Koncert – Belef, Klezmatics:
Ritam i jidiš

26. jul 2004, Bašta Sava centra, Beograd

Beogradski letnji festival BELEF uspevao je da proturi kvalitetne programe i dovede zanimljive izvođače i pod gorim gradskim vlastima (SPS, SPO...) pa se, naravno, snašao i s aktuelnom. U muzičkom delu sistematski pomak obnovljen je prošle godine kada je selektor za tu oblast postao Bojan Đorđević (B92/Festival Ring Ring/edicija Serbia Sounds Global), po očekivanju stremeći da ozvuči Beograd je svet/World Music. Što je dobro, i tako se dogodilo da (ne računajući DJ-nastupe) u nažalost retko korišćenoj bašti Sava centra prošlog ponedeljka muziciraju Klezmatics, vodeći predstavnici klezmer (kažite: klecmer) muzike.

Kroz istoriju popularne muzike Jevreji su imali takve uloge i uticaje – naročito poslovne – da se ona sjajna naprava komotno može zvati Jewbox. No, najširoj publici valjda je najbliži stereotip svečarskog klecmer benda s belim kapicama i muškim pletenicama, koji u filmu ili TV seriji sa sve harmonikom, klarinetom, violinom, neobično praši i standarde, a nije polka-sastav, rokenrol i sl. Iskusniji deo publike u našem glavnom gradu međutim zna i više, prvenstveno zahvaljujući Francuskom kulturnom centru, koji je u više navrata proteklih petnaestak godina priređivao koncerte izvornih jevrejskih muzičara pretežno sefardske tradicije. Sredinom prošle decenije Beograd je imao i ladino-orkestar, tačnije sastav Ladino, prispeo naravno iz Sarajeva. No, da vas poštedimo terminološke zbrke i predugog objašnjavanja, klecmer je muzički izraz (neretko mladih, školovanih) potomaka Jevreja iseljenih naraštajima unazad iz istočne/srednje Evrope u Ameriku. A Klezmatics pevaju na jidišu, hebrejskom, engleskom itd., mada ponekad i na aramejskom...

Dakle, grupa je iz Njujorka a vođa joj se preziva London (Frenk, trubač) i poslednjih godina vodi i čisto duvačku/limenu klecmer-postavu, koja je zapaženo sarađivala s orkestrom Bobana Markovića pa se tako i pojavljivala na ovdašnjim pozornicama i izdanjima Serbia Sounds Global. No, Klezmatics su sekstet s konvencionalnom ritam-sekcijom (bas-gitara i ponekad zanimljiv bubnjarski rad pod "našim" motivima) gde je s vremenom elektrifikacija zahvatila još članova koji koriste klavijature. Normalno, nikom nije zabranjena promena, ali ne dopada mi se baš da je to (predvidljivo) na uštrb akustičnih instrumenata koji su ranije svoje linije uplitali kao dixieland. Zato bih vam rađe preporučio njihove starije albume kao Rhythm + Jews (1991, Piranha).

Jedne od programima najnatrpanijih večeri ovog BELEF-a, uz simboličnu cenu ulaznice od 200 din. skupilo se možda i više od 500 ljudi, s dovoljno sedišta za sede glave i hladnog piva za mlađa grla. Topao prijem i neobavezan žamor ukrasilo je plesanje upućenih – ne izgleda teško, a lepo je.

Klezmatics su najbolji kad zabrzaju i zakuvaju pa još zazvuče naški. Jedan blok numera posvetili su uticajima Balkana/Srbije, no reklo bi se da je ovdašnji folklor ipak zanimljiviji nego što ga oni tumače. London i njegovi nisu virtuozi ni veliki improvizatori, ali i dalje odlično izmeštaju pojedinačne nacionalne/etničke motive pružajući ne samo uvid u sličnosti nego i perspektivu unutar Muzike. Vrhunac večeri je prirodno I Ain't Afraid – razumljivo pominjanje demonstracija, barikada, antiglobalističke najave kulminiraju u duhu folk-himni i protestnih pokliča uz muziku. Stari hipici, nego šta, i sve je OK, sve se to slaže kao pršljenovi one prave etničke i etičke kičme ozbiljne pop-muzike. Normalno, ovacije i par biseva, zaključno s prekrasnom Mermaid Avenue violinistkinje Lize Gatkin, u stilu Džoan Baez.

Pošto su nam valjda svi prepustili da budemo najstariji i najnamučeniji narod, ovaj je bio od retkih koncerata koji nisu isprovocirali ni Mihajlova ni obrazovane. Ili su na kolektivnim odmorima?

Dragan Kremer