Nezbrinuta deca:
U raljama sistema

Uprkos sve većem broju dece koja se iz ovih ili onih razloga nađu na ulici, na čitavoj teritoriji Srbije za sada postoji jedno prihvatilište. Prihvatilište ima 16 ležaja, rešetke na prozorima, devastirane spavaonice i nalazi se pod istim krovom sa vaspitnim domom. U toj situaciji, vršnjačko zlostavljanje, prebukiranost kapaciteta i nemogućnost da se deci pruži bilo šta osim najosnovnijih egzistencijalnih potreba, svakodnevna su pojava

NEVESELA BUDUĆNOST: Štićenici doma za nezbrinutu decu

Deca na ulici, deca u šahtovima, deca koja duvaju lepak, musava i bolesna deca prosjaci, deca sa suzama u očima, deca koja traže hranu u kontejnerima. Pa onda ista ta deca "upakovana" u nešto duži TV ili novinski prilog, sa sve potresnim pričama o tome kako su se našla tu gde su se našla i, konačno, sa novinarima koji ih uzimaju za ruku i odvode tamo gde navodno i spadaju. U dom, reklo bi se onako laički. Javnost je uzdrmana, gledaoci i čitaoci prikovani za ekrane ili novine bar nekoliko minuta, a eksperti raznih profila još jednom su dobili šansu da podsete na kakvom mestu zapravo živimo i šta su zapravo problemi s kojima se "suočava društvo".

Kad bismo sve sabrali i oduzeli, ispalo bi da je u poslednjih nekoliko godina pored političkih afera, štrajkova i ostalih nusprodukata tranzicije, najbolji medijski proizvod bila upravo ovakva priča. Dobro zvuči, još bolje izgleda, privlači publiku. Ono što nije toliko atraktivno i čime su se medijski poslenici daleko manje bavili jeste ono što sledi: kamere su se obično gasile posle prolaska dece kroz "domska" vrata. No, iza tih vrata prava priča zapravo počinje.

STANICA, ČEKAONICA, SPAVAONICA: Prva stanica dece pokupljene s ulice, ili stručno rečeno, "dece koja su se našla u stanju socijalne potrebe" jeste prihvatilište. Zvanično, funkcija te ustanove jeste da deci pruži kratkoročni smeštaj, egzistencijalno zbrinjavanje, ishranu, zdravstvenu zaštitu, higijenu, spavanje, sigurnost, a potom sledi brza informacija Centra za socijalni rad i njegovo preuzimanje nadležnosti nad decom. Sve u svemu, deca u prihvatilištu borave od tri do 30 dana i dalje bivaju usmerena u svoju matičnu ili hraniteljsku porodicu, u domove za decu bez roditeljskog staranja ili u zavode za vaspitanje. Stvar, dakle, izgleda sasvim uređeno i jasno. No, kao i mnoge druge pojave, uređenost i jasnoća takva je samo na prvi pogled. Na celoj teritoriji Srbije postoji samo jedno prihvatilište – iako je u poslednje vreme otvoreno još nekoliko sličnih ustanova, sva deca koju policija zatekne na ulici, bez obzira na to o čemu se i o kome zapravo radi, na početku bivaju zbrinuta u jednoj jedinoj zgradi. Ništa strašno da ta jedna jedina zgrada ne poseduje svega 16 kreveta u četiri spavaone, da ta jedna jedina zgrada nimalo ne liči na nešto što bi deci s ulice trebalo da pruži sigurno utočište, da u toj jednoj jedinoj zgradi od svega što iole liči na normalno okruženje ne postoji jedino nešto bolji televizor, da zidovi u sobama ne liče na zidove železničke stanice, da na većini prozora ne fale stakla. Ništa strašno da ta jedna jedina zgrada nije u sklopu Zavoda za vaspitanje dece i omladine – onoga što laički nazivamo popravnim domom otvorenog tipa. U prevodu i skraćenoj verziji, sva deca sa svih ulica svih gradova Srbije bivaju zbrinuta u više nego skučenim, praktično devastiranim prostorijama, u neposrednom okruženju dece kojima je već izrečena vaspitna mera. Na istom mestu nalaze se, dakle, deca od sedam do 17 godina, deca koja su već počinila neke prestupe, deca koja imaju tendenciju da ih počine i deca koja bi u normalnim uslovima mogla da funkcionišu sasvim normalno. "Vrlo je teško na jednom mestu zadovoljiti sve potrebe. Kao kad u istoj ordinaciji pokušavate da rešite kardiološke, ginekološke i bubrežne smetnje – u suštini ne nudite kvalitet i efikasnost. Nešto slično je i sa našim prihvatilištem", objašnjava za "Vreme" direktor Zavoda za vaspitanje dece i omladine Živorad Gajić.

Po njegovim rečima, činjenica da prihvatilište funkcioniše u sklopu Zavoda doprinosi postojanju rizika od vršnjačkog zlostavljanja i zanemarivanja. "Tokom 24 sata, pogotovo tokom vikenda, praznika i noći, kada usled smanjenog potencijala zaposlenih, sve ostaje na jednom čoveku, takvi rizici su zaista mogući. Ako je pritom reč o devojčicama i dečacima određenog kalendarskog uzrasta, koji imaju interesovanja za suprotni pol, iz te priče se pokatkad dogodi nešto što ne priželjkujemo, što ne očekujemo. Uprkos razdvojenosti dečaka i devojčica tokom noći, tokom sna, dešava se da oni na vrlo maštovit način otpočnu neku komunikaciju koja se pokatkad potvrdi kao neka vrsta zlostavljanja. Nismo imali nešto što može da se podvede pod silovanje ili primoravanje na protivprirodni blud, ali rizik je svako njihovo udaljavanje izvan ovog prostora. Devojčice, ne samo iz prihvatilišta nego i iz domskog dela zaštite, najinteresantniji su i najintrigantniji deo ovog sistema. U njihovom slučaju je rizik od nekontrolisane komunikacije, pa i u seksualnom smislu, maksimalan." Činjenica da je u prihvatilištu protok dece stalan, a da su u zavodskom delu deca koja tu ostaju i po nekoliko godina, takođe pogoduje toj situaciji: "Mi imamo stalni prijem dece, a svako novo dete interesantno je onoj grupi koja je konstantna. Ako dođe devojčica koja je lepa i upadljiva, ona će biti u žiži interesovanja, specijalno ako imamo u vidu da su ovde smešteni i adolescenti, koji funkcionišu po principu sad i odmah. Isto tako, ako dođe dete koje ima neke fizičke nedostatke, koje je ružno ili upadljivo debelo, takođe dolazi do problema. Jer, deca kao deca, i ovde su nemilosrdna", kaže psiholog prihvatilišta Violeta Laketić.

GUŽVA I IZGUŽVANI: Pored lokacije prihvatilišta, odnosno njegovog neadekvatnog okuženja, problemi ove ustanove su kapaciteti i stanje u kojem se nalazi. Naime, već i na prvi pogled, činjenica da jedina ustanova ovog tipa ima samo 16 ležaja, deluje neverovatno – posebno ako se ima u vidu da procedura za dalje usmeravanje dece, odnosno njihovo izmeštanje iz prihvatilišta, često traje duže od zakonski predviđenog roka. Sve to rezultira čestom prebukiranošću i ovako skromnih kapaciteta: prema zvaničnoj statistici, kroz prihvatilište prođe 33 do 38 dece mesečno, tako da često nema kreveta za sve njih. Po rečima direktora Zavoda, te situacije se rešavaju tako što se donose dodatni kreveti, dok praksa pokazuje da se događa da isti krevet deli dvoje dece. Čak i u trenutku kada, prema planovima za ovu godinu, bude adaptirano potkrovlje prihvatilišta i kapacitet podignut na 30 ležaja, to neće biti dovoljno ni za pokrivanje samo beogradskih potreba – da ne pominjemo potrebe manjih gradova iz kojih deca takođe pristižu.

No, za razliku od ovog problema, uzrokovanog pre svega famoznim materijalnim sredstvima, problem stanja u kojem se prihvatilište nalazi znatno je kompleksniji. S jedne strane, u pitanju je opet novac (odnosno nespremnost i nemogućnost nadležnih da ovakve ustanove adekvatno finansiraju), a s druge struktura dece koja se nađu u prihvatilištu. Naime, kako su ovde bar privremeno smeštena i deca s većim poremećajima u ponašanju, deca s psihijatrijskim poremećajima, kao i deca zavisnici od različitih psihoaktivnih supstanci, prihvatilište često ostaje bez prozora, kreveta i dodatne opreme. "Vi morate da shvatite da jednom unet krevet i jednom okrečena njihova soba ne znači da za mesec dana opet nećemo imati isti problem. Morate biti svesni činjenice da oni mogu biti veoma agresivni i zbunjeni, a da iz te zbunjenosti, osećaja stege, nastaje reakcija usmerena ka drugaru, ka drugarici, ka imovini, ka vaspitaču, ka televizoru. I zbog toga, prihvatilište iziskuje pristojna materijalno finansijska ulaganja kako bismo mi zadovoljili bar estetsku dimenziju, mogućnost da deca budu smeštena u udobnom i lepom prostoru. Postojećim sredstvima je nemoguće postići takav cilj", kaže direktor Gajić. Zahvaljujući svemu tome, dete koje je zatečeno na ulici dospeva u uslove koji su vrlo slični uslovima u kojima je zatečeno: okruženo problematičnim vršnjacima, pod konstantnim rizikom vršnjačkog zlostavljanja, u prostoru koji (uslovno rečeno) zadovoljava samo najnužnije egzistencijalne potrebe, s vrlo malo mogućnosti da se koliko-toliko oporavi od onoga što ga je pre toga snašlo. Ukratko, teško je zamisliti da, iza rešetaka prihvatilišta, dete pokupljeno s ulice može da vidi svoju šansu za eventualno uključenje u normalan život – što je načelno cilj ovakve ustanove. "Kod nas deca ne dobijaju usluge iz domena kulture, obrazovanja, nadgradnje itd. Mi smo kuća koja se bavi socijalizacijom i resocijalizacijom, mi smo njihova poslednja brana za ulazak u neke rigidnije delove sistema pod jurisdikcijom Ministarstva pravosuđa. Gro dece iz prihvatilišta vrši krivična dela, konzumiraju psihoaktivne suspstance, učestvuju u nekim grupicama u ime i za račun nekih koji ih organizuju, ali ona ne smeju biti marginalizovana, stigmatizovana, getoizirana i zaboravljena. Ipak, brojni su parametri kojima mogu da se potvrde sva ta četiri termina, počevši od potrebe da se pod istim krovom skupi sve što je neadaptibilno s drugim delovima sistema", objašnjava Živorad Gajić, zaključujući i da se "ne može od 50 neadaptibilnih napraviti oaza blagostanja".

Tu, naravno, dolazimo do problema koji su daleko slojevitiji nego što je finansijska situacija ili slepilo onih koji su odlučili da prihvatilište smeste u dvorište vaspitne ustanove. Godinama, naime, traje priča o zlostavljanoj, napuštenoj, socijalno neprilagođenoj ili problematičnoj deci. Godinama se razglaba o njihovom broju, sudbinama i projektima koji bi trebalo da im pomognu; godinama nevladin sektor prebacuje državnim institucijama da svoj posao ne rade valjano, a ovi im uzvraćaju da u datim uslovima bolje ne mogu. Istovremeno, godinama se fini građani mršte kad vide organizovanu grupu dece iz prihvatilišta u poseti Ateljeu 212 i zabrinuto komentarišu priče o tome da takve dece ima sve više. Godinama se od dece nađene na ulici prave privremene medijske zvezde koje se zaboravljaju istog trenutka kada uđu u prihvatilište. Svi, međutim, previđaju da su deca koja se nađu u "stanju socijalne potrebe" istovremeno deca koja bi trebalo da imaju nekakvu šansu, a da im je posle svih priča, razglabanja i zabrinutog klimanja glavom, ova država umesto šanse dala samo 16 kreveta. Iako je reč tek o privremenom smeštaju, usputnoj stanici ka centrima za socijalni rad, porodicama, domovima i zavodima, tih 16 kreveta ipak predstavljaju njihov prvi korak u institucije sistema. Zahvaljujući ovim ili onim razlozima, taj korak je takav da čak i oni koji samo navrate u prihvatilište ne požele da u bilo kakav sistem ikada uđu.

Tamara Skrozza