Alterglobalizam:
Drugačiji svet u Srbiji

Protivnici neoliberalnog kapitalizma pokušali su da u Beogradu prezentuju ideje nove vrste otpora vladajućim društvenim trendovima. Na kraju se sve svelo na blagi kulturni događaj i sumnjičenja da su došli da potpiruju štrajkove u Srbiji. Protesti iz Sijetla, Đenove i Praga odjeknuli su u Beogradu snagom probušenog balona

Beograd i beogradsko prigradsko naselje Jajinci bili su domaćini treće evropske konferencije mreže Globalna akcija naroda (People's Global Action – PGA) od 23. do 30. jula. Dve ranije najavljene lokacije za održavanje radionica, Resnik i Rakovica, otpale su zbog problema sa lokalnim vlastima. Jajinci su ostali kao jedino mesto u kom je bio smešten kamp i u kom se održavala konferencija. Ovo beogradsko prigradsko naselje izabrano je zbog toga što je u njemu smešten memorijalni park posvećen onima koji su za vreme Drugog svetskog rata bili pogubljeni zbog svog antifašističkog delovanja.

Nakon šest dana boravka u Jajncima, gde su održavane radionice i gde su pristigli radnici iz Srbije mogli da se sretnu sa kolegama iz Evrope, preko 450 aktivista mreže PGA održalo je glavni program u beogradskom Studentskom kulturnom centru. Program se sastojao od govora aktivista, prikazivanja undercurrents filmova i žurke koja je organizovana ispred SKC-a s namerom da se na miran način, kroz jednu vrstu performansa, pruži otpor neoliberalnoj globalizaciji. U zvaničnom programu najavljena je beogradska premijera filma Farenhajt 9/11 američkog reditelja Majkla Mura, ovogodišnjeg osvajača Zlatne palme na filmskom festivalu u Kanu. Bilo je najavljeno da će film biti prikazan besplatno uz dozvolu autora, ali to nije urađeno zbog problema sa distributerima koji film još nisu prikazivali u bioskopima.

Prema rečima Milana Markovića iz "Stani-pani kolektiva", jednog od organizatora, jedino iskustvo koje su imali jeste organizacija antiratne kampanje za vreme rata na Kosovu.

MUŠKO–ŽENSKO: Marković je rekao za "Vreme" da je atmosfera bila prilično slična iako je priča različita. "Imamo mnogo grupa koje se bave antiratnim akcijama, očuvanjem prirode, ženskim pitanjima, i treba mnogo više raditi kako bismo i njih uključili u proces organizovanja konferencije. Naš sledeći cilj je upravo to da se bolje organizujemo i da se okupimo oko konkretnih inicijativa i akcija", odlučan je Marković.

Domaćini iz Beograda imali su veliku pomoć u organizaciji od strane Olivijea de Marselusa, jednog od osnivača globalne mreže i glavnog pokretača svih akcija. Njemu je ukazana čast da prvi od gostiju održi govor, nakon čega su se naizmenično emitovali filmovi i vodile debate na različite teme.

Između ostalih ućesnika konferencije pažnju je privukla aktivistkinja Ema iz Engleske, koja se zalaže za potpunu ravnopravnost polova. Ona je istakla da je društvu potreban alternativniji ekonomski sistem koji nije baziran samo na muškarcima i da je jednakost polova nešto što je potrebno stalno unapređivati. "Žene ne traže da učestvuju u društvu toliko koliko to muškarci čine, jer time i same postaju muškarci", napravila je distinkciju Ema.

Posle njenog nastupa emitovan je film koji za temu ima homoseksualizam, temu koja je još uvek tabu u Srbiji. Još su sveža sećanja na gej paradu na ulicama Beograda i na batine koje su učesnici dobili od pripadnika desničarskih omladinskih organizacija. Film koji je usledeo nakon Eminog govora pokazao je da je moguće organizovati takvu manifestaciju i u sredinama koje su slične Beogradu. U zagrebačkom Zrinjevcu 29. juna 2002. godine održana je ista ta parada, ali uloge su drugačije bile podeljene. Policija je napravila obruč oko učesnika i na mestu gde je 1999. godine ubijen francuski turista (gej usmerenja), hiljade ljudi se okupilo i odalo mu počast odlučujući da nikad više ne ćute o tome. Istina, Zagrepčani se nisu mnogo razlikovali od Beograđana po pitanju homofobije. Napadali su sa svih strana, ali, za razliku od Beograda, napade su odbijali specijalci.

Sami aktivisti okupljeni oko "Stani-pani kolektiva" bili su izloženi napadima "neistomišljenika" dok su imali kancelariju u ulici Narodnog fronta, u centru Beograda. Kako Marković kaže, ljudi koji žive u okolini su ih napadali i tukli, pri tom izgovarajući najgore moguće psovke. Pri pokušaju da zatraže zaštitu od pripadnika policije dobili su odgovor da bi bolje bilo da se isele, jer oni ne mogu da im garantuju bezbednost.

FOSILI I DRUGO: Da nije samo tako u Srbiji, potvrdio je za "Vreme" i Olivije de Marselus. Za vreme prve konferencije PGA u Ženevi, u maju 1998. godine, prebijeno je oko 70 ljudi od kojih su neki došli sa malom decom. De Marselus ovako opisuje događaje:

"Nakon demonstracija koje smo imali u gradu, oko 22 časa krenuli smo prema školama i kampu gde su učesnici bili smešteni. U međuvremenu je jedna grupa protivnika napala školu u kojoj su bile uglavnom porodice sa malom decom koje nisu ni učestvovale u demonstracijama. Neki od ranjenih su skoro poginuli. Čak je i sama policija učestvovala u tome. Sve to je trajalo do 4.30 ujutro, krvi je bilo svuda. Sledeći dan Ministarstvo pravde i žuta štampa optužili su demonstrante kao odgovorne za krvavo nasilje nad nedužnim aktivistima. Za vreme tih demonstracija uhapšeno je više od 350 ljudi, neki su proterani iz zemlje, a sve se to dešavalo u najbogatijoj zemlji na svetu gde svi misle da se živi u blagostanju."

PROBUŠENI BALON: Ostati na margini

Jedna od bitnih oblasti za koju se aktivisti PGA zalažu jeste ekologija, koja i dalje nije na listi primarnih problema. Govornik je u ovom slučaju bio Englez Mark Braun, prema kome je ljutnja ključna energija za spas planete. Pošto je prisustvovao protestu radnika elektrodistribucije i proveo nedelju dana u Jajincima, shvatio je problem Beograda, kao i svih većih gradova širom sveta. Veliki protok automobila dovodi do efekta zavisnosti od fosilnih goriva. Najveća šteta time je nenesena najmlađima. Velike korporacije eksploatišu prirodne resurse i odgovorne su za 80 odsto emitovanja ugljen-dioksida. Protiv njih je usmerena borba mreže PGA, što nas je dovelo do Argentine i organizacije "Yo Mango". U slobodnom prevodu to bi značilo "Ja kradem". Njihova glavna meta su upravo multinacionalne kompanije koje su direktno i indirektno odgovorne za veliku krizu u Argentini, a cilj im je da pokažu da je krađa svakodnevni gest, a nastala je, naravno, u trenutku nastanka kapitalizma.

U Evropi je situacija bila drugačija do 1990. godine. Do tada je socijalno osiguranje zbrinjavalo nezaposlene, a njihov broj nije bio velik. Nakon '90. i pada Istočnog bloka veliki broj ljudi je prešao u Zapadnu Evropu, situacija se promenila i ono zašto su došli je potraga za poslom i novcem. Svi su svesni da postoji problem i taj problem moramo da rešimo. Mladi ljudi nisu vezani za sistem, nemaju decu i oni najbolje osete prave vrednosti života.

Milan Marković se takođe slaže s tim i kaže za "Vreme": "Činjenica je da većina ljudi koji su došli ovde žive u svojim kapitalističkim zemljama od socijalne pomoći. Kod nas je tako nešto nemoguće pa je to verovatno i razlog što Beograđani nisu pokazali naročito interesovanje za dolazak u Jajince. Mada smatram da je to i naša greška jer ljudi nisu bili upućeni u to šta se dešavalo u Jajincima."

VLAST NIJE CIlj: A šta se zapravo dešavalo u Jajincima?

Prema rečima Majde, aktivistkinje "Stani-pani kolektiva", u lokalnoj školi i vrtiću bili su smešteni učesnici konferencije. Sve je obavljeno prema ranije napravljenom dogovoru s predstavnicima mesne zajednice i s direktorom škole. S manifestacijom je bila upoznata ministarka prosvete u Vladi Srbije Ljiljana Čolić, koja se ranije složila da se skup održi u prostorijama škole u Jajincima. Organizatori su za uzvrat poklonili školi određen broj računara i druge tehnike. Učesnicima konferencije ustupljeni su objekti u kojima su se održavale konferencije na temu rodne ravnopravnosti, položaja radnika u Srbiji i Evropi i na temu položaja migranata u Evropi. Bio je organizovan i odlazak u izbeglički kamp na Avali koji je smešten u nekadašnju psihijatrijsku ustanovu. U razgovoru za "Vreme", Majda kaže da u Jajincima nije bilo incidenata i da je prijem lokalne zajednice bio dobar.

U čitavoj priči neizbežno je poređenje mreže PGA sa Otporom u doba Miloševića.

Marković se slaže da postoje sličnosti, jer je u oba slučaja napad glavno uružje, međutim, ono što je njemu najviše smetalo kod Otpora jeste klerikalizam na kom su insistirali. Po njemu, Otpor je izgubio smisao nakon pada Miloševića.

"Pitanje je šta je uspeh naše ideje", priznaje Marković i nastavlja: "U Holandiji ova scena ima tradiciju i uspeh je što je nakon godina borbe fizička mreža u Lajdenu, gde je bila prošla konferencija, legalizovana. Za nas bi to bio uspeh, kao i kad bismo prestali da se svađamo na sceni."

Marselus je naveo par primera u svetu (Južna Amerika) gde su aktivisti uspeli da svrgnu režim (naveo Venecuelu kao primer) i gde su sami došli na vlast, međutim, kako kaže, to nije njihov cilj.

"Svesni smo da vlast menja i kvari ljude. Viđao sam to mnogo puta i ne želimo da postanemo takvi. U Boliviji je naš pokret bio toliko popularan da je jedan od naših aktivista skoro izabran za predsednika. Meni je drago da se to nije desilo jer bi verovatno danas već bio mrtav. Za takvo stanje u Boliviji, Venecueli, Ekvadoru najviše su krive SAD, koje pritiskaju vlasti tih država da vode politiku koja njima odgovara. Jedino što tamo želimo je da takvo stanje prestane i da pokušamo da izgradimo nešto drugo. Naš glavni cilj za sada je borba i ujedinjenje organizacija koje se bore za prava radnika, ali ne želimo da organizujemo partije. Vlast ne želimo. Još nismo pronašli idealno uređenje, ali ga tražimo."

U nedeljnom izdanju beogradskog tabloida "Blic" izašao je tekst u kom su aktivisti PGA direktno prozvani da su u Jajincima otvorili kamp za podučavanje nezadovoljnih radnika građanskoj neposlušnosti, odnosno u našim slučajevima štrajkovima i blokadama puteva. Aktivnosti ove mreže se direktno povezuju sa poplavom lažnih štrajkova u Srbiji, a činjenica da je došao velik broj ljudi iz inostranstva pogoduje domaćoj sklonosti ka proizvodnji teorija zavere i permanentnim stranim uticajima. Domaći aktivisti s kojima je razgovarao novinar "Vremena" demantuju takve napise u štampi odbacujući svoju povezanost sa aktuelnim štrajkovima u Srbiji.

Svoju aktivnost baziraju na sledećim činjenicama: sadašnja državna zajednica je danas zemlja sa 250.000 ljudi ubijenih u ratovima, sa milion i po interno raseljenih, čiji je povratak onemogućen samo iz političkih razloga, broj emigranata neprekidno raste, beznadežnost je postala učestala pojava. Posledice su da na izbore izlazi manje od 50 odsto stanovništva. U PGA to smatraju velikim uspehom, jer su ljudi konačno shvatili da treba odustati od parlamentarne politike i da se treba preseliti iz skupštine na ulicu i u komšiluk.

"To je direktna demokratija", kažu aktivisti Globalne akcije naroda.

Dejan Kožul, Slobodan Georgijev