Dragan Lazarević, Deloitte & Touche:
Uticaj nove poslovne etike

"Koliko ja znam, 2001. i 2002. godine Sartid je mesečno koštao državu oko pet miliona dolara, a kada je došao US Stil, to se promenilo na plus pet. Dakle, njegov boravak vredi državi deset miliona dolara mesečno"

Dragan Lazarević, partner u Deloitte & Touche, izložio je za "Vreme" svoju teoriju o napretku tržišta Srbije i Crne Gore: "Kada petnaest do dvadeset odsto bruto nacionalnog dohotka bude proizvedeno od strane prvoklasnih međunarodnih firmi, što će značiti da deset do dvadeset odsto radno sposobnog stanovništva radi za te firme, plus njihovo okruženje, plus dobavljači, onda smo mi kao zemlja pobedili. To će značiti da je ekonomska moć izvučena iz starog sistema i funkcioniše na zdravim osnovama."

"VREME": Kada će se to dogoditi?

DRAGAN LAZAREVIĆ: "Kada se transformišu veliki sistemi koji zapošljavaju 60.000 ili 70.000 ljudi. US Stil ima 9000 zaposlenih plus oko 200 dobavljača koji su skoro ekskluzivno radili za njih i moraju da rade po standardima US Stila. Za svakog od njih radi po mojoj proceni u proseku oko 50 ljudi. Dakle, to je 20.000 ljudi koji su direktno pod uticajem nove poslovne etike. Kada bude postojalo još pet ili deset US Stilova, mada kod nas nema tako velikih preduzeća osim Elektroprivrede Srbije i Naftne industrije Srbije koji su giganti po broju zaposlenih, dakle kada bude oko 700.000 ljudi pod direktnim uticajem velikih svetskih kompanija, mi smo pobedili."

Deloitte & Touche je savetnik US Stila. Kako je po vašem mišljenju tekao taj proces?

Mi smo radili kao poreski računovodstveni i finansijski savetnici od marta 2002. godine kada su se pojavili i to traje do danas, s tim što je priroda našeg angažovanja evoluirala za ove dve i po godine. Bivši Sartid a današnji US Stil Srbija je prema mom mišljenju najpozitivniji signal koji se može poslati. To je apsolutna pobeda za ovu zemlju, kao i za 9000 ljudi koji tamo rade. Više od trideset godina država je subvencionirala Sartid i koliko ja znam, 2001. i 2002. godine, pre nego što je došao US Stil, Sartid je mesečno koštao državu oko pet miliona dolara operativno: plate radnicima, neplaćeni porezi i doprinosi, neplaćena struja, gas i železnica. Tada je bilo minus pet, a kada je došao US Stil, to se promenilo na plus pet. Dakle, njegov boravak vredi državi deset miliona dolara mesečno. To je bez ulaska u dalje preračune: da ne pominjemo dve stotine dobavljača koji žive isključivo od Sartida a koji su sada plaćeni, ili poslovnu etiku, jer ovo što se sada dešava potpuno je revolucionarno: oni drže kurseve svim zaposlenima, svim dobavljačima i svim kupcima, objašnjavaju im pravila poslovne etike po kojima treba da funkcionišu, jer ako ih se ne pridržavaju, neće raditi za US Stil. To su neki zdravorazumski zahtevi koje u Sartidu nikada nisu ispunjavali: ne laži, ne kradi, ne podmićuj, nosi šlem u valjaonici, nemoj da pušiš tamo gde može da eksplodira i slično. Niko se toga nije pridržavao. Ljudi sada rade i primaju redovno plate, koje su pre US Stila bile pri dnu lestvice u Srbiji, a sada su svakako u prvih pet ili deset. US Stil vidi dugoročni interes da posle investiranja od nekih 150 miliona dolara dostigne znatan nivo proizvodnje jer Sartid i danas gubi određenu sumu novca na mesečnom nivou pošto proizvodnja i mašine koje su zatečene nisu dovoljno dobre, a fiksni troškovi su jako veliki. Ako Sartid apsolutno ne radi, on košta između dva ili tri miliona mesečno.

Kada će prestati da gubi?

Ima dosta globalnih faktora koji utiču na proizvodnju: cena sirovina, s obzirom da sve mora da se uvozi iz Ukrajine, Brazila i još nekih zemalja, jer ovde nemamo gvožđe i koks, tako da će za nekih godinu ili dve oni postati profitabilni. Gledano s njihove strane, oni imaju i vlasnike i menadžment koji zahteva rezultate. I ako bude gubitaka, to može da se desi samo u početku, ali ne zauvek. U normalnoj zemlji, Sartid onakav kakav je bio poslednjih 30 ne bi opstao pet godina, jer nema nikakve ekonomske logike. Bio sam koordinator tog projekta u posebno oformljenom međunarodnom timu koji je uključio i naše ljude iz Amerike i Evrope. Ja sam bio vođa projekta za Srbiju, i imali smo veliki udeo u raznim savetovanjima tokom čitavog procesa. Moje mišljenje je da najbolje što može da se desi jeste da se napravi jedna kritična masa takvih prvoklasnih međunarodnih kompanija koje će ovde doći i promeniti kulturu, pored ekonomskog dobitka koji je US Stil doneo Smederevu i regionu. Podatak za koji im stalno govorim da bi trebalo da ga iznesu jeste da je između 70 i 80 odsto prometa srpske železnice upravo US Stil. Znači, srpska teretna železnica ne postoji bez njega. Njih struja košta oko milion i po mesečno. Kada je to prvi put plaćeno, u EPS-u nisu mogli da veruju, jer Sartid nikada nije platio struju. Počinju promene, jer je dolaskom stranog investitora stvoren izvesni kulturološki efekt. Cilj bi trebalo da bude stvaranje kritične masa stranih investitora, pri čemu je vrlo bitno da oni budu prvoklasni jer sve ostalo ne donosi taj skok poslovne etike i know-how transfera koje donose Koka-Kola, US Stil, Lafarž ili možda sutra Britiš petrol ili Šel.

U javnosti je nastala velika buka vezana za legalnost postupka.

Sve što se dešavalo vezano za US Stil bilo je, prema našim znanjima, transparentno, s tim što mi nismo ulazili u pravne aspekte i način rada trgovinskih sudova. Ja mogu da komentarišem ekonomske efekte jer kada sam ušao tamo, video sam da je to rupa bez dna s potpuno sumornom i čemernom atmosferom, gde se radilo sat vremena dnevno. Kada uporedim s trenutnim stanjem, to je potpuno drugačije mesto.

Dodatak priredili: Marija Vidić i Stevan Ristić
Fotografije: A. Anđić