Poigravanje sa prošlošću - ko skida glave sa valjevskih spomenika:
Seča spomenika

Dok su Valjevci slavili dvesta godina od Prvog srpskog ustanka, nestala je glava sa sveže otkrivenog spomenika seči knezova, dela akademskog vajara Milomira Jevtića. Betonsku glavu je sutradan vratio sam autor. A onda je glava ponovo nestala. Pa je vraćena. Sad je opet nema

Davno su Turci napustili valjevsku nahiju tegleći svoje jandžike, zembilje i čekmečad, ali izgleda da je u samom gradu zaostalo nešto od starih adeta. Još uvek se "na poljcu do Kolubare" zakotrlja nečija glava, makar to bio i deo kakvog spomenika. Jedino što nema britkih jatagana koji mogu da seku beton i bronzu, pa u poslednje vreme glave lete u kompletu sa poprsjem, što bi kao dostojnu novotariju verovatno pozdravili oni koji su posekli knezove Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina i držali njihove glave ispred Muselimovog konaka, ukoliko njihove seni katkad prohuje valjevskim nebesima, koja nekada behu u sastavu otomanskog dženeta ili džehenema, kako se kome već zalomilo.

I dok su Valjevci u Grand hotelu slavili dvesta godina od Prvog srpskog ustanka, koji je započeo nakon pogubljenja Alekse i Ilije, nestala je glava sa sveže otkrivenog spomenika seči knezova, dela akademskog vajara Milomira Jevtića. Sam spomenik, zarubljena betonska piramida koja je prema idejnom rešenju trebalo da simbolizuje "stalne uspone i padove srpskog naroda", sa ženskom glavom na vrhu koja predstavlja "majku Srbiju", dok voda koja curi niz telo piramide nagoveštava "plač domovine za pogubljenim sinovima", od samog početka nije bio po volji opštinskih čelnika, ali ni onih koji su smatrali da se značaj moderne državnosti može jedino izraziti tonama utrošenog materijala. Čak su i samog umetnika, koji od kraja osamdesetih živi u Vašingtonu, nagovorili da poveća planirane dimenzije spomenika na visinu od metar i dvadeset, ali izgleda da ga ni to nije poštedelo mrkih pogleda bivših sugrađana, tako da se na kraju u nelagodi pravdao, kako to i nije spomenik, već samo spomen-obeležje. Knezovi će, govorio je on, jednog dana dobiti dostojan, monumentalan spomenik.

OBEZGLAVljENA PIRAMIDA: Kada se teška sumnja zbog nestale glave sručila na vlasnike trafika koji su oterani da bi na tom mestu bio postavljen spomenik, betonsku glavu je sutradan vratio sam autor. Pod okriljem noći umetnik je krišom odneo deo spomenika da bi navodno doterao neke crte lica, mada je poznanicima u poverenju govorio kako se uplašio da će neko osakatiti njegovo delo. Taj strah nije bio bez osnova, jer je i njemu samom već bilo jasno da se zbog raznoraznih grešaka – što zanatskih, zbog livenja spomenika po velikoj hladnoći koja je mogla dovesti do pucanja betona, što majstorskih, jer su pojedina slova bila utisnuta naopako – mora ponovo izliti osnova rada, dok se glava, koja zbog toga nije ni bila pričvršćena, mogla zadržati. Neuspeli odlivak nisu od čelične sajle krana zaštitile ni birane reči vladike šabačko-valjevskog Lavrentija koji je osveštao ovo delo, tako da je uskoro stigla nova betonska piramida na kojoj se udomila stara glava.

Taman kada su se nepoverljivi pogledi prolaznika polako navikli na neobično obličje u njihovom gradu, ponovo je osvanula obezglavljena piramida. Policija ko policija, prvo je posumnjala na sirotog Milomira Jevtića, prisećajući se njegovog beksta u Ameriku, neobičnih zamisli o naopako okrenutim slovima i sakrivanju glave u vlastitom domu, ali je Mile samo nemoćno slegnuo ramenima. Uzalud su pretraženi svi okolni ulazi, prolazi i mračni ćoškovi, ali od glave – ni glasa. Dok je policija zbog delikatnosti čitave stvari ćutala, a vajar kršio ruke i proklinjao dan kada mu je palo na pamet da se petlja sa onima od kojih je utekao čak preko debelog okeana, glava je nađena u društvu Stjepana Filipovića, koji je zaštitnički držao ispružene ručerde isklesane u duhu socrealističke Jugoslavije, iznad stilizovane glavice devetnaestovekovne Srbije, veličine njegove stisnute pesnice

Da se lokalni mistici i prosvećenije gatare ne bi osećali zapostavljeni u čitavoj priči, glava je osvanula u središtu pentagrama koji je u podnožju Filipovićevog spomenika iscrtan auto-lakom. Dobro sad, pentagram može da znači svašta i ništa, ali je neko očigledno želeo da poveže tri kraka ovog simbola kao oznaku muškog principa (Stjepan Filipović) i brojku dva koja predstavlja ženski pol (glavu tj. "majku Srbiju"), i da na taj način premosti provaliju koju je revolucionarna bratija iskopala prema tradiciji Prvog srpskog ustanka. Šalu na stranu, ali je taj duboko cinični, ili beslovesno buntovnički čin raspalio vatre u kuhinjama gde su se krčkale maštarije o Hrvatu Stjepanu Filipoviću koji je podmetnut Srbima, mračnim zavetima satanista, sektama, Jehovinim svedocima, četnicima, radikalima, dosovcima... i inima, koji mešetare valjevskim ulicama. Da li zbog predostrožnosti, glava još nije vraćena na spomenik.

PO ZADATKU: No, ničija tradicija, pa ni partizanska, nije sijala do zore, pa je u jednoj omanjoj akciji pokleknuo i sam Stjepan Filipović, baš onaj koji je po specijalnom zadatku došao u Valjevo da ga Nemci uhvate i obese, ne bi li posle njegov spomenik sa brda Vidrak decenijama i vekovima dokazivao kako su Srbi bedne kukavice koje strahuju od jedne bedne omče na vratu. Njegov monumentalni spomenik ipak beše prevelik zalogaj, pa je neko iskalio gnev na maloj Filipovićevoj bisti koja se nalazila ispred Doma kulture.

Možda ovo ne bi podsećalo na neobjavljeni rat spomenicima da već nekoliko meseci ne čuči bez glave i narodni heroj Milivoje Radosavljević. Slična sudbina već je zadesila i Žikicu Jovanovića Španca, tako da je neka ledena nelagoda, malo zbog same prirode materijala od koga su napravljeni, a više od teške neizvesnosti, obuzela prekaljene valjevske borce Dragojla i Miloša Dudića, i njihovog saborca Mišu Pantića. Kako stvari sada stoje, kao da je i Vuk Karadžić zabrinuto počeo da huče kroz brkove zbog optužbi da je bio Azijat, lopov, uništitelj jezika i mrzitelj duhovnosti, a čini se da čak i Desanki Maksimović katkad zadrhti postament zbog hvalospeva upućenih Slobodanu Miloševiću. Samo Milovan Glišić izgleda nekako čilo i veselo, sluteći valjda da će u duhu jedne njemu strane poetike ova seča spomenika postati u budućnosti dostojna tema za neki novi spomenik.

Slobodan Kostić