Roman - Krotiteljka senki:
Berlinski akvarel

Inka Paraj: Krotiteljka senki
Fabrika knjiga, Beograd 2004.
S nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen

Ponovo idem onom ulicom, prolećni dan, godina 1989. Ponovo sam u starom, sada potpuno nestvarnom životu na zapadnoj osi grada. Još uvek ne znam za drugo. Još nemam utisak da je ovakav život, rizičan a bezbrižan, varka. Život življen na račun ovog današnjeg, za koji ponekad jedva da imam snage

Ako je u proslavljenom filmu Wolfganga Beckera Good Bye, Lenin, smeštenom u eks-istočni Berlin iz najranijih dana gubitka njegove "istočnosti", vođa ruske Oktobarske revolucije – onaj konfuzni čikica sa mesijanskim idejama koji se, nažalost, nije na vreme skrasio u Švajcarskoj – prigodna metafora jednog izumirućeg Pogleda Na Svet i rastakanja samog tog Sveta, onda je u romanu savremene nemačke spisateljice Inke Paraj (rođ. 1967.) Die Schattenboxerin iliti Krotiteljka senki – koji je pogolem hit na nemačkom govornom području, iako po svojim odlikama nipošto ne pripada tipičnoj bestseler-književnosti – Vladimir Iljič Uljanov tek posve neutralni toponim: glavna junakinja romana živi u već gotovo sasvim napuštenoj skvoterskoj zgradi u Leninskoj ulici, i to je sve što se o tome ima za reći; muž Nadežde Krupskaje ovde je, dakle, samo uzgredno konstatovani amblem jednog istorijskog sloja farbe na složenom portretu nemačke prestonice. I to nam nešto važno govori i o samoj "Krotiteljki senki": ovaj se roman ne bavi Velikom Istorijom, mada ona stalno, poput upornog severnog vetra, prosvirava kroz široke berlinske ulice. Autorka je tu samo da konstatuje to "postistorijsko" stanje stvari kao mizanscen svoje priče: niti želi od njega da beži, niti pak pušta svoju junakinju da se njime preterano zamara.

Za to, uostalom, nema ni potrebe: Grad je taj koji govori za sebe, junakinja Inke Paraj to samo "nesvesno" prenosi, kao kliconoša koji okolo distribuiše kijavicu...

"Zaplet" romana, skiciran u dve-tri rečenice, reći će vam i manje i više od onoga što vam treba, jer ono već dozlaboga vešto fabuliranje, jer onaj oh, tako obezdahljujući suspense svakako nije glavna vrlina romana; autorkine su namere druge naravi. Priča počinje da se ubrzava kada glavna junakinja Hel (Svetla) primećuje misteriozni nestanak Dunkel (Tamne), njene jedine preostale susetke iz skvota; Hel njuška po njenom stanu tražeći odgonetku, tu upoznaje zagonetnog mladića Merca – koji, pokazaće se, po Berlinu traži svog biološkog oca, a okolo landara s rancem prepunim opljačkanog keša – i sa njim upada u koloplet "graničnih" i svakako filmičnih situacija, tačnije – nevolja. No, šta je to što ona zapravo traži muvajući se sa Mercom – bolje da saznate sami. U svakom slučaju, koketiranje sa obrascima trilera uistinu nije mnogo više od koketiranja. Ono u čemu je Inka Paraj najbolja jeste atmosfera, odnosno retka spisateljska sposobnost da se sam Berlin iz devedesetih – sa flešbekovima na vreme dok je Zid još kočoperno stajao na kičmi grada, pucajući na Večnost – učini centralnim protagonistom romana. Otuda najukusniji "začin" ove knjige predstavljaju svi oni defilirajući, kobajagi "usputni" likovi, smoreni i splašeni rumunski ugostitelji, Romčići iz balkanskih nedođija, dalekoistočni imigranti, karakteristično berlinski "alternativci" svih vrsta... Taj naizgled prigušeno uzbudljivi berlinski akvarel glavni je adut "Krotiteljke senki", barem koliko i neistrošiva visprenost same naratorke. Nemačka kritika je to dobro uočila, a "pala" su i zvučna poređenja, od toga da u njenoj (para)krimi-misteriji na fonu jednog Velikog Grada ima nečega osterovskog (Paul Auster), do toga da Inka Paraj "slika" Berlin sugestivno, briljantno i (su)mračno kao što je, recimo, Ijen Mekjuen slikao Veneciju. Okej, mada tu postoji i bolji, direktniji link: Mekjuen je svoj po meni možda i ponajbolji ili bar najuzbudljiviji roman, The Innocent, smestio upravo u Berlin, onaj iz ranih dana hladnog rata.

Sve te "lekareovske" (John le Carre) priče sada su zatvorena knjiga, ono što je ostalo jeste Grad koji će još dugo, dugo biti neuporediv s bilo kojim drugim u Nemačkoj, u Evropi, na Zemlji. Junakinja Inke Paraj kao da je došla da pokupi krhotine jedne Velike Priče, i da nas uzgred uveri kako je ta priča i naša, danas možda više nego ikada.

Teofil Pančić