Navigator:
Superbrza tišina

Pre nekoliko dana "Njujork tajms" je pisao o porodici iz kalifornijskog grada San Dijega, koja je od 1996. godine priključena na internet broadband (širokopropusnom) konekcijom. U to vreme bili su „zamorčići" kompanije Tajm Vorner (kablovskog odeljenja) koja je isprobavala novi sistem. Toliko su se navikli da su nekoliko godina kasnije, kada su menjali kuću u kojoj žive, odustali od jedne koja im je odgovarala u svemu, sem u činjenici da nema brzu vezu sa internetom. Kažu, za njih je to bilo isto kao da kuća nema struju.

Život bez brzog interneta za njih je postao nezamisliv zbog brojnih usluga koje koriste svakodnevno. Uglavnom kupuju naručujući internetom, a kada to ne rade, onda internet koriste da bi pronašli najpovoljniju cenu. Brza veza omogućuje im da rade od kuće najmanje dva dana nedeljno, a posebno je interesantna priča o velikom požaru koji je zahvatio njihov deo grada pre devet meseci. Morali su da se evakuišu, a informacije o tome koje su kuće zahvaćene vatrom nalazili su na veb sajtu (autoru sajta policija je dozvolila da se sa vatrogascima kreće kroz ugroženo područje, kako bi prikupio informacije u cilju obaveštavanja zainteresovanih).

Širokopropusni internet u Americi polako postaje preovlađujući način pristupanja mreži, što sa sobom povlači značajne promene životnih navika. Pored San Dijega, i u Bostonu i Njujorku većina korisnika interneta povezana je na mrežu brzom vezom.

No, šta se nas tiče kako se internetu pristupa u Americi? Tiče nas se, i te kako. Onoga trenutka kada brodbend postane masovan, a taj dan nije daleko, i internet i računarska industrija smatraće da se radi o nečemu što se podrazumeva i u tom pravcu će se razvijati. Kao što se danas računari prodaju sa modemom i zvučnom karticom (integrisani u matičnu ploču, čak), dok je do pre neku godinu to bila dodatna oprema i smatralo se da je uzimaju samo „zaluđenici", najverovatnije da bi se igrali.

Brzi pristup, predviđaju poznavaoci, predstavlja novu vrstu podele sveta i to se već sada očitava. U Evropi 13 odsto korisnika trenutno ima brzu vezu sa internetom, a do 2009. očekuje se da će ih biti 37 odsto. Međutim, radi se o proseku, jer će u Grčkoj takve linije koristiti tek 14 odsto korisnika za razliku od očekivanih 47 odsto u Holandiji. To znači i drugačije pravce razvoja lokalne industrije. Tamo gde postoji dobra informatička infrastruktura razvijaće se biznis intelektualnih usluga, visoko profitabilan i ekološki prihvatljiv. Tamo gde takvih mogućnosti nema, seliće se „ostalo". Najgore će, naravno, proći krajevi koji uopšte ne budu radili na sopstvenoj infrastrukturi i gde misle da se termin saobraćaj odnosi samo na puteve i pruge.

Razlog zašto se svi odmah ne priključe na internet najbržom vezom (kada je budućnost tako očigledna) jeste zastarela telekomunikaciona infrastruktura, pogotovu u najrazvijenijim delovima Evrope. Razvlačenje novih kablova je prevelik luksuz te se koriste bakarne telefonske „parice" od kojih su neke postavljene početkom prošlog veka i još uvek rade. Kakvo je to rasipništvo bilo govori podatak da se kroz njih danas može proturiti 24 megabita podataka u sekundi, to jest osam hiljada puta više nego što nosi jedan običan telefonski razgovor. Predočite to naredni put onom svom sagovorniku kada vam bude „ćutao u slušalicu".

Zoran Stanojević