TV manijak:
Morska luka na dnu Dorćola

Uvatiše Bagzija. U stvari, postoji dilema oko termina, hapšenje ili predaja, tek na televiziji sam video da su mu one podsečene šiškice izrasle. Grčki policajci ga vode pod ruku a u jednom trenutku se okreće kameri – zna da ćemo ga gledati. Zemunski klan je generalno patio od nemaštovitih frizura, ali im to niko neće stavljati na teret. Bagzi je za naše pravosuđe i policiju bio više od kriminalca, on je postao sinonim za neefikasnost. Oko Legije je uvek sve bilo kao u krimiću, ali Bagzi je uhapšen pa pušten i to nakon neuspelog atentata. Njemu je navodno zbog pritvora mogao da trpi posao trgovačkog putnika. Grčka policija ovih dana traga za njegovim poslovnim partnerom, (čovek je studirao u Beogradu), koji je umesto drvene građe u Grčku ilegalno uvezao – Bagzija.

Druga fertutma odigrala se u Novom Sadu gde je Goran Hadžić (beše li ono magacioner), u stilu Dejvida Koperfilda nestao. Šta je sa njegovom bradom – videćemo.

U rubrici tv-spektakl nedelje, prošlonedeljni pobednik je svakako obeležavanje 13. jula u Crnoj Gori. Bio je recital sa horom i orkestrom, glumci su nadahnuto recitovali patriotske stihove, a u publici u prvom redu sedeli su glavari Crne Gore. Nismo još pronašli zamenu za te manifestacije, gde sve pršti od velikih reči, gde violina gudi kao gusle, a balerine igraju kozaračko kolo. Na svim proslavama državnosti uvek se i samo gleda unazad i govori o prošlosti. Tu je ključ našeg nesnalaženja, jer bi svaka vizija budućnosti, (osim ispraznih floskula o prosperitetu) bila naučna fantastika. Međutim, ne vidim razlog za strah od loše vizije, jer ukoliko nam se ne dopadne scenario, možemo ga odbaciti ili promeniti. Zamislimo običan život u Srbiji, ili Crnoj Gori, za 50 godina. Pri tom mislim na svakodnevni život, plate, saobraćaj, škole, modu, prodavnice ili recimo izbore. Mogli bi glumci da izvedu igrokaz, ili da napravimo kompjutersku simulaciju. Možemo da se smejemo rezultatu, ali možda ćemo se nečeg pametnog dosetiti. Zato bih proslave državnih jubileja pretvorio u konkurs za futurologe. Vidovitih ionako imamo na pretek.

Mladi Crnogorci su u Bijelom Polju na velikom koncertu obeležili 13. juli uz igru i pjesmu, a himna mladih rokera je pjesma Goro moja u izvođenju grupe Perper. Njome je završen program kada je i mlado i staro pevalo i pjevalo što sa bine što iz publike.

Protekle nedelje nas je Trezor RTS-a podsetio na Goli otok i emisije o njemu. Meni je stalno u glavi emisija koju su zajedno pripremali Omer Karabeg i Milorad Komrakov. Osamdesetih je ta tema načeta, pa je još bilo škakljivo, ali opet ne mogu da se otmem utisku naknadne pameti. Budućnost je ovu dvojicu novinara stavila u različite tabore, ili tačnije, oni su se sami odredili. Karabega ću upamtiti po radio-mostovima kojima je kasnije pokušavao da tokom rata poveže ljude koje je Komrakov medijski podelio. A nekada su radili u istoj kući, istu emisiju – u istoj zemlji. Trezor je još jednom pokazao kako je konfuzna televizija kada govori o sebi, a o sebi govori čak kada je tema i Goli otok. Jedan drugi par se navodno pomirio protekle nedelje. Na Art televiziji je emitovan film Bombaši, gde Bata i Ljubiša bacaju tone bombi po švapskim bunkerima. Muziku je pravio Boris Bizetić. Na kraju filma njih dvojica ko u spotu, sa petokrakama, brat-bratu tri minuta rokaju po nekom bunkeru. Imaju i uigrane finte, ko u basketu.

Falio im evidentno Boris Dvornik, a posle u štampi pročitam da su se on i Bata čuli telefonom, iskulirali svađu, pa će zajedno da cirkaju kod Bate na vikendici. Možda im dune pa snime neki film, samo nema više partizanštine, mora nešto drugačije. Nema veze, samo da su nam živi i zdravi.

Što se ostatka televizijskog programa tiče – obratio sam pažnju na 3K koji u nedostatku uključenja iz Budve, snima noću Beogradske trgove i ulice. Ko biva, nije ni ovde loše, devojke nose kratko, grad je lep i poluprazan, na sve strane Belef i kultura. To je jednako iluziji da se na dnu Dorćola nalazi morska luka, ili da je dunavska voda uz malo mašte slana. Lepo je na rekama, lepo je u banji (ja bio u Vrujcima pa video), al more je more. Doduše, ne verujem da na moru možeš da vidiš Eru Ojdanića sa devojčicom (na granici punoletstva) kako sa prisutnom gerijatrijom veselo ćaska dok se cica presvlači. Ipak čim ovako ugreje, svi mi sa kontinenta počinjemo da sanjamo o moru – pa onda razumem i ove sa 3K kad im se priviđa more po Beogradu.

Dragan Ilić