Knjige - 31 pesma, Nik Hornbi:
Ubedljiv maksi-singl

Preveo Đorđe Tomić, Plato, Beograd 2004

Ne želim više umetnost koja me prepada.

Prva knjiga Nika Hornbija ("Stadionska groznica") bila je nonfiction posvećen fudbalu, tj. piščevoj opsesivnoj vezanosati za FC Arsenal (pozdravljamo!); druga je bila fiction o muzici; posle još dva romana, evo i nonfictiona o muzici. Da li to znači da će sledeća biti fiction o fudbalu?! Oh, mercy... Šalu na stranu, granice fikcionalnog i nefikcionalnog kod Hornbija ionako nisu preterano krute: u njegovim se romanima – naročito u High Fidelity – lako odgonetaju autobiografski elementi, a (pop)muzika – pop kultura uopšte – i fudbal sveprisutni su ne samo zato što piscu toliko znače nego i, zaboga, što se radnja njegovih proza ne dešava u srednjovekovnoj Kambodži nego u savremenoj urbanoj Britaniji, tako da je tu nekakav virtuelni, tj. papirnati soundtrack takoreći neizbežan.

Ovaj put, valjda kao nekakav "maksi singl" između dva romana, Nik Hornbi se odlučuje da objavi neku vrstu zbirke autobiografsko-autopoetičkih eseja o pop-muzici, u kojoj će trideset i jedna odabrana pesma (zašto baš 31? Objašnjenje izostaje, no nije ni neophodno) poslužiti pretežno kao šlagvort za Hornbijev nelinearni tekstualni surfing po omiljenim mestima svoje rock-pesmarice, ali i za bezbrojne reminiscencije na divne, teške, uvrnute ili čak naprosto Neobično Obične životne situacije koje su sa narečenom pesmom direktno ili indirekno povezane. I čini se da je kolekciju "31 pesma" (preveo Đorđe Tomić; Plato, Beograd 2004) najproduktivnije čitati upravo u tom ključu, a ne kao Ličnu Listu Najboljih Pesama, kojoj onda treba "suprotstavljati" neku svoju listu, ili se iščuđavati nad relativnom egzotičnošću Hornbijevog izbora (kao što čine neki ostrvski kritičari). A da je piščev izbor blago uvrnut, neko će reći i pomalo egzibicionistički, u to nema sumnje: čak je i John Peel – da, onaj John Peel, megalegenda! – pišući u Observeru o ovoj knjizi, "priznao" da nikada nije čuo čak 11 pesama iz Hornbijevog izbora! A ako tako stoje stvari s jednim Džonom Pilom, pa, dođavola, teško da ćete i vi moći, čitajući ovu knjigu, da stvorite baš kompletan saundtrek u glavi... Nicholas Lezard u "Gardijanu" upravo to zamera piscu, baš kao i njegovu (navodnu) isključivost u forsiranju svojih favorita, poput Brusa Springstina ili Van Morisona. To ipak teško da stoji: Hornbi jeste rad da vrlo burno izrazi lojalnost svojim privatnim ikonama, ali ga smisao za humor ipak nikako ne izdaje, kao i neprestano "miniranje" vlastite pozicije, odnosno autoironijska dekonstrukcija nekadašnjih "čvrstih uverenja" o tome šta je "kul" a šta "fuj" u muzici... Treba samo pažljivije pročitati tekst o Džeksonu Braunu – nešto gotovo kao izvinjenje ovom kalifornijskom kantautoru zato što ga je Hornbi kao napaljeni pankerski klinac prezirao! – ili vešto, duhovito, ali i po mnogo čemu implicite autopoetičko (Hornbi, uostalom, na više mesta, kao uzgred, polemiše sa onima koji osporavaju njegovu književnost iz razloga koje ne drži relevantnim) kontrastiranje čarobno-melodičnih Teenage Funclub s dozlaboga morbidnim i mračnim Suicide, tj. njihovom pesmom Frankie Teardrop. Otuda gornja Hornbijeva izjava o izbegavanju (iliti odustajanju od) "umetnosti koja ga prepada".

Da, hoće to s godinama i zrelošću; dok si (vrlo) mlad, klinački/klinički nadobudan i sav nekako turoban i egzistencijalistički nastrojen/rastrojen, zapitan nad Konačnim Istinama, svaka ti je Zabava – ili ne daj bože: Vedrina! – po definiciji krajnje sumnjiva, "veštačka", prava prokleta "zavera establišmenta"... I to se odnosi na film ili književnost koliko i na muziku. Pa, mislim, gde da priznaš – bar sebi, za početak – da radije slušaš, štajaznam, narkohedonističko-buržujsko-dekadentne šminkere "Roxy Music" nego "Metal Machine Music", potpuno aslušljivu hrpu industrijskih zvukova, koje je kobajagi "komponovao" Lu Rid, u nastupu apsurdnog ludila!? Mislim, sav onaj saksofon, klavijature, piće, žene – gde je tu Dubina? Tja, u redu, jeste da se Ono – sa sve Yoko Ono! – ne može slušati, ali mora bre malo i da se Pati za Umetnost... Poigravajući se, elem, oduševljenom tvrdnjom jednog kritičara kako mu "posle svih ovih godina Suicide i dalje zvuči kao pucanj u glavu", Hornbi zapisuje i ovo: "Pre dvadesetak godina, to bi bilo dovoljno da odmah potrčim u prodavnicu i kupim ploču. ('Pucanj u glavu! Uaau! Čak i The Clash zvuče samo kao šut u stomak!') U međuvremenu sam zaključio da pucanj u glavu nije ono što želim, i gledam da zaobiđem umetnost koja treba da proizvede takvu vrstu doživljaja. Opsednutost opasnošću je fenomen modernog doba. Imam utisak da je to posledica dugog perioda mira, prosperiteta i obrazovanja. Pitam se da li bi isti kritičar nekome ko se upravo vratio iz bitke na Somi opisivao neku muziku kao 'pucanj u glavu'"?

Hornbi je, na svoj soft način – bez buke i besa – zapravo vrlo zaguljen tip kada (pro)govori o onome što istinski voli, poznaje i do čega mu je stalo. Zato se treba okanuti merkanja njegove liste pesama, jer ona je tu pomalo i kao duda-varalica; ono što je važno jeste njegov dar da kroz esejiziranje o ovim pesmama, njihovim izvođačima i okolnostima u kojima su te pesme jednom zauvek ulazile u njegov život, ispiše bezbroj mikroogleda o, recimo, dobnoj uslovljenosti (ne)relaksiranog stava prema umetnosti, o opsednutosti klinaca njegove generacije Amerikom – neretko prikrivanom agresivnim pljuvanjem po njoj... – o ljubavi, seksu, sredovečnosti, deci, bolesti, smrti (ili bolesti na smrt, što bi rekao jedan Danac koji iz objektivnih razloga nije čuo ni za Rolingstounse!), o polifonoj suštini današnje "engleskosti" – a ko je bolji medijum za to od neodoljivog kepeca Ijena Djurija! – i mnogim drugim Velikim Temama, "obrađenim" nekako baš onako kako se to radi u pravim trominutim pop-pesmama: kao usput, kao ovlaš, kao nije-mi-ništa. Zato je "31 pesma" iznad svega omaž samoj formi pop-pesme (kao, reklo bi se, zen-koanu današnjeg Zapada!), ispisan od čoveka koji spokojno tvrdi – a vi mu verujte ako hoćete – da piše knjige samo zato što ne ume da svira i peva.

Teofil Pančić