evropske unije. Svetlana Vasović-Mekina |