VREME 703, 24. jun 2004. / NEDELJA
Pun kufer marketinga:
Dete sitno
Žiranti za lažni kredibilitet
Iako je reč marketing relativno nova u našem rečniku, sama praksa datira od mnogo pre pojave elektronskih pa čak i štampanih medija. Doduše, nije se zvala reklama već – kletva, ali su osnovni postulati ostali isti. Dabogda se sva izborala ako ne koristiš ovu kremu; žene te ne pogledale ako ne voziš baš ovaj auto; peruti imala, sreće u ljubavi nemala ako ne pereš kosu našim šamponom... Možda literatura ne poznaje strašniju kletvu od one koju izgovara car Lazar pred Kosovski boj, ali to je samo zato što reklame, strane i domaće, nisu predmet tog izučavanja. Da jesu, sigurno bi bile proglašene za strašnije od Lazarovih zato što udaraju na stvari koje su nam mnogo važnije od letine i roda. Jer, šta više boli od udarca na naš izgled, komoditet, novčanik...? Možda samo jedna stvar – deca. Na njih smo svi bili i ostali slabi tako da je i kletva i reklama najupečatljivija ako zahvati iz tog rezervoara. Vladan Batić, koji je nastupao pod sloganom "Budimo ljudi" (... iako smo Srbi, što reče patrijarh), ima običaj da za laž i krađu kune: dabogda sve dali deci za lekove!? Šta je to – demo verzija hrišćanstva? Zašto bi deca bolešću plaćala grehe roditelja? Ako je već do zaklinjanja zar ne bi bilo časnije "dabogda se ja razboleo ako lažem" ili "ruka mi se osušila ako kradem"? Ali, ne, ne volimo mi da preuzimamo odgovornost za svoje postupke. Neka to uradi neko drugi umesto nas. Majka, na primer. A ako smo je već ubili ranijim lažnim zakletvama, ostaju nam braća, sestre, deca... Ako ni njih nemamo, potegnućemo i poslednju preostalu osobu. Ne nas, naravno, već onoga kome se obraćamo – "živ mi ti", zaklećemo se samouvereno pa kud puklo da puklo.
Drugi političari, manje skloni (za)kletvama, imaju diskretniji način da nam poture decu kao žirante za sopstveni kredibilitet. Pa će tako, na neko opšte pitanje odgovoriti brojnim stanjem svoje dece, što bi trebalo da nas ubedi u ispravnost njihovih stavova i postupaka. Ne mislite, valjda, da bi se čovek koji ima četiri sina zalagao za rat i promene granica? Ili da bi neko ko ima sina i ćerku uradio išta radikalno loše po državu i narod? Zar ćete da sumnjate u patriotizam onoga koji nije bio tamo gde ga optužuju da je bio nego je čuvao bolesnu decu pošto je u ime budućnosti naše dece preprodao drogu tuđoj deci? Deci onih koji su nas bombardovali i tako svakako zaslužili da im deca pate.
Kojim su nas to marketingom ubedili da su deca roba, a proizvodnja dece samodovoljna privredna grana? Slabo je rodilo, ali u petogodišnjem planu nam je da povećamo proizvodnju za sto odsto, što bi iznosilo cirka dva deteta od kojih ćemo polovinu roda da izvezemo u inostranstvo, čim dobije sertifikat fakulteta. Hoće li deca, umesto da, kao do sada, samo reklamiraju banke i supermarkete, uskoro i zvanično da se inkorporiraju u marketing i poslovanje? Dosta su nam služila za potkusurivanje, vreme je da i stvarno postanu – kusur. Izvinite, nemam sitno, uzmite jedno dete, ponestalo nam je žvaka i šibica. Treba vam dete za kredibilitet? Predajte bebu na šalter levo, ovde možete podići kamatu – izvolite adolescenta.
Dabogda nam deca bila mnogo bolja od nas.
Nadežda Milenković
|