In memoriam - Marlon Brando (3. april 1924 – 1. jul 2004):
Život u kojem vreme ne znači ništa

Uprkos brojnim pokušajima raznih teoretičarki i spisateljica, dokaz za staru žensku tezu da pravi muškarci lagano nestaju nisu pružile ni teorije, ni eseji, ni knjige, već jedan najobičniji agencijski naslov. Osvanuo je drugog jula i glasio jednostavno: "Marlon died". Posle toga, i bez ikakvih objašnjenja, bilo je jasno da je otišao Najveći među Pravima – jedan od retkih koji je uspeo da istovremeno bude i cinik i romantik, i ulični tabadžija i nežni zaštitnik, i led i vatra.

Rođen kao treće dete uglednog trgovca iz Nebraske i domaćice alkoholičarke zaljubljene u pozorište, ni izbliza nije bio predodređen za holivudski sjaj: bezbrojne kazne u srednjoj školi i izbacivanje iz vojne škole koju je potom upisao nisu mu obećavali čak ni koliko-toliko sigurnu egzistenciju. "Smetala mi je disciplina. Morao sam iskazivati poštovanje prema onima koje nisam poštovao. Mrzeo sam i zvono. Volim život u kojem vreme ne znači ništa." Upravo sledeći ljubav prema takvom životu, sreću će okušati u glumačkoj školi u Njujorku, a zatim i na Brodveju. Ostalo je, naravno, istorija: sledili su brojni filmovi, uglavnom zapamćeni baš zbog njega. Kao Stenli Kovalski u Tramvaju zvanom želja pokazao je da samo ogoljena muška mišica ili jedan pogled mogu da kažu više od svih režiserskih intervencija; kao Kristijan Flečer u Pobuni na brodu Baunti dokazao je da ga skromno poreklo, grubi maniri i čuveno mrmljanje ne sprečavaju da bude aristokrata veći od onih koji su na to nekako polagali pravo; kao don Vito Korleone u Kumu bio je veći mafijaš dok je mazio mačku nego svi holivudski mafijaši pre i posle njega; kao ljubavnik u Poslednjem tangu u Parizu postao je sinonim za reč ljubavnik, dok je simbol Apokalipse danas ostala njegova senka i glas koji dopire ravno iz srca tame.

Sve to, međutim, nije mogao da uradi tek jedan običan glumac – za sve to bila je potrebna strast s kojom čovek može samo da se rodi, hrabrost dovoljno velika za rušenje svih klišea i posvećenost koja često ne dolazi u paketu s talentom. Još potpuno anoniman, rukujući se s nekim filmskim moćnikom, utisnuo mu je u dlan sirovo jaje; tokom priprema za prvu ulogu, lik Kena Viloseka u filmu Muškarci (1950), dane je provodio u bolnici s ranjenicima, oponašajući njihove kretnje i uživljavajući se u njihove traume; odbijajući da primi Oskara za ulogu u Kumu na scenu je poslao Indijanca koji je pročitao protest protiv zatiranja indijanskih plemena; u međuvremenu, vreme je provodio učestvujući u brojnim protestima, odbrani Martina Lutera Kinga, borbi za prava crnaca na Jugu... I dok su holivudske zvezde s ponosom nosile oreole seks simbola, buntovnika, mačo tipova, pritom poslušno učestvujući u svemu što su im producenti nalagali, bio je jedan od retkih koji se osmelio da jednostavno pobegne: najpre čestim odlascima na Tahiti, a zatim kupovinom sopstvenog ostrva, obezbedio je sebi sigurno utočište i život u kojem vreme zaista ništa ne znači. "Gluma je posledica neurotičnih impulsa. Jedina korist koju sam od nje imao jeste to što mi je omogućila da plaćam svoje psihijatre", znao je da kaže, ne priznajući svet koji je gluma podrazumevala, a ipak nastavljajući da glumi. No, i pored uloga u 35 filmova, dva Oskara, svetske slave i sopstvenog ostrva, od lične drame nije mogao pobeći: posle brojnih brakova, ubistva koje je počinio njegov sin, samoubistva ćerke i bezbrojnih surovih tračeva koji su ga pratili, preostalo mu je jedino da svoj cinizam i pesimizam dodatno usavrši i tako se odbrani od svih onih koji su od njega, kako to već red nalaže, nešto očekivali. "Evo me proćelavog, sredovečnog i promašenog. Osećam prevaru kad glumim. Imao sam sve: jebanje, piće, posao. Ništa od toga nema smisla."

Tek kada je u filmu Don Huan de Marko, sa svojih 70 i kusur godina i 100 i kusur kilograma, zagrlio Fej Danavej i s njom zaplesao, postalo je jasno s kakvom smo facom zapravo imali posla: pored šaka koje su uprkos kilogramima znale i da zagrle i da lupe po stolu, očiju koje su uprkos godinama znale da gledaju, pored tela koje je uprkos dimenzijama znalo da se kreće, čak i Džoni Dep u glavnoj ulozi pao je u drugi plan.

I pre i posle njega, Holivud je imao buntovnike bez razloga; i pre i posle njega bilo je večnih enfant terriblea; i pre i posle njega bilo je seks simbola o kojima su žene sanjale, a muškarci im se divili. Samo njemu, međutim, pošlo je za rukom da sve to bude istovremeno i da sve to bude do poslednjeg dana. Kako valjda i dolikuje Najvećem među Pravima.

Tamara Skrozza