Exit 2004:
Joj što volim Igi Pop

Egzit u budućnosti mogao bi i da izađe iz faze kolektivne psihoterapije i da postane mesto na kome će se zaista rađati novi stvaralački potencijal. Kada klinac iz publike vidi čoveka malo starijeg od sebe kako svira na bini i poželi da se jednog dana tamo pojavi, onda je prava misija Egzita ispunjena

Pred nastup Igija Popa u nedelju uveče u publici je vladala nervoza. Zbog izostanka američke nove rok snage Kings of Leon pauza između nastupa fantastičnih Peaches i uvrnutog "oca panka" otegla se gotovo čitav sat, što su nekako svi iskoristili da se približe bini što je više moguće. Kada su The Stooges (Studžis) počeli da "praše", pokazujući da višak godina ne znači nedostatak energije, masa je počela da se "nekontrolisano kreće u više pravaca". Usred mase koja se ponašala po pravilima važećim na pravim rok događajima jedan mladić je sasvim mirno "motao spravu" ne obazirući se na ono što se dešavalo okolo. Hladnokrvnost sa kojom je usred gungule "smotao džoju" bila je fascinantna. Posle obavljenog rituala samo se priključio masi koja je skakala na Real cool time.

Ove godine na Egzitu policija je bila tolerantna, tako da je i to razlog što su moguće tuče izbegnute. Kada znate da vas niko posebno neće maltretirati, onda nema razloga da se jogunite. Pored toga što je festival bio gotovo doveden u pitanje dve nedelje pred početak, zbog privođenja i zadržavanja u pritvoru dvojice ljudi iz organizacije, ispostavilo se da je komunikacija sa "organima reda" bila dobra, tako da ove godine nema pritužbi na preterano sporo ulaženje na tvrđavu zbog rigoroznih kontrola na ulazu. Događaj sa stavljanjem u pritvor dvojice organizatora ulio je dodatnu energiju festivalu koji bi i trebalo, u jednom svom segmentu, da bude mesto za ispoljavanje subverzivnosti omladinskog načina života.

Zvonko Bogdan

Sa oko 30-ak hiljada ljudi po večeri (preliminarni podaci) Egzit je pokazao da i te kako ima smisla i da ovde postoji tzv. kritična masa koja može da iznese čitavu stvar. Štaviše, u subotu i nedelju, poslednje dve večeri, na tvrđavi je bila tolika gužva da bi organizatori mogli zaista da razmisle o tome da li je festival ubuduće potrebno organizovati na mestu koje objektivno ne može da primi toliko ljudi. Posle nastupa Igija Popa, ako ste bili stacionirani negde bliže bini i ako ste uspeli da izdržite čitav nastup na nogama, bilo je potrebno sat vremena da se izvučete odatle samo zato što postoji jedan izlaz sa poljane na kojoj je postavljena glavna bina.

Ako se nešto organizatorima može objektivno zameriti, onda je to upravo činjenica da je kretanje unutar tvrđave bilo veoma otežano i da nije bilo šanse da uvek stignete na vreme tamo gde ste naumili. Prava je sreća da nije bilo posla za lekare, mada oni koji su se zadesili u pravoj gužvi znaju kako im je bilo i koliko su mogli da uživaju.

Gužve je bilo svuda. U kampu ispred "Gradilišta", na Štrandu, u malobrojnim hotelima u gradu, prostor ispod tvrđave bio je tradicionalno okupiran tezgama-šankovima na kojima ste mogli da kupite proizvode onih firmi koje nisu bile sponzori festivala. Gužve je bilo i zbog toga što je mali broj posetilaca pokazivao interesovanje da se pojavi na tvrđavi pre devet uveče, pa je izgledalo, kao i ranijih godina, da svi žele da uđu u istom trenutku.

Peaches

Organizatori će, dok budu duvali četiri rođendanske svećice, verovatno poželeti da festival nastavi da živi i da zaista niko sledeće godine ne postavlja pitanje da li će Egzita uopšte biti. Ove je godine Egzit bio najavljivan i na MTV-ju, ekipa sa ove televizije priprema dokumentarac o gradu i festivalu, promovisana je antitrafiking kampanja MTV fondacije sa lokalnim srbijanskim partnerom ATC-om (Anti trafficking centre) iz Beograda. Napravljen na talasu petooktobarske energije, festival je bio obeležen jasnim političkim stavom što mu je zapravo više štetilo, jer u Srbiji i dalje previše stvari zavisi od tzv. političke volje, pa je zbog toga logično pitanje šta će se sa festivalom dogoditi ako na narednim izborima u Novom Sadu pobede predstavnici DSS-a ili SRS-a?

Cypres Hill

U državi koja nema muzičku produkciju, mislimo na pop i rok muziku, i u kojoj gotovo da ne postoje izdavači, ovakav muzički događaj jeste incident. Ono što Egzit nije uspeo za ove četiri godine, ako je već imao neku misiju, to je da barem animira ljude koji se nekim izdavaštvom bave. Možda bi to mogao da bude jedan segment Egzit priče. Građanske inicijative i delovanje nevladinog sektora jesu važne stvari na koje omladina može da bude upućena na ovakvom festivalu, ali bi malo više prostora moglo da se da, ili da se pokuša da se da, klincima koji sviraju po Srbiji. Entuzijazam na kome je bilo zasnovano postojanje "popularne kulture" tokom devedesetih udavio se u tržišnom blatu tranzicije. Novu energiju ne mogu da donesu koncerti velikih zvezda koje su davno prešle svoj stvaralački zenit. Prostor koji se nekad ponosio svojom rok scenom ostao je u potpunosti zapušten i prepušten turbo-folk idolatriji. Zato bi Egzit u budućnosti, ako ga bude, mogao da izađe iz faze kolektivne psihoterapije i da postane mesto na kome će se zaista rađati nov stvaralački potencijal. Kada klinac iz publike vidi čoveka malo starijeg od sebe kako svira na bini i poželi da se jednog dana tamo pojavi, onda je prava misija Egzita ispunjena.

Ovako, sve će ostati na guranju i motanju. "I ona kaže, joj što volim Igi Pop, ona kaže... Igi Pop."

Slobodan Georgijev

EXIT 2004: Programski koncept Dame i gospodo, čast mi je da vam saopštim da je ove godine Exit (bio) veći od Srbije! To svakako nije rezultat kojim se treba posebno ponositi, jer u ovom odsudnom času samo najgori nisu bolji, ali je vredan pokazatelj svima ostalima da ne moraju svi činioci ove nesrećne države slediti njenu sudbinu. Ako to neće. Muzički program Exita ove godine konceptualno pokazuje bitan pomak na bolje, i na tome, verovatno, treba zahvaliti uplitanju koncertne agencije B92. Exit 04 kreće se u pravcu jednog festivala koji bi za par godina trebalo da postane trendsetersko ogledalo kool-turne muzičke Evrope, da bi (da bi!...) za deceniju i po prvi put mogao da se oproba kao samostalni trendseter drugima (neposrednom okruženju, Balkanu, istočnoj Evropi...). U tom smislu, poslednji dan festivala i nastupi Iggyja i Stoogesa, Kings Of Leon (planirano!) i Peaches, zatim nastup Goldfrappa, svetla su ilustracija tog trendseterskog duha. Massive Attack i Cypress Hill su klasici takvog koncepta, i sa njima tek sustižemo Evropu, sa najmanje desetak godina zakašnjenja (imajte na umu da ovde ne komentarišemo kvalitet ovih bendova, već njihov značaj i atraktivnost u aktuelnom muzičkom kontekstu). Ali, to je danak koji mora da se plati. Brand New Heavies i atrakcije tipa "Neneh Cherry (DJ set)" govore o tome da neki naredni Exit treba osmišljavati i odmeravati na osnovu onoga (najboljeg?) što može da se dobije, a ne po svaku cenu puniti četiri dana čim god se stigne. Najviše zbog toga što prosečan exitovac "nasamaren" spotom 7 Seconds u kome Neneh Cherry gostuje kod Youssou N'Dourua, ne želi da dođe na Exit i shvati da Neneh zapravo glumi papagaja modernom verglu, iako to lepo piše u programu. U samo tri dana festivala, Brand New Heavies mogli su nastupiti pre Cypress Hilla, Neneh je mogla da ode na neku od manjih scena sa manje pompeznom najavom, i svima dobro. Najveći uspeh ovogodišnjeg festivala svakako predstavlja maštovitost i entuzijazam organizatora u pogledu broja pozornica (čak 11!!!). Ne zbog toga što nam je siromaštvo zakamuflirano šarenim lažama, već zbog toga što ovaj bogati koncept uzdiže Exit na nivo univerzalnog četvorodnevnog slavlja muzike, gde prvi put, ono "za svakog po nešto" prevazilazi vašarsku konotaciju i postaje iluminacija univerzalnog. Sada samo treba biti idiot pa očekivati da Exit 05 ne bude još bolji. Ili megaidiot, pa to i omogućiti. Zvonko Bogdan, Goldfrapp i Luna bili su moj privatni tip za ceo festival. Konjički šansonjer, kako ga neki zlurado zovu, Zvonko Bogdan pokazao je da neko u organizaciji festivala, ipak, ima smisla za humor. Nešto što je lako moglo da ispadne glup vic u pogrešnom društvu, izdiglo se u prvoklasnu atrakciju šarma i srčanosti. Zvonko je pred prepunim auditorijumom Fusion Stagea pokazao kako se u isto vreme može biti i lola i gospodin i faca. Njegov greatest hits set oduševio je sve prisutne i demonstrirao da je, zaista, sve manje konja, konja koji jure, a, u stvari, nikuda ne žure. Goldfrapp su, ipak, bili malo više arti nego što bi nam to svima prijalo. Iako Alison Goldfrapp nesporno ima veličanstven glas, psihodelična ezoteričnost njihovog nastupa bila je preambiciozan zalogaj za otvoreni prostor glavne pozornice i publiku tek nedavno spasenu od još jednog radikalskog istrebljenja. Generalno gledano, na primeru Goldfrappa može se s pravom tvrditi da koncept glavne pozornice Exita ne treba utvrđivati na osnovu njegovog ambijentalnog ugođaja, već na primarnoj želji njegovih posetilaca da stvari budu ekstremne, snažne i razvaljujuće, kao i dobar deo njihovog dosadašnjeg života. Što nas dovodi do Massive Attack. Još jedan rizičan izbor, koji se lako mogao pretvoriti u malokrvnu, triphopičnu prodaju m**a za bubrege, ali je zapravo demonstrirao prvoklasan izgled ovog festivala, onako kako bi svi mi voleli da uvek bude. Iako su u bendu ostali samo Daddy G i Del Naja, iako su svi njihovi sjajni gostujući vokali (Horace Andy, Shara Nelson, Elizabeth Fraiser...) na koncertima zamenjeni sešn-pevačima, malo ko je imao primedbe na Spying Glass, ili Teardrop koju, ipak, samo Fraiserova može da otpeva kako treba. Tri ključna trenutka bila su: uvodna Angel, koja je zvučala kao God Machine nekad, centralni instrumental nepoznatog imena koji je u svest exitovaca uveo sasvim novi doživljaj koncertnog osvetljenja kao elementa koji nečemu zaista služi, i, negde pred kraj, Safe From Harm, kojom je reprezentovana elitna matrica ovog benda, i trip-hopa kao žanra, a koju čine ljubav + mističnost. Na ozvučenje koje se raspadalo i pretihe vokale Daddyija i Del Naje neka se žale uporniji od nas. Slobodan Vujanović